Category: Emocije

Psihodramska baba

Posted on

Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.  

„Donesi mi voće, može banane.“

Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.

„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.

Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.

Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.

„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.

„Kako si, baba?“

„Aaaa?“ baba će opet.

„Pitam: kako si?“

„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.

„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“

Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.

Ruku pod ruku sa tugovanjem

Posted on

„Uvuku se tako oni dani, dani kada boli, kada nedostaju one obične stvari, samo da čuješ sa druge strane „žice“ poznat glas, da na pitanje „kako ste?“ dobiješ odgovor „dobro smo“ i šalu koju samo vi razumete. Nedostaje saznanje da taj neko samo postoji…živi…diše… saznanje da više neće brinuti za tebe kako je samo ona umela, da neće spremiti zimnicu i poslednju teglu sačuvati za tebe, da neće u sred nedelje doći tek tako, da vidi kako ste, a sa skrivenom željom da utoli svoju želju da vidi vas…

Dodju ti dani kada više nije uteha saznanje da voljena osoba više ne pati, da ne proživljava bol… Nije uteha što ne boli nju, jer je bolelo, ludački, nesnosno…Nije utešno jer boli sada nas koji smo ostali…boli…povremeno nepodnošljivo, povremeno se ublaži, tek toliko da izguramo dan…

Teško je osetiti nemoć, nemanje, negiranje…Teško je osetiti težinu u svakom pokretu, osećati da su ruke i noge teške nekoliko tona. Teško je buditi se, legati i u medjuvremenu čekati da dan prodje, teško je…Teško je prihvatiti da je to tuga, da je prisutna u svakoj pori, da cedi…lomi…Teško je prihvatiti je kada je tako okrutna…

Teško je tugovati, ali je nemoguće zanemariti gubitak. Gubitak postoji, oni koji su izgubili postoje, žive, kako znaju i umeju, sat za satom, dan za danom…bez previše razmišljanja…samo žive…sa tugom u srcu…i glavi…“

Tugovanje je proces koje sledi nakon gubitka. Iako gubitak najčešće vezujemo za drage nam osobe, može da se odnosi i na posao, ideju, želju, osećanje, ulogu koju smo imali. Izgubiti možemo novčanik, uspomene u vidu fotografija, privezaka, suvenira sa značajnih putovanja. Izgubiti možemo prijatelja, kontakt sa rodjacima, kućnog ljubimca. Gubici se ne mogu porediti, jer svaki od tih gubitaka osobi koja tuguje pada teško. Ono što su naučna istraživanja pokazala jeste da intenzitet tugovanja zavisi od toga koliko nam je osoba značila, koliko je bila jaka emotivna veza koju smo imali sa tom osobom. Tako gubitak psa sa kojim smo delili dobar deo svog života možemo teže podneti od gubitka rodjaka sa kojim nismo bili u bliskim odnosima.

Kako se nositi sa tugovanjem?

Okružite se

Okružite se bliskim ljudima koji će vam činiti sigurnu mrežu, koje možete da pozovete u pola noći, koji će biti tu za vas kada vam je teško. Nekoliko bliskim prijatelja, rodjaka, komšija koji bi vas podsetili da nešto pojedete, dovezli vam dete sa treninga ili samo sedeli uz vas, u tišini ili ćaskanju, je neprocenjivo. Oslonite se na njih u prvim danima/nedeljama, a kasnije kako vreme prolazi i kako punite svoje kapacitete, tražite pomoć za ono što ne možete sami.

Verovatno ćete primetiti da se posle nekog vremena ljudi iz vašeg okruženja vraćaju svojim životnih obavezama i nastavljaju sa svojim životima, te imaju manje vremena za vas nego u periodu kada se vama značajan gubitak dogodio. Drugi nisu doživeli vaš gubitak i normalno je i uobičajeno da se vraćaju svojim obavezama. To nije pokazatelj da vi njima manje značite, već da oni veruju da možete i sami, da imate kapacitete i da vam ostavljaju prostora da ih pozovete kada su vam potrebni. Oni tako pokazuju da veruju u vas, u vaše snage i vaš odnos.

Provodite vreme sa onim osobama u čijem društvu se osećate prijatno. Izbegavajte da se posvećujete dosadnom komšiji koji se žali na stanje u društvu i nemaštinu ili rodjaku koji iz pogrešnih razloga želi da obnovite kontakt. Poštedite sebe slušanja tudjih muka i teranja da empatišete sa drugima. Okružite se osobama koje su vam podrška, koje su spremne da vas čuju ili prosto da budu pored vas, uz vas, sa vama celim svojim bićem.

Osamite se

Kada osetite da ste preplavljeni, da ste besni, anksiozni, razočarani, uvredjeni…i da vam je potrebno da budete sami – jednostavno budite. Izdvojite se, izgovorite, objasnite da vam je potrebna samoća. Ili se jednostavno osamite bez izgovora i objašnjenja. Izaberite mesto za sebe, bilo u četiri zida ili na panju u obližnjem parku, i jednostavno dozvolite sebi da budete sa svojim osećanjima. Priznajte im da postoje, da su uz vas. Dozvolite da boli, da bude teško.

Tugujte

Kada se osetite zbrinutim odmorite, odbolujte na način koji vama odgovara bilo da danima gledate u jednu tačku, da plačete ili se bavite fizičkom aktivnošću. Ako ne možete da prepoznate kako da tugujete pokušajte da pratite svoje unutrašnje stanje. Kada osetite da vam se plače – plačite, kada vam se smeje – smejte se (i to je normalno), ne morate raditi ništa konstruktivno. Kada se vratite na posao ne silite se da se vratite u punoj snazi jer su vam snage okrnjene i kapaciteti oslabljeni. Potrudite se da ne budete strogi prema sebi. Ponašajte se prema sebi onako kako biste voleli da se prema vama ponaša najbolji prijatelj. Ponegujte se, ugadjajte sebi, bavite se onim što vas je nekada ispunjavalo, činilo srećnim. Budite blagi prema svom načinu tugovanja i dozvolite sebi vreme, jer vreme ne leči rane, ali ih leči ono što se dogodi u tom vremenu, što uradimo ili ne uradimo, promenimo ili ne.

Traženje smisla

Mogu se pojaviti periodi u kojima ćete se pitati zašto se baš vama dogodio gubitak, zašto baš ta osoba, zašto sada. Pokušavaćete da razumete smisao gubitka i mučiti se novim i novim pitanjima na koja, većinom nema adekvatnog odgovora. Prirodna je čovekova potreba da saznaje, da definiše, da dobije odgovor, medjutim u životu postoje pitanja na koja niko nema odgovora ili ima odgovore koji nam nisu dovoljni, racionalni, razumljivi, prihvatljivi. Šta nam onda ostaje? Da prihvatimo delimična objašnjenja sa kojima se slažemo, da osmislimo svoje odgovore ili prihvatimo da odgovor ne postoji i da se nešto u životu jednostavno dogodi, bez racionalnog objašnjenja. Kako onda nastaviti dalje? Kako se pokrenuti i vratiti u kolosek?

Malim koracima napred

Pravite male korake, prvo do najbliže pekare, a tek posle do marketa, prvo reklame, posle film, prvo saslušajte vesti, pa tek onda dnevnik… Činiće vam se, u periodu tugovanja da vreme stoji, dan nikako da se završi, jutro nikako da svane, a vi nikako da se pomerite sa tačke u kojoj ste bili kada se gubitak dogodio. Usmerite se na male uspehe makar to bila pročitana jedna rečenica, skuvana supa iz kesice, šetnja psa oko zgrade. I na male pokušaje koji ne moraju uvek da se završe potpuno uspešno kao što su malo zagoreo ručak (ipak je ručak), od 5 stvari sa spiska za kupovinu donesete 2 (i to one koje nisu na spisku). I intelekt je u procesu tugovanja te je mozgu u prvom periodu teško da proradi dodatne informacije i da se usmeri na aktivnosti koje smo nekada sa lakoćom obavljali. Poštedite se aktivnosti koje ne morate da obavite, usmerite se samo na zadovoljavanje osnovnih potreba, pa se postepeno pokrenite i za druge. Napravite pauzu na mestima, sa ljudima, u angažovanjima. Usmerite se na sebe, svoje potrebe i želje. Dozvolite sebi da odtugujete na način koji vama odgovora i da kroz taj proces prodjete brzinom i koracima sa kojima ste ok, koji su vam prihvatljivi. Budite sebi najbolji prijatelj, dovoljno dobar roditelj. Budite sebi negujuća osoba, nežna i brižna.

A u medjuvremenu…

Biće perioda kada ćete se vratiti redovnim obavezama, ali će biti i onih teških dana. Trenuci će se smenjivati, a vi ćete se menjati, postepeno i konstantno, sa svojim bolom ruku pod ruku i tako kroz život naučićete da idete…samo napred, jer nazad ne može.

Iz inata

Posted on

Mart 2020.
Svetom vlada smrtonosni virus čije se žarište vrtoglavom brzinom približava nama. Napolju vlada policijski čas, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima. Iz stana ne izlazimo bez maske, rukavica i dezinfekcionog sredstva.

Maj iste 2020.
I dalje vlada virus, ali se, prema sredstvima informisanja, broj obolelih smanjuje. Osećamo olakšanje, počinjemo da se družimo, idemo na posao, ne nosimo maske.

Kraj juna iste godine
Broj novoobolelih se drastično povećava. Zbunjeni smo…da nosimo maske ili ne?

Jul proste 2020.
„Dokle više da nam govore šta da radimo? I dokle da budemo budale da se samo mi čuvamo i ostajemo kući, dok drugi ne čuvaju ni sebe, ni nas?“
Posle meseci slušanja izveštaja, mera, preporuka…odlučujemo da nam je dosta. Proradio je, dobro nam poznat inat.

Prkosimo iliti inatimo se kada se pred nas postavlja zahtev koji smatramo neopravdanim i ponižavajućim, zahtev koji ugrožava naš identitet i samopoštovanje. Prihvatanjem tog i takvog zahteva postavljenog od strane pojedinca ili grupe, smatramo da bismo izgubili samopoštovanje ili poštovanje drugih. Stoga se bunimo i tražimo da nas cene.

Prkos se, u razvojnom smislu javlja veoma rano, oko druge godine života sa pojavom roditeljima dobro poznate faze „negativizma“ (u kojoj dete na većinu zahteva odgovaraju sa „ne“, odnosno suprotno od onoga što od njega se traži). Dete u ovom periodu ne razlikuje sebe od svojih želja i ponašanja, te veruje, kada osudjuje pojedino ponašanje i ne ispunjava mu želje, da ga roditelj ustvari ne voli. Dete prkosom reaguje na odbačenost.

Inat se javlja i u narednoj razvojnoj fazi, periodu puberteta i adolescencije, za koju je karakteristično formiranje identiteta. Pred mladu osobu se postavljaju mnogobrojni zahtevi, te ona ispoljava inat ne samo prema roditeljima, već i prema svim drugim autoritetima. Tražeći sebe zahtevi joj se čine kao ograničavanje slobode da bira, donosi samostalne odluke, te se inati na sebi svojstven način.

Na ovdašnjim prostorima u ovo nesigurno vreme javlja se dobro poznat našem narodu, inat u obliku:
„Neće niko meni da kaže šta je dobro za mene! Valjda ja znam!“
koji najčešće vidjamo u trgovinama kada prodavačica ljubazno zamoli potrošača da stavi masku, a on se pobuni.
Ili:
„Sad više neću ni kako ja hoću!“
Gde objašnjenje leži u tome da nam je dosadilo da poslušno pratimo uputstva, a da ne vidimo svetlo na kraju tunela, pa se protivimo iako znamo da je nešto dobro za nas.

Istina je da smo zbunjeni svim dogadjajima i da nije lako donositi racionalne odluke za sebe i svoje potomstvo, da je izrazito teško biti „pametan“ kada nemamo parametara koji bi nam pokazali da li je nešto razumno ili ne. Zbunjuju nas sopstvene emocije jer ih je teško razumeti i kontrolisati. Zbunjuje nas okruženje koje glasno protestuje na trgovima ili šapuće po hodnicima. Zbunjuje nas virus koji pokazuje svoju snagu, crpeći naše. Sve zajedno utiče na rast preosetljivosti, nesigurnosti, nezadovoljstva i čini da se osetimo ranjivije nego inače.

Sada je vreme da se prema sebi ponašamo kao prema najboljem prijatelju, da s ljubavlju i razumevanjem prihvatimo sve što nam se dogadja, da se pohvalimo i za najmanje uspehe, da se nagradimo kada za to ne postoji poseban povod, da udovoljimo svojim željama koji smo dugo držali po strani. Vreme je da se ponegujemo, da se razmazimo, kako bismo se sačuvali za sutra koje tek dolazi.

Odjeci kolektivne traume

Posted on

„Puštam sina već neko vreme da sam izlazi na igralište. Vidim ga sa sprata i to mi uliva sigurnost. Ponekad se dogodi da ga nema u vidokrugu. Možda se popeo na drvo…otišao u obližnju prodavnicu po sladoled…igra se žmurke…ne smem ni da pomislim na nešto drugo…ako pomislim vratim se u daleke devedesete kada sam sedeći na podu tek izgradjene kuće u kojoj se te zime grejala samo dnevna soba, sa sestrom, bratom i bakom koja je plela činilo mi se stote po redu vunene čarape za zimu, slušala (trudila sam se da ne gledam te strahote) dnevnik u pola 8 i izveštaje kojim su navodili imena i prezimena preminulih policajaca i vojnika, strepeći da se na tom spisku ne nadje ime mog oca. Tada sam se nadala da neću čuti njegovo ime, danas, u vreme pandemije, protesta i opšte neuredjenosti, želim da vidim svoje dete kako se bezbrižno igra…želim da čujem njihov bezbrižni žamor i srećno cičanje, a ne zvuke sirena hitne pomoći koji počesto najavljuju predstojeću opasnost, baš kao nekada što su zvuci sirena najavljivali vazdušne napade…“

Ovakva i slična iskustva sa kojima ovih meseci na savetovanje dolazi nemali broj klijenata predstavljaju traumatska iskustva sa kojima žive i koja im prave pometnje u izazovnom periodu kao što je ovaj u kome je pandemija svetskih razmera već mesecima aktuelna, gde narod izražava svoje nezadovoljstvo lupanjem, zviždanjem (u periodu restriktivnih mera) i protestima uz ispoljavanje agresije i nekontrolisanog besa. Dužina trajanja vanrednih mera uz primenu izolacije, povećanih mera opreza, fizičke distance vode ka tome da se pritisak u pojedincu povećava i stvara nelagodu koja vremenom prerasta u nemogućnost kontrole emocija i ponašanja i time onemogućava osobu da funkcioniše u svakodnevnom životu. Kada brojnost i intenzitet simptoma postane veći i dovede do toga da osoba više nije u mogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti, tada klijenti najčešće zatraže pomoć.

Šta je trauma?

Trauma se u knjizi „Psihodrama i trauma“, definiše kao bilo koja po život opasna, emocionalno nesavladiva katastrofa koja probija uobičajene mehanizme prevladavanja, bez obzira na to da li se odigrala u detinjstvu ili tokom odraslog doba. Osobu koja je povredjena, zlostavljana ili zanemarena traumatsko iskustvo menja i na neki način potpuno preobražava čineći da reaguje panikom, besom ili očajem, da je preplavljena strahom, oseća bespomoćnost i gubitak kontrole pod uticajem iskustva koje ne može da zaboravi.

Prema Lidiji Arambašić jedno od osnovnih obeležja traumatskih dogadjaja jeste da oni uvek uključuju odredjenu vrstu nasilja bilo da je usmereno prema drugoj osobi – u slučaju ubistva ili prema sebi – samoubistvo. Čak i u prirodnim katastrofama poput: poplava, požara, zemljotresa, katastrofa uzrokovanim slučajnim ili namernim ljudskim činom poput eksplozija u rudniku, avionskih nesreća ili rata, prisutno je nasilje različitih oblika. Pojašnjenja nam ukazuju da je na našem području nezanemarljiv broj ljudi koji su preživeli traumu, da je medju njima jedan deo nastavio da funkcioniše relativno uobičajenim ritmom života, dok deo preživelih i dalje oseća posledice i bori se sa njima. Praksa nam, na sreću pokazuje da je medju preživelima sve više onih, naročito mladje populacije, spremnih da rade na svom zaceljenju.

Šta je kolektivna trauma?

O pitanju šta je kolektivna ili kulturna trauma pisali su i sukobljavali se: istoričari, lingvisti, psiholozi i psihijatri, sociolozi, defektolozi, što ukazuje na složenost navedenog fenomena. Moglo bi se reči da je kolektivna trauma odredjena kao traumatski psihološki efekat koji deli određena grupa ljudi, od šire zajednice do čitavog društva, a čiji se efekti mogu nesvesno prenositi sa generacije na generaciju. Traumatski dogadjaj kome svedoči zajednica ostavlja traga na velikom broju pojedinaca i pokreće različita individualna i kolektivna osećanja i ispoljavanje brojnih simptoma, kao što su tuga, ljutnja, nesigurnost i strah, krivica, gubitak samopouzdanja i nedostatak poverenja.

U svetu su poznata traumatska iskustva napada na Hirošimu, Černobiljska katastrofa, gradjanski i medjudržavni ratovi, atentati, teroristički napadi poput onog 11. septembra na Svetski trgovinski centar u SAD-u. Posledice trauma na našim podnebljima mogu se pratiti i do nekoliko decenija unazad preko ratova, osnovne egzistencijalne ugroženosti, inflacije i različitih državnih previranja 90-ih, prirodnih katastrofa koje nose sećanja i bude nemire u pojedincima i kolektivu. Danas, kao i mesecima unazad je aktuelna trauma pandemije i novog načina života uz postojanje smrtonosnog virusa i društvenih nemira kao odgovora na novonastalu situaciju.

Efekti pandemije su mnogobrojni, intenzivni i mogu biti zbunjujući u momentima kada se nadjemo u procesu prilagodjavanja. Pritisnuti nametnutim merama opreza i ograničenja, a zatim i kažnjavanjima u slučaju nepoštovanja istih, na površinu izbijaju pobune, agresija i nemiri nezadovoljnih gradjana. Drugi se pak distanciraju, zatrpavaju i/ili zanemaruju svoja osećanja i posvećuju ličnim problemima. I jedni i drugi se bore sa novonastalom situacijom na najbolji mogući način i traže način da nastave da funkcionišu u novoj realnosti.

Iako bi najzdravije bilo pronaći balans izmedju posvećivanja ličnim temama i usmeravanje na društvene, najrealnije je usmeriti se na sada i ovde, na poštovanje trenutka i aktuelnih osećanja. Najbolja samonega je poštovanje sebe i davanje dovoljno vremena i prostora za obradu onoga sa čim se suočavamo, ponašati se prema sebi onako kako bismo voleli da se prema nama ponaša najbolji drug/drugarica je isceljujuće i poželjno.

Šta kada nas preplave emocije?

Posted on

Emocije su moćni saveznici u našim životima, ali mnogima od nas još uvek nedovoljno poznate i istražene. O njima čitamo, slušamo, a veoma malo otvoreno govorimo. Zašto? Većina nas je naučena da se emocije ne pokazuju, da je ispoljavanje emocija, pogotovo onih koje su eksplozivne, burne, znak slabosti. Oni koji pokazuju emocije izgledaju kao da emocije vladaju njima, a ne obrnuto. Tako nadvladani obično nisu bezbedni ni po sebi, ni po okolinu, jer ko zna šta može uraditi čovek koji ne zna da se kontroliše. Vaspitani u duhu stoičkog suprotstavljanja ispoljavanju emocija (p)ostajemo zatvoreni za emocionalne reakcije i doživljaje.

Šta se onda posle nekog vremena dogodi?

Dodje onda dan kada ne želimo da ustanemo iz kreveta, ne želimo da vidimo i čujemo druge ljude, ne želimo bilo kakvu komunikaciju, već samo da se zatvorimo u sobu i ležimo u mraku. Osećamo sveopšti umor duha i tela, pad energije, telo nas izdaje, gubimo volju za akciju. Želimo da se odmorimo u sigurosti doma, majku koja će doneti topao šerbet, umesiti najvazdušastije mekike i pokriti ćebetom. Želimo da neosećamo sve ono što smo pažljivo skupljali i sakrivali ispod tepiha, što smo mislili da nikada neće ugledati svetlost dana i da će večno ostati u zaboravu. Medjutim, priroda se poigrala sa nama tako što je osmislila da emocije postoje iako ih ignorišemo. I što ih više ignorišemo, one sve više rastu, traže pažnju i kao dete ponavljaju da su tu i da je potrebno da ih pogledamo i pozabavimo se njima.

Šta onda uraditi kada nas preplave emocije?

Kao što je slučaj sa detetom, tako i sa emocijama, jeste da im se posvetimo. Umor koji je izazvan poplavom osećanja, neće sam od sebe nestati. Jedini ispravan put da ga se rasteretimo jeste da ga pogledamo, otvorimo i detaljno pretražimo čega smo sve mislili da smo se rešili.

Zaviri u kofer

Prvi korak putovanja koje vodi rasterećenju jeste da otvorimo kofer koji nosimo i vidimo šta sve ima u njemu. Otkrijemo sve davno zaboravljene slike lepih i manje lepih dogadjaja, poruke od ljudi koji su nekada bili manje ili više dragi, setimo se likova koji vredjaju samim prisećanjem, mesta koja bole pri samoj pomisli, setimo se kruga ljudi koji znaju da zagrle, uteše. Setimo se svega što smo mislili da smo zaboravili. 

Pusti da boli…

I kada zaboravimo ljude, dogadjaje, teme zbog kojih su nastali raskoli, svadje i sitne čarke koje i danas zabole, osećaj je ono što ostaje i pritiska, ljuti, razdire… Šta onda sa svim tim neobuzdanim emocijama? Kao detetu, pružimo im pažnju, osetimo ih i svakoj se posebno posvetimo. Pusti da boli, peče, štipa. Pusti da teku suze bola, sreće, izdaje. Otvori vrata za sva osećanja koja su gušena, koja su stiskana i ugurana u kofer. Otvori vrata širom i samo pusti… neka izlazi, teče, duva… neka oblači, grmi, lomi…neka plovi, talasa, nosi…

Potrebno je da pustimo da bismo se oslobodili, jer ćemo u protivnom nositi prvo torbicu, pa kofer, pa čitavu hrpu kutija. Ledja će osetiti teret pod kojim ćemo se saviti, pluća će osetiti da ne mogu da udahnu, glava će osetiti težinu kojom samo želi da dotakne jastuk. Postanimo svesni kada je previše, stvarno previše! Kada je došlo vreme da više ne moramo da nosimo, da vučemo i guramo težinu emocija, kada je vreme da dišemo slobodno, trčimo i pustimo glas. Kada je došlo vreme da sebi dozvolimo da se otvorimo, pustimo i budemo spremni za rasterećenje. Kada budemo spremni, okrenućemo se svojim emocijama i pustiti ih. Svako svojim tempom, u skladu sa sobom…

Postaćemo svesni da svaka od emocija ima svoj početak, sredinu i kraj. Kao kada iz daljine čuješ sirenu koja najavljuje dolazak voza, on ti sve bliže prilazi, a ti iščekuješ. Onda tutnji i klapara, duva sve oko sebe, nosi ti kosu, sipa prašinu, dok tebi skače pritisak, ubrzava ti se disanje, koža ti se ježi. I onda polako odlazi, a ti se umiruješ i gledaš ga u daljini, kao obrise negde na kraju puta. Tada uvidjaš da se završilo, ublažilo, izbledelo.

Razumi!

Ostalo nam je dalje da istražimo šta se dogodilo i zašto, da razumemo šta je dovelo do zataškavanja emocija, skrivanja i guranja pod tepih. Obično se bojimo onoga što nam je nepoznato i koliko nam je nešto strano, toliko nam se čini strašno. Tako je i sa emocijama, pogotovo onima koje su nedovoljno istražene, čije manifestacije izazivaju neprijatnost koje želimo da se rešimo. Naša reakcija na prvu loptu jeste da ih se rešimo, ali istraživanje zahteva suočavanje, jer i takve neprijatne emocije nam služe nečemu. Možda nam njihov smisao neće biti jasan, možda njihovo značenje nikada ne budemo razumeli, ali možemo da se potrudimo, da uložimo snage i pojmimo. Bilo da bolje upoznamo sebe, životnu situaciju, ljude kojima smo okruženi i šta želimo u životu, bilo da jačamo, da se prilagodjavamo ili menjamo, emocije nam prenose poruku. Takva pomoć je neprocenjiva.

Pusti…

I na kraju osvestimo da smo bili povredjeni, razočarani, da je bolelo, kuljalo i sevalo, ali da je prošlo. Da je oluja napravila štetu, da smo sami i/ili uz podršku počistili životno dvorište, okrečili ogradu i ukrasili novim detaljima. Pustili smo da prodje, a zatim se obogatili. Tek kada smo se ohrabrili da menjamo, dozvolili smo sebi da nam bude dobro, da osetimo nadahnuće i doživimo uspeh. Potapšimo sebe po ramenu i zahvalimo na neizmernoj hrabrosti za prvi i svaki naredni korak koji smo istrajali na putu promene. Ponesimo mudrost da su emocije deo nas, da nisu ni dobre, ni loše, već da postoje. Ponesimo snagu da ih pogledamo, prihvatimo kao svoje i sa njima koračamo kroz život, jer je lepše i lakše koračati sa nekim ruku pod ruku, prijateljski i saosećajno. Ponesimo širinu da pogledamo, doživimo, otpustimo i primimo. Zaslužili smo da sa emocijama živimo u saradnji, da smo povezani i nežni jedni prema drugima.