Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:
„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“
Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.
„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“
Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:
„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“
„Radila si najbolje što si mogla.“
„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“
„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“
„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“
„Borila se.“
„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.
Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.
