Klijent na terapiju dolazi sa određenim očekivanjem, bilo realnim bilo nerealnim, ali očekuje da se stanje koje mu/joj ne prija, a traje već neko vreme, promeni. O očekivanjima se razgovara već na prvim susretima. Klijent i terapeut se dogovaraju oko toga na čemu mogu da rade, šta da postignu, kojim temama da se bave, čime postižu neku vrstu dogovora šta klijent može da uradi za sebe i šta/gde terapeut može da mu pomogne. Ovim su obe strane upoznate sa podelom odgovornosti, šta mogu obe strane da ulože, čime da doprinesu da bi došlo do promene.
Najčešće bi klijenti da razumeju zašto reaguju na određen način, misleći da je to dovoljno da dođe do promene. I delimično su u pravu. Tokom rada klijent stiče uvide, te lakše razume šta mu se događa.
„Ne mogu drugog da promenim.“
„Mogu da filtriram sadržaj koji mi neko šalje i prihvatim samo ono što je meni usmereno.“
„Moj problem ima bar 2 rešenja.“
Uvidi su značajni za razumevanje sadržaja koji dolazi do klijenta i razumevanje kapaciteta koji svako od njih ima da bi izabrali ponašanje, način razmišljanja za sebe. Ono što se događa negde u međuvremenu jeste angažovanje emocija. Teme koje su klijentu važne, koje imaju značaja usmerene su na pokretanje emocija. Događa se da klijent možda po prvi put na svesnom nivou čuje da su emocije ok, da je njihovo ispoljavanje, za početak u sigurnom okruženju u redu, da neće biti ismejane, odbačene, omalovažene. Da emocije imaju funkciju da budu ispoljene, da neko (u ovom slučaju terapeut) potvrdi njihov značaj, prisustvo i prihvati klijenta koji ih ispoljava. Emocije koje klijentima predstavljaju problem, bilo tuga, ljutnja ili stid ispoljavaju se na terapiji tako da neugrožavaju, a da se validira njihovo postojanje. Iskazivanjem emocije više nemaju potrebu da budu skrivane, da budu nešto čega se klijent stidi, što mu predstavlja nelagodu, što samim tim dovodi do toga da se njihov intenzitet umanji. Splašnjavanjem emocionalnog pritiska klijent u nekom delu terapije stiče uvid: „Mogu da mislim i osećam u isto vreme.“ čime preuzima kontrolu i svesno donosi odluke o životnim promenama.
Negde u toku terapije, događa se da drugi u klijentovom neposrednom okruženju počinju primećivati promene u ponašanju (što će se nekima svideti, a nekima i ne baš). Primetiće da je osoba smirenija, manje reaktivna, veselija, raspoloženija. I klijent će primetiti promene, neke od njih će mu/joj se dopasti manje, druge više, ali će se menjati i tokom tih promena uvideti da je preuzeo/la odgovornost za njih, da ima mogućnost da izabere šta će sutra ili prekosutra i da je svaka odluka u redu za njegov/njen život (dokle god je u okviru moralno opšteprihvatljivih granica). Pravo na odluke, pravo na izbor, pravo na autentičnost su pravo na ličnost. Svako od nas ima pravo da izabere kakav/kakva želi da bude i da stremi ka tom cilju.