Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.
Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…
Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.