Dragoslava Savić-Grujić

Donošenje odluka uz pomoć Dekartovog kvadrata

Posted on

Često kada se nalazimo pred većim ili manjim životnim prekretnicama imamo utisak da donosimo najvažniju odluku u životu, odluku od koje nam sve zavisi, ili bar dosta toga. Time sebi stavljamo pritisak da ne smemo pogrešiti, da će nas ta odluka skupo koštati i uticati značajno na ostatak života. Iako je u jednom broju slučajeva prethodna tvrdnja tačna, u većini je ipak reč o našim izborima i tome da uradimo nešto dobro, napravimo promenu koja će biti dobra za nas i/ili naše bližnje. Takođe je razumljivo da ćemo o odluci dobro promisliti, sagledati prednosti i mane i izabrati onu koja nam se čini da je dovoljno dobar izbor u ovom trenutku života. U tom procesu vam može pomoći Dekartov kvadrat za donošenje odluka koncipiran kroz sagledavanje promene koju želimo naspram nepromenjene situacije, s jedne strane, i sagledavanje prednosti i mana obe.

Šta će biti ako se to dogodi?

Ako govorimo o npr situaciji prelaska u drugu firmu možemo razmisliti o tome koje su dobiti. Šta je to dobro za mene ako prihvatim drugi posao? I navedete sve što smatrate da bi mogle biti prednosti od nove situacije. Može to biti sticanje novog iskustva, stavljanje sebe u izazovnije situacije u novom poslovnom okruženju i slično.

Šta će biti ako se to NE dogodi?

Ako se ideja o prelasku u drugu firmu ne dogodi, da li će sve ostati isto? Koje su prednosti toga da ostanete na istom radnom mestu, u istoj firmi? Šta je to lepo, dobro šta dobijate ovde? Da li je ostanak koristan za vas? U kom smislu? U kojim oblastima?

Šta se NEĆE desiti ako se to dogodi?

To što se neće dogoditi su naši strahovi, nesigurnosti koji nam govore, ubeđuju nas da bi ono najgore moglo da se dogodi. Tu mislimo na greške, štetu, mane koje bi se dogodile ako donesemo odluku o promeni. Naše misli tada imaju tok: „Ako pređem i ne uklopim se, ne snađem se u novom okruženju, ako shvatim da zahtevi prevazilaze moje kapacitete, onda ću izgubiti samopouzdanje, loše ću raditi i dobiću otkaz. I to se sve događa u vreme krize, pa onda neću moći da pronađem posao uopšte!“ Strahove je dobro sagledati i racionalno proceniti koliko su verovatni.

Šta se NEĆE dogoditi ako se to NE dogodi?

Ponovo govorimo o greškama i manama, ali ovog puta u slučaju da odlučimo da ništa ne promenimo, tj ostanemo na istom mestu.

Suština jeste da procenite situaciju koja vam se nudi u kontekstu otići ili ostati, prihvatiti ili odbiti, da sagledate prednosti i mane i jedne i druge opcije. U tom smislu nam Dekartov kvadrat daje jasniju sliku pri odlučivanju, ali i ukazuje na to da svaka odluka ima dobre i manje dobre strane. Moj doživljaj ove tehnike jeste stvaranje jasnije slike, ali još važnije saznanje da je odluke moguće menjati, da imamo pravo da tražimo svoj put poslovni, partnerski, životni i da koristimo kriterijume koji se uklapaju u naš sistem vrednosti (koji je možda samo nama jasan).

Dobiti od psihoterapije

Posted on
Happines cheerful perforated paper smiley face

Klijent na terapiju dolazi sa određenim očekivanjem, bilo realnim bilo nerealnim, ali očekuje da se stanje koje mu/joj ne prija, a traje već neko vreme, promeni. O očekivanjima se razgovara već na prvim susretima. Klijent i terapeut se dogovaraju oko toga na čemu mogu da rade, šta da postignu, kojim temama da se bave, čime postižu neku vrstu dogovora šta klijent može da uradi za sebe i šta/gde terapeut može da mu pomogne. Ovim su obe strane upoznate sa podelom odgovornosti, šta mogu obe strane da ulože, čime da doprinesu da bi došlo do promene.

Najčešće bi klijenti da razumeju zašto reaguju na određen način, misleći da je to dovoljno da dođe do promene. I delimično su u pravu. Tokom rada klijent stiče uvide, te lakše razume šta mu se događa.

„Ne mogu drugog da promenim.“

„Mogu da filtriram sadržaj koji mi neko šalje i prihvatim samo ono što je meni usmereno.“

„Moj problem ima bar 2 rešenja.“

Uvidi su značajni za razumevanje sadržaja koji dolazi do klijenta i razumevanje kapaciteta koji svako od njih ima da bi izabrali ponašanje, način razmišljanja za sebe. Ono što se događa negde u međuvremenu jeste angažovanje emocija. Teme koje su klijentu važne, koje imaju značaja usmerene su na pokretanje emocija. Događa se da klijent možda po prvi put na svesnom nivou čuje da su emocije ok, da je njihovo ispoljavanje, za početak u sigurnom okruženju u redu, da neće biti ismejane, odbačene, omalovažene. Da emocije imaju funkciju da budu ispoljene, da neko (u ovom slučaju terapeut) potvrdi njihov značaj, prisustvo i prihvati klijenta koji ih ispoljava. Emocije koje klijentima predstavljaju problem, bilo tuga, ljutnja ili stid ispoljavaju se na terapiji tako da neugrožavaju, a da se validira njihovo postojanje. Iskazivanjem emocije više nemaju potrebu da budu skrivane, da budu nešto čega se klijent stidi, što mu predstavlja nelagodu, što samim tim dovodi do toga da se njihov intenzitet umanji. Splašnjavanjem emocionalnog pritiska klijent u nekom delu terapije stiče uvid: „Mogu da mislim i osećam u isto vreme.“ čime preuzima kontrolu i svesno donosi odluke o životnim promenama.

Negde u toku terapije, događa se da drugi u klijentovom neposrednom okruženju počinju primećivati promene u ponašanju (što će se nekima svideti, a nekima i ne baš). Primetiće da je osoba smirenija, manje reaktivna, veselija, raspoloženija. I klijent će primetiti promene, neke od njih će mu/joj se dopasti manje, druge više, ali će se menjati i tokom tih promena uvideti da je preuzeo/la odgovornost za njih, da ima mogućnost da izabere šta će sutra ili prekosutra i da je svaka odluka u redu za njegov/njen život (dokle god je u okviru moralno opšteprihvatljivih granica). Pravo na odluke, pravo na izbor, pravo na autentičnost su pravo na ličnost. Svako od nas ima pravo da izabere kakav/kakva želi da bude i da stremi ka tom cilju.

Šta možete očekivati na psihoterapiji?

Posted on

Da bismo pokrenuli komunikaciju, moramo na neki način da uspostavimo kontakt. Taj prvi kontakt između klijenta i terapeuta služi za dogovor oko termina i načina viđanja. Veoma je važno da taj termin odgovara obema stranama jer će u nekom narednom periodu baš to biti dan i vreme u kome će se susreti odvijati u kontinuitetu od nedelje do nedelje, bar za prvo vreme (kasnije postoji mogućnost da se viđanja prorede na svaku drugu nedelju ili u skladu sa potrebom klijenta). Za dogovaranje je značajna tema da li će se seanse odvijati uživo ili u online varijanti. Oba imaju svoje prednosti i nedostatke, te je potrebno uzeti ih u obzir pri donošenju odluke i izabrati onu koja vam više odgovara.

Dogovoreni su dan, vreme i način rada, pa ste spremni za prvi susret koji, kao i u životu počinje upoznavanjem.

Prve seanse za cilj imaju kreiranje sigurnog okruženja, punog poverenja, a sve u atmosferi prijatnoj za rad. Zbog čega je važno da se osećate, koliko je moguće, prijatno? Skupili ste hrabrosti da nešto promenite u svom životu, dođete na terapiju i spremni ste da otvorite teme od kojih su neke toliko velike da ih nikada nikome niste ispričali, teme koje pokreću davno zakopane emocije koje ste mislili da ste potisnuli, zaboravili i da vam više ne predstavljaju problem. Međutim, otvaranje nečega tako velikog što je godinama skrivano, a što vas izjeda svojom snagom neizostavno vodi tome da se prisetite događaja koji vam nisu prijali, koji su ostavili osećanje stida ili kajanja, gubitka koji niste preboleli jer ste mislili da će proći samo od sebe, konflikta koji niste obradili, jer niste iskazali ono što ste zaista mislili i osećali. Radom na terapiji teme koje su značajne u vašem životu će se pokrenuti u novom izmenjenom okruženju, okruženju koje je bezbedno za vas, gde nećete biti povređeni kada kažete ono što mislite ili osećate. Tim procesom ići ćete sa terapeutom koji vas razume, koji je tu za vas i veruje da imate kapacitet za promenu. Uz njega/nju ćete osećati sigurnost da se bavite pitanjima koja su vam važna i tragate za odgovorima koji su dobri za vas.

Zavisno od preferencija samog terapeuta seanse mogu da budu ispunjene kreativnim procesima kroz stvaranje malih umetničkih dela slikarstvom, vajarstvom, pravljenjem kolaža ili upotrebom dramskih elemenata u simboličke svrhe. Seanse mogu biti ispunjene smehom, šalom, muzikom i prijatnom atmosferom i da uopšte ne podsećaju na scene iz filmova u kojima klijent sedi ili leži dok terapeut ozbiljno postavlja pitanje tipa: „Kakve veze to što mi govorite ima sa vašom majkom?“ Takve seanse dozvoljavaju klijentu prostor da se osetiti dovoljno opušteno da se izrazi na kreativan način, da stvara nešto novo, bolje, nešto za sebe (što mnogo nisu radili od ranog detinjstva, a možda uživaju u tome). Oslobađanje kreativnosti treba da podseti klijenta da, kao što uzme bojicu u ruku i nacrta ono što želi, tako ima pravo promeni ono što mu u životu ne prija, ima kapacitet da donese odluke i da ih realizuje u svom životu, ima odgovornost da čuje svoje potrebe i želje i da im izađe u susret.

I za kraj je realnost procesa. Kao što u životu postoje usponi i padovi, tako i na terapiji postoje susreti posle kojih imate utisak da ste stekli nove uvide, zaključili, odlučili, ali i oni u kojima osećate dosadu, smaranje i imate utisak da ne napredujete. U redu je primetiti i jedno i drugo, jer to je sastavni deo terapije, i raditi na tome. Trenuci dosade služe kao pauza od velikih radova i/ili kao priprema za rad na značajnim temama i očekivani su deo procesa. Dosada se opisuje kao nešto što nas „smara“, što nam crpi energiju, a njenim istraživanjem možemo otkriti čega je to previše, sa čim nam je teško da se suočimo.

Važno je još da znate: kada se upustite u proces ličnog rada krećete se izazovnim putem koji nije ni malo lak. Da biste nastavili da se krećete bodrite sebe, budete istrajni, ne odustajte. Povremeno pogledajte dokle ste stigli, šta ste sve već uradili za sebe, potapšite se po ramenu i pohvalite za ostvareni napredak. Želim Vam sreću na tom putu!

Kada započeti psihoterapiju/savetovanje?

Posted on
Dešava se da ti je u životu teško da se suočiš sa pojedinim životnim izazovima, doneseš značajnu odluku, napraviš promenu, te se osećaš nelagodno u sopstvenoj koži. Uhvati te nemir, razdražljiv/a si, lako uđeš u konflikt, emocije izraziš jače nego što bi to želeo/la, posle čega se javi osećaj kajanja, krivice i stida što već osetljivo stanje dodatno zakomplikuje. Besan/na si na sebe, besan/na na druge, na okolnosti koje su te zadesile i iz kojih ne znaš da se otrgnemo. Snage su ti okrnjene, a situacija deluje poprilično bezizlazna. Brineš se kako ćeš izaći iz začaranog kruga.
Ili:
Želiš da promeniš posao/mesto stanovanja/partnera/partnerku, ali si svestan/na da to zahteva određene promene na koje možda nisi spreman/na. Dvoumiš se, otići ili ostati, ali ne dolaziš do konačne odluke koja je najbolja za tebe. Samo osećaš da ti je tesno, nelagodno na mestu na kome si i da ti je potrebno nešto novo, drugačije u životu, ali nisi siguran/na šta je to, niti kako da doneseš najbolju odluku za sebe, a da ne pogrešiš.
Ili:
Dogodilo se nešto značajno lepo što je uticalo na tvoj život, završetak fakulteta, preseljenje, rođenje deteta, ili pak značajno neprijatno, razvod, pandemija, smrt, što je uticalo na to da ti je teško da funkcionišeš po starom. Dogodilo se nešto neočekivano, stresno ili traumatično i ne znaš kako da nastaviš. Koji je pravi put?
Pričaš sa prijateljima, roditeljima, braćom, sestrama i dobijaš osećaj kratkotrajne smirenosti, ali njihovo pažljivo slušanje i dobronamerni saveti kod tebe ne piju vodu. Posle nekog vremena uviđaš da ih smaraš svojim nebrojenim pozivima i beskrajnim razgovorima, pa se povlačiš i odlučuješ da nastaviš sam/a. Sada razgovore vodiš u tišini sam/a sa sobom, sve više se zatvaraš, manje se odazivaš pozivima na druženje, izlazak iz kuće deluje kao neprijatna aktivnost, a ni ostanak nije nešto što te oduševljava. Svakodnevne aktivnosti postaju krajnje naporne i malo toga te čini srećnim. Pitanje više nije: Kako izaći iz začaranog kruga? već: Koliko dugo ću još da trpim i ostajem u situaciji koja mi ne prija? Kada je vreme da nešto promenim? A odgovor je za svakog od nas drugačiji jer zavisi od okolnosti u kojima trenutno živimo i naših kapaciteta koji nekada mogu biti dovoljni da sami ili uz podršku bliskih osoba možemo da prevaziđemo životnu krizu, a ponekad oslabljeni toliko da nam je potrebno vreme da donesemo odluku da želimo da uradimo nešto za sebe. Za tako značajnu odluku, kao što je početak terapije, potrebna je hrabrost da skočite u nešto nepoznato i prepustite se terapijskom procesu, ali i ulaganje dodatnog napora za donošenje odluke, slanje jedne poruke ili mejla u kome ćete se predstaviti i zatražiti termin (Dobar dan! Zovem se X i voleo/la bih da zakažem termin. Odgovaralo bi mi u prepodnevnim satima. Moj broj je 06…Pozdrav!). Kada napravite taj prvi značajan korak, setite se da ste uradili nešto veliko (možda posle dugog perioda neulaganja u sebe ili čak zanemarivanja) i samo konstatujte da ste započeli jedno putovanje. I budite sebi najbolji prijatelj tako što ćete biti podrška, tako što ćete pohvaliti odluku i akciju da nešto promenite u svom životu, da ga učinite boljim za sebe, da se osećate ispunjenije, zadovoljnije i srećnije. I da dozvolite sebi da budete, jednostavno, ono što jeste.

Jesenja grupa za lični razvoj

Posted on
  • Idyllic autumn scene: Autumn leaves falling on wooden footpath by the lake.

U svima nama postoje emocije koje izbegavamo da izrazimo, tajne koje izazivaju nelagodu i događaji kojih najradnije ne bismo da se prisetimo. Zajedno sa lošim sećanjima zaboravili smo i ona dobra, lepe uspomene, ostvarene uspehe, dobre osobine i svoje kvalitete. Toliko smo puta potisnuli delove sebe koji su drugi smatrali nepoželjnim i ograničili ponašanje na ono koje odobrava većina da postoji mogućnost  da smo zaboravili ko smo i šta želimo. Navikli smo da živimo na auto-pilotu, da obavljamo dnevne obaveze po navici, bez razmišljanja, bez emocija, bez želje da budemo tu gde jesmo. Došli smo na mesto gde se osećamo izgubljeno, gde vlada dosada i osećaj tuposti, gde imamo utisak da neko drugi upravlja našim životom, a ne mi sami. Zaboravili smo u čemu uživamo, čemu se radujemo, čemu težimo. Došli smo u situaciju da ne znamo šta dalje, a samo nam je potrebno da se osetimo bezbedno, da nas neko čuje i vidi, da nas razume, prihvati i saučestvuje sa stanjem u kojem smo. Baš takvo okruženje stvorili smo u grupi za lični razvoj koju čine mladi ljudi slični vama, sa sličnim pogledom na svet, sličnim stavovima, problemima, mladi koji se međusobno podržavaju u želji da nešto promene u svom životu, po svojoj volji.

U grupi za lični razvoj primenjuje se psihodramski način rada kojima se kroz akciju otkrivaju skriveni problemi, osećanja i obrasci ponašanja. Psihodramskim predstavljanjem uznemirujući, stresni, izazovni događaj postaje konkretan, a naš unutrašnji svet (viđenje situacije, značenja koja mu pridajemo, osećanja, razmišljanja, ideja) postaje dostupniji za posmatranje iz nove perspektive. Jasno, vidljivo predstavljanje onoga što nas koči daje nam mogućnost da objektivno sagledamo šta se dogodilo ili šta se nije dogodilo, lakše uočimo vezu između sadašnjeg trenutka i prošlih iskustava, da promenimo ono nismo smeli ili nismo stigli, da isprobamo adekvatniji, nama bliži odgovor na nepredvidivu situaciju. Dozvoljeno nam je i poželjno da se prisetimo svojih vrlina, snaga i da ih jačamo, da budemo autentični u međuljudskim odnosima, spontani da se angažujemo u nepredvidivim situacijama, kreativni da napravimo promene kako bismo u budućnosti mogli svesno da izaberemo sebi puteve i život ispune radošću, zadovoljstvom i lepim trenucima.

Treću godinu za redom grupa ohrabruje svaku novu generaciju mladih da se osmele i da se priključe, da pronalaze i jačaju svoje kvalitete kako bi uživali u ličnim i grupnim dostignućima i pozitivnim promenama. Stoga vas pozivamo da nam se pridružite i budete deo grupe koja pravi promene.

Prijave poslati na: 062/109-5005. U SMS-u ili na WhatsApp-u napisati: ime, prezime i godinu rođenja, pa se dogovaramo za dalje. Rok za slanje prijava je: 10.10.2021.

Rad se odvija u online svetu, preko zoom platforme. (podatke o datumu i vremenu viđanja prosledićemo naknadno)

Grupa se sastaje 1X nedeljno u popodnevnom terminu.

Cena po susretu je 1000din.

Voditeljka grupe: Dragoslava Savić-Grujić psihodramska psihoterapeutkinja

Upoznajmo psihodramu

Posted on

Šta se događa kada prvi put dođete na psihodramsku grupu? Prvo i osnovno svi učesnici i voditelj/ka sede u krugu kako bi svako svakoga mogao da vidi, doživi kao sebi slične, jednake i ravnopravne u granicama i sa pravilima koje svi zajedno, kao grupa definišu. Zatim se kroz različite igrice učesnici predstavljaju da bi se što bolje upoznali. Cilj ovih aktivnosti nije da svakome zapamtite ime, već da istinski upoznate tu osobu, da je pitate iz detinje radoznalosti ko je on/ona, kakav/kakva je, zašto je baš sada tu gde jeste.  Najčešće su igrice opuštajuće i zabavne, pune šale i smeha. Kada se bolje upoznamo postepeno se uvodi rad na psihodramskoj sceni u kojem je većina učesnika angažovano da nešto kaže, ponovi neku radnju, pokret ili jednostavno posmatra. Onome ko se prvi put susreće sa psihodramskim načinom rada o čemu ne znam ništa ili veoma malo, nije lako objasniti rečima o čemu se tu radi, mnogo je lakše psihodramu doživeti. Ako bi ipak pokušali objašnjenje bi zvučalo ovako: psihodrama je forma psihoterapije koja omogućava ljudima da isprobaju različite načine suočavanja sa problemima, bez opcije da će biti kažnjeni jer su načinili nekakvu grešku. Psihodrama je vežba za život u sigurnim uslovima sa grupom učesnika koji su sličnih godina, problema I želje da rade na sebi. No, mnogo jači je efekat upoznati Psihodramu na scenu u radu I direktnom susretu sa njom, jer je to moguće. Prvo možemo videti zašto je nekome važno da popriča sa nečim tako apstraktnim kao što je Psihodrama. Najčešće ćemo dobiti odgovor da učesnici ne znaju kako to izgleda biti na jednoj seansi, jednom grupnom susret, verovatno nikada nisu radili u grupi ili su prisustvovali nekim radionicama edukativnog tipa I pitaju se da li ima sličnosti. Psihodramski način rada voli da “oživi” scenu, kao u pozorištu da na nju postavi sve što je važno za taj susret. Na sceni može biti Petrovaradinska tvrđava, Dunav koji teče pored nje, trava i poljski cvetići, drvo, brežuljak, Sunce koje sija visoko na nebu. Šta biste rekli, pitali Psihodramu da se nađete u takvom okruženju? Pretpostavljam da biste se predstavili i pitali ko je ili šta je Psihodrama. Tako je uradio i jedan od učesnika naše grupe koji je istupio na scenu i time dobio “status” protagoniste, onoga koji prvi izlazi na scenu. Naišao je na Psihodramu raspoloženu za razgovor. Ona je objasnila:

„Ja sam skup misli kojima svako ko učestvuje u meni dolazi do svoje srži.“

„Koliko je vremena za to potrebno?“

„To je proces koji zavisi od osobe do osobe. Lepota je u tom procesu kojim se dolazi do srži.“

„Daj mi neke smernice.“

„Od mene možeš čuti razna iskustva i upoznati različita ponašanja.“

Učesnici sa više psihodramskog staža uključili su se u rad i pomogli protagonisti dodajući različite ideje:

„Kroz mene se učesnici mogu upoznati sa novim načinima rešavanja problema.“

„Pružam prostor u kojem učesnici mogu iskreno da se otvore.“

„Ja sam ogledalo u kojem se vide različiti načini ponašanja od kojih svaki učesnik/ca može da izabere promenu koja je dobra za nju/njega.“

Svaka psihodramska akcija je jedinstvena, baš kao što je svaka individua jedinstvena i formira se kroz odnos između protagoniste, psihodramskog psihoterapeuta i grupe, u trenutku i u prostoru u kojem se stvara. Tako sve počinje, spontano i opušteno i tako se nastavlja u radu sa drugim i drugačijim temama, u društvu, uz empatiju i podršku, zajedno.

Nije tako loše kao što izgleda

Posted on

Kakve probleme ti možeš imati?

Imaš posao, zadovoljan si.

Krov nad glavom, nisi gladan.

Imaš porodicu, svi su zdravi.

Imaš partnerku, lepo vam je zajedno.

Imaš prijatelje, družite se, proslavljate lepe trenutke.

Šta ti fali?

Naizgled ništa, a opet nisi zadovoljan, srećan.

Nema osećaja ispunjenosti.

Dani su isti… Osećaš se prazno…Ništa te preterano ne uzbuđuje, ništa te ne pokreće…I dokle tako?

Teško je živeti neostvarene dane, a teško ih je i promeniti. Gde si – tu si!

Učmalo je, al je barem poznato, nema iznenađenja, nema novih strahova.

Ali treba ti promena!

A promena zahteva angažovanje, tvoje pokretanje i akciju.

Da bi pokrenuo svoj gluteus potrebno je da ti bude dovoljno loše i da te sputava na više polja.

Ako do toga još nije došlo, opusti se… Kada bude bilo dovoljno loše promenićeš nešto i možda potražiti pomoć, a do tada polako…nije ni tako loše kao što izgleda.

Godišnjice

Posted on

Gledam ovog jutra Fejs. Žena stavila sliku pokojnog muža uz komentar da bi mu na današnji dan bio XX rođendan, dala detaljan opis kako bi ga proslavili, i dodala da je umesto toga otišla na mesto na kome je sahranjen, upalila tamjan i plakala. Slične objave o tome koliko joj nedostaje pušta na sve praznike i važnije događaje iako je sa svojim životom nastavila, bar tako se čini… bez njega. Čini se da svi mi koji smo izgubili nekoga/neke nastavimo da ispunjavamo dane redovnim aktivnostima, da ne izađemo iz svakodnevne kolotečine, jer nas to drži da ne ispadnemo iz koloseka, da se ne udavimo u žaljenju za onim što smo sve hteli, a nismo i onim što jesmo, a nismo trebali. Čini se da je teško tugovati…i živeti u isto vreme. Ovih dana mi se čini da vreme ne leči sve rane, da vreme ne leči ništa jer ono samo prolazi, a tuga ostaje. Nekim danima se skoro čini da je nema kada me pusti da radim, uživam sa svojom porodicom. Drugim me vreba iz prikrajka na starim crno-belim slikama, u sećanjima koja izviru dok šetam, u likovima prolaznika, u pokretima. Nekima, kada sve utihne, kada se podsetim da je stvarno gotovo, da više nema… da ostaje praznina, bol u grlu i reke suza…ona me davi. Govnjivi neki dani dođu… i sporo teku.

Prošla sam mestom večnog počinka, puno je tuge. Di po koga, uglavnom neko da počupa korov, obriše, očisti nešto, čisto da nađe sebi neku obavezu da dođe, jer ne dolazi se na groblje tek tako. Prolazim glavnom stazom… gledam one koji tu borave…i oplačem ih sve…ako ne na dolasku, onda na povratku. Prvo onaj par koji je život završio u saobraćajnoj nesreći ostavivši za sobom dvoje maloletne dece da odrastaju sa rođacima koji su ih prihvatili kao svoje. Čitam imena, ali ne mogu da se setim da li ih znam iz nekih babinih priča o bližoj i daljoj rodbini ili priča sa „Radio Mileve“ (tako je moj deda zvao tablu na koju se kače parte „nacentru“ sela) o tome da je ovaj mlad umro, ne zna se od čeka, samo se srušio, nisu uspeli da ga probude. Ne sećam se…ali posebno me zabole ona neoivičena, ona mesta koja nije imao ko da obilazi pa su ostala zarasla korovom. Imena su izbledela, godine su davno pootpadale… Ostalo je samo brdašce zemlje da ukaže na to da tu neko leži…zauvek. Pored njih na glavnoj stazi kojom svi moraju proći, visoko uzdignut stoji spomenik Protojereju i Protinici, sa ugraviranom slikom, podignut za života. Na mestu pored stoji natpis „na prodaju“ i broj telefona. Moja tetka kaže da je to baš dobro mestu, svi te vide-sve vidiš, uvek si u toku sa svim što se dešava. Ne znam da li je to važno i kada umreš, da dobro paziš ko će ti biti komšija i koliko je to moguće birati kada ne znaš koji će ti biti sudnji dan. Moja strina nije želela do svekra. Stavili je do svekrve, valda joj je tako bolje, otkud znam. Tamo gde idem skrene se sa popločane staze levo pa se ide utabanom zemljom sve do dva mesta, jedno je ispunjeno. Sada stoji i spomenik, crna mermerna knjiga, diskretno jer tako su se dogovorili njih dvoje…za života. Tiho stojimo i gledamo u tu ploču, svako sa sobom, sa svojim mislima… Jedino ja šmrcam glasno, nos mi curi više nego suze. Njih mogu da trpim da se slivaju, ali sline ne mogu. Tiho jecam…ponekad udahnem kad osetim da nemam vazduha. Sestra plače za sebe, tiše… Čujem i ostarelu babu kako traži po torbi maramice. Unuka joj pomaže i daje joj u ruku. Kvasi i baba ostarele bore…Traži i otac maramicu. On dostojanstveno briše nos, a suze ignoriše. Tetke su zauzete pranjem šoljice u koju joj sipaju kafu i druge u koju stavljaju sok. Ređaju na tanjiriće kolače, od svake vrste po jedan, da ima. Na drugi stavljaju meso i pogaču. I dalje su zauzete… Sipaju rakiju muškarcima, pa kiselu vodu. Na kraju sipaju sok… ostalima. Tako je red. I tako mi muljamo tu hranu po ustima, pa je nekako i progutamo. Tečnosti malo popijemo, a ostalo prospemo, kažu valja se, za dušu. Zapale i cigare, pa ih zabiju u zemlju, ona je volela, pa da joj udovolje, odkud znam, te mi tako gledamo u te cigare i sveću što gori pored nje. Nosali smo sveću godinu dana od groba do kuće i nazad, sada, kažu ostaje tu. Ne znam, ali poštujem. Tišina je. Sem mog balavljenja svi su se umirili. Nekome zvoni mobilni. Žena pogledom preseče muža, ovaj ugasi telefon. Rukom mu pokaže da joj nešto doda, on krene preko komšijskog mesta, pa se zaustavi da ga obiđe, ne valja se prešetati po grobu. Ponovo tišina…duga, preduga…ponovo samo moje duvanje nosa. Kapi znoja mi se slivaju malo niz ledja, malo niz grudi. Ne želim da razmišljam o sebi i svom telu sada, tu sam da tugujem. Otac objavljuje razlaz, svima je pomalo laknulo, što zbog vrućine, što zbog bola u grlu koji polako postaje nepodnošljiv. Vreme je za odlazak…još jedno napuštanje… svaki put mi sve teže pada… Palim sveću, a ona se savija od vreline dana. Stavljam ruku na crnu mermernu ploču koja se usijala od nepodnošljive letnje žege. Osetim, ali ne marim. Potrebno mi je da ostvarim kakav-takav kontakt. Prsti mi prelaze preko imena, osetim peckanje, neka i ljubav ume da zaboli, dakako. Teško mi je da ih odvojim, jer to znači da ja odlazim, napuštam, a to ne želim. A neko mora i vruće je, osetim vrtoglavicu, nema veze…mogu ja to. Puštam…i odlazim, polako…Ponovo utabanim zemljanim putem, pa na glavnu izbetoniranu stazu pored svih onih znanih i neznanih. I ponovo napuštanje…jako…kao prošle godine u ovo vreme…A ja i dalje ne znam kako da tugujem, sem da plačem i brišem sline…i tako kadgod mi dođe…

Psihodramska majka

Posted on

Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:

„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“

Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.

„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“

Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:

„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“

„Radila si najbolje što si mogla.“

„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“

„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“

„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“

„Borila se.“

„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.

Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.

Psihodramska baba

Posted on

Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.  

„Donesi mi voće, može banane.“

Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.

„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.

Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.

Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.

„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.

„Kako si, baba?“

„Aaaa?“ baba će opet.

„Pitam: kako si?“

„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.

„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“

Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.