Terapijsko pisanje nisam eksplicitno zasnovala ni na jednoj teoriji ili terapijskom pravcu već na mojoj davno zaboravljenoj, a lekovitoj potrebi za pisanjem. Ranije, tokom odrastanja sam pisala o bolnim ljubavima, prevarama, pogrešno protumačenim signalima. Lekovito dejstvo sam osećala pri pražnjenju nemilih emocija sa kojima nisam znala šta da radim, a nije mi bilo dovoljno da podelim sa najboljom drugaricom. Nekada sam često pisala, pa vremenom zapostavila. Ne znam zašto, imala sam važnija posla, verovatno. U poslednje vreme sam se prisećala onoga što mi je nekada pomagalo, što me je rasterećivalo. Pisanje je bilo samo za mene, na papiru obično natopljenom suzama i gde su se stranice lepile jedna za drugu, a mastilo razmazivalo da se više nisu mogle razaznati pojedine rečenice. Ispunjavao me je pokret ruke i trag koji je ostajao na papiru. Značila mi je svaka mrlja koja je ostajala posle nečega oplakanog. Tada to nisam znala, ali bilo je to ordenje mojoj snazi da tugujem. Posle sam dugo pisala samo ono što se od mene očekivalo za školu, fakultet, posao. Zanemarila sam pisanje kao lek koji leči dušu, kao terapiju, na moj način i onako kako mi prija. Stoga ću, možda sebično, ceo ovaj deo posvetiti pisanju, ne oslanjajući se ni na jednu teoriju, ni poznatog psihologa, psihoterapeuta ili bilo kog poznatog stručnjaka. Pisaću za rasterećenje, za deljenje onoga o čemu je inače teško pisati i pričati, o čemu se samo razmišlja, ponekad. Stranica će služiti tome da mi se pridružite, da pišete kao za sebe i iz sebe, potpisano ili anonimno, jer mi je želja da razmenimo, da se povežemo, jer kako drugačije nego u društvu.