Category: Uncategorized

Donošenje odluka uz pomoć Dekartovog kvadrata

Posted on

Često kada se nalazimo pred većim ili manjim životnim prekretnicama imamo utisak da donosimo najvažniju odluku u životu, odluku od koje nam sve zavisi, ili bar dosta toga. Time sebi stavljamo pritisak da ne smemo pogrešiti, da će nas ta odluka skupo koštati i uticati značajno na ostatak života. Iako je u jednom broju slučajeva prethodna tvrdnja tačna, u većini je ipak reč o našim izborima i tome da uradimo nešto dobro, napravimo promenu koja će biti dobra za nas i/ili naše bližnje. Takođe je razumljivo da ćemo o odluci dobro promisliti, sagledati prednosti i mane i izabrati onu koja nam se čini da je dovoljno dobar izbor u ovom trenutku života. U tom procesu vam može pomoći Dekartov kvadrat za donošenje odluka koncipiran kroz sagledavanje promene koju želimo naspram nepromenjene situacije, s jedne strane, i sagledavanje prednosti i mana obe.

Šta će biti ako se to dogodi?

Ako govorimo o npr situaciji prelaska u drugu firmu možemo razmisliti o tome koje su dobiti. Šta je to dobro za mene ako prihvatim drugi posao? I navedete sve što smatrate da bi mogle biti prednosti od nove situacije. Može to biti sticanje novog iskustva, stavljanje sebe u izazovnije situacije u novom poslovnom okruženju i slično.

Šta će biti ako se to NE dogodi?

Ako se ideja o prelasku u drugu firmu ne dogodi, da li će sve ostati isto? Koje su prednosti toga da ostanete na istom radnom mestu, u istoj firmi? Šta je to lepo, dobro šta dobijate ovde? Da li je ostanak koristan za vas? U kom smislu? U kojim oblastima?

Šta se NEĆE desiti ako se to dogodi?

To što se neće dogoditi su naši strahovi, nesigurnosti koji nam govore, ubeđuju nas da bi ono najgore moglo da se dogodi. Tu mislimo na greške, štetu, mane koje bi se dogodile ako donesemo odluku o promeni. Naše misli tada imaju tok: „Ako pređem i ne uklopim se, ne snađem se u novom okruženju, ako shvatim da zahtevi prevazilaze moje kapacitete, onda ću izgubiti samopouzdanje, loše ću raditi i dobiću otkaz. I to se sve događa u vreme krize, pa onda neću moći da pronađem posao uopšte!“ Strahove je dobro sagledati i racionalno proceniti koliko su verovatni.

Šta se NEĆE dogoditi ako se to NE dogodi?

Ponovo govorimo o greškama i manama, ali ovog puta u slučaju da odlučimo da ništa ne promenimo, tj ostanemo na istom mestu.

Suština jeste da procenite situaciju koja vam se nudi u kontekstu otići ili ostati, prihvatiti ili odbiti, da sagledate prednosti i mane i jedne i druge opcije. U tom smislu nam Dekartov kvadrat daje jasniju sliku pri odlučivanju, ali i ukazuje na to da svaka odluka ima dobre i manje dobre strane. Moj doživljaj ove tehnike jeste stvaranje jasnije slike, ali još važnije saznanje da je odluke moguće menjati, da imamo pravo da tražimo svoj put poslovni, partnerski, životni i da koristimo kriterijume koji se uklapaju u naš sistem vrednosti (koji je možda samo nama jasan).

Dobiti od psihoterapije

Posted on
Happines cheerful perforated paper smiley face

Klijent na terapiju dolazi sa određenim očekivanjem, bilo realnim bilo nerealnim, ali očekuje da se stanje koje mu/joj ne prija, a traje već neko vreme, promeni. O očekivanjima se razgovara već na prvim susretima. Klijent i terapeut se dogovaraju oko toga na čemu mogu da rade, šta da postignu, kojim temama da se bave, čime postižu neku vrstu dogovora šta klijent može da uradi za sebe i šta/gde terapeut može da mu pomogne. Ovim su obe strane upoznate sa podelom odgovornosti, šta mogu obe strane da ulože, čime da doprinesu da bi došlo do promene.

Najčešće bi klijenti da razumeju zašto reaguju na određen način, misleći da je to dovoljno da dođe do promene. I delimično su u pravu. Tokom rada klijent stiče uvide, te lakše razume šta mu se događa.

„Ne mogu drugog da promenim.“

„Mogu da filtriram sadržaj koji mi neko šalje i prihvatim samo ono što je meni usmereno.“

„Moj problem ima bar 2 rešenja.“

Uvidi su značajni za razumevanje sadržaja koji dolazi do klijenta i razumevanje kapaciteta koji svako od njih ima da bi izabrali ponašanje, način razmišljanja za sebe. Ono što se događa negde u međuvremenu jeste angažovanje emocija. Teme koje su klijentu važne, koje imaju značaja usmerene su na pokretanje emocija. Događa se da klijent možda po prvi put na svesnom nivou čuje da su emocije ok, da je njihovo ispoljavanje, za početak u sigurnom okruženju u redu, da neće biti ismejane, odbačene, omalovažene. Da emocije imaju funkciju da budu ispoljene, da neko (u ovom slučaju terapeut) potvrdi njihov značaj, prisustvo i prihvati klijenta koji ih ispoljava. Emocije koje klijentima predstavljaju problem, bilo tuga, ljutnja ili stid ispoljavaju se na terapiji tako da neugrožavaju, a da se validira njihovo postojanje. Iskazivanjem emocije više nemaju potrebu da budu skrivane, da budu nešto čega se klijent stidi, što mu predstavlja nelagodu, što samim tim dovodi do toga da se njihov intenzitet umanji. Splašnjavanjem emocionalnog pritiska klijent u nekom delu terapije stiče uvid: „Mogu da mislim i osećam u isto vreme.“ čime preuzima kontrolu i svesno donosi odluke o životnim promenama.

Negde u toku terapije, događa se da drugi u klijentovom neposrednom okruženju počinju primećivati promene u ponašanju (što će se nekima svideti, a nekima i ne baš). Primetiće da je osoba smirenija, manje reaktivna, veselija, raspoloženija. I klijent će primetiti promene, neke od njih će mu/joj se dopasti manje, druge više, ali će se menjati i tokom tih promena uvideti da je preuzeo/la odgovornost za njih, da ima mogućnost da izabere šta će sutra ili prekosutra i da je svaka odluka u redu za njegov/njen život (dokle god je u okviru moralno opšteprihvatljivih granica). Pravo na odluke, pravo na izbor, pravo na autentičnost su pravo na ličnost. Svako od nas ima pravo da izabere kakav/kakva želi da bude i da stremi ka tom cilju.

Jesenja grupa za lični razvoj

Posted on
  • Idyllic autumn scene: Autumn leaves falling on wooden footpath by the lake.

U svima nama postoje emocije koje izbegavamo da izrazimo, tajne koje izazivaju nelagodu i događaji kojih najradnije ne bismo da se prisetimo. Zajedno sa lošim sećanjima zaboravili smo i ona dobra, lepe uspomene, ostvarene uspehe, dobre osobine i svoje kvalitete. Toliko smo puta potisnuli delove sebe koji su drugi smatrali nepoželjnim i ograničili ponašanje na ono koje odobrava većina da postoji mogućnost  da smo zaboravili ko smo i šta želimo. Navikli smo da živimo na auto-pilotu, da obavljamo dnevne obaveze po navici, bez razmišljanja, bez emocija, bez želje da budemo tu gde jesmo. Došli smo na mesto gde se osećamo izgubljeno, gde vlada dosada i osećaj tuposti, gde imamo utisak da neko drugi upravlja našim životom, a ne mi sami. Zaboravili smo u čemu uživamo, čemu se radujemo, čemu težimo. Došli smo u situaciju da ne znamo šta dalje, a samo nam je potrebno da se osetimo bezbedno, da nas neko čuje i vidi, da nas razume, prihvati i saučestvuje sa stanjem u kojem smo. Baš takvo okruženje stvorili smo u grupi za lični razvoj koju čine mladi ljudi slični vama, sa sličnim pogledom na svet, sličnim stavovima, problemima, mladi koji se međusobno podržavaju u želji da nešto promene u svom životu, po svojoj volji.

U grupi za lični razvoj primenjuje se psihodramski način rada kojima se kroz akciju otkrivaju skriveni problemi, osećanja i obrasci ponašanja. Psihodramskim predstavljanjem uznemirujući, stresni, izazovni događaj postaje konkretan, a naš unutrašnji svet (viđenje situacije, značenja koja mu pridajemo, osećanja, razmišljanja, ideja) postaje dostupniji za posmatranje iz nove perspektive. Jasno, vidljivo predstavljanje onoga što nas koči daje nam mogućnost da objektivno sagledamo šta se dogodilo ili šta se nije dogodilo, lakše uočimo vezu između sadašnjeg trenutka i prošlih iskustava, da promenimo ono nismo smeli ili nismo stigli, da isprobamo adekvatniji, nama bliži odgovor na nepredvidivu situaciju. Dozvoljeno nam je i poželjno da se prisetimo svojih vrlina, snaga i da ih jačamo, da budemo autentični u međuljudskim odnosima, spontani da se angažujemo u nepredvidivim situacijama, kreativni da napravimo promene kako bismo u budućnosti mogli svesno da izaberemo sebi puteve i život ispune radošću, zadovoljstvom i lepim trenucima.

Treću godinu za redom grupa ohrabruje svaku novu generaciju mladih da se osmele i da se priključe, da pronalaze i jačaju svoje kvalitete kako bi uživali u ličnim i grupnim dostignućima i pozitivnim promenama. Stoga vas pozivamo da nam se pridružite i budete deo grupe koja pravi promene.

Prijave poslati na: 062/109-5005. U SMS-u ili na WhatsApp-u napisati: ime, prezime i godinu rođenja, pa se dogovaramo za dalje. Rok za slanje prijava je: 10.10.2021.

Rad se odvija u online svetu, preko zoom platforme. (podatke o datumu i vremenu viđanja prosledićemo naknadno)

Grupa se sastaje 1X nedeljno u popodnevnom terminu.

Cena po susretu je 1000din.

Voditeljka grupe: Dragoslava Savić-Grujić psihodramska psihoterapeutkinja

Godišnjice

Posted on

Gledam ovog jutra Fejs. Žena stavila sliku pokojnog muža uz komentar da bi mu na današnji dan bio XX rođendan, dala detaljan opis kako bi ga proslavili, i dodala da je umesto toga otišla na mesto na kome je sahranjen, upalila tamjan i plakala. Slične objave o tome koliko joj nedostaje pušta na sve praznike i važnije događaje iako je sa svojim životom nastavila, bar tako se čini… bez njega. Čini se da svi mi koji smo izgubili nekoga/neke nastavimo da ispunjavamo dane redovnim aktivnostima, da ne izađemo iz svakodnevne kolotečine, jer nas to drži da ne ispadnemo iz koloseka, da se ne udavimo u žaljenju za onim što smo sve hteli, a nismo i onim što jesmo, a nismo trebali. Čini se da je teško tugovati…i živeti u isto vreme. Ovih dana mi se čini da vreme ne leči sve rane, da vreme ne leči ništa jer ono samo prolazi, a tuga ostaje. Nekim danima se skoro čini da je nema kada me pusti da radim, uživam sa svojom porodicom. Drugim me vreba iz prikrajka na starim crno-belim slikama, u sećanjima koja izviru dok šetam, u likovima prolaznika, u pokretima. Nekima, kada sve utihne, kada se podsetim da je stvarno gotovo, da više nema… da ostaje praznina, bol u grlu i reke suza…ona me davi. Govnjivi neki dani dođu… i sporo teku.

Prošla sam mestom večnog počinka, puno je tuge. Di po koga, uglavnom neko da počupa korov, obriše, očisti nešto, čisto da nađe sebi neku obavezu da dođe, jer ne dolazi se na groblje tek tako. Prolazim glavnom stazom… gledam one koji tu borave…i oplačem ih sve…ako ne na dolasku, onda na povratku. Prvo onaj par koji je život završio u saobraćajnoj nesreći ostavivši za sobom dvoje maloletne dece da odrastaju sa rođacima koji su ih prihvatili kao svoje. Čitam imena, ali ne mogu da se setim da li ih znam iz nekih babinih priča o bližoj i daljoj rodbini ili priča sa „Radio Mileve“ (tako je moj deda zvao tablu na koju se kače parte „nacentru“ sela) o tome da je ovaj mlad umro, ne zna se od čeka, samo se srušio, nisu uspeli da ga probude. Ne sećam se…ali posebno me zabole ona neoivičena, ona mesta koja nije imao ko da obilazi pa su ostala zarasla korovom. Imena su izbledela, godine su davno pootpadale… Ostalo je samo brdašce zemlje da ukaže na to da tu neko leži…zauvek. Pored njih na glavnoj stazi kojom svi moraju proći, visoko uzdignut stoji spomenik Protojereju i Protinici, sa ugraviranom slikom, podignut za života. Na mestu pored stoji natpis „na prodaju“ i broj telefona. Moja tetka kaže da je to baš dobro mestu, svi te vide-sve vidiš, uvek si u toku sa svim što se dešava. Ne znam da li je to važno i kada umreš, da dobro paziš ko će ti biti komšija i koliko je to moguće birati kada ne znaš koji će ti biti sudnji dan. Moja strina nije želela do svekra. Stavili je do svekrve, valda joj je tako bolje, otkud znam. Tamo gde idem skrene se sa popločane staze levo pa se ide utabanom zemljom sve do dva mesta, jedno je ispunjeno. Sada stoji i spomenik, crna mermerna knjiga, diskretno jer tako su se dogovorili njih dvoje…za života. Tiho stojimo i gledamo u tu ploču, svako sa sobom, sa svojim mislima… Jedino ja šmrcam glasno, nos mi curi više nego suze. Njih mogu da trpim da se slivaju, ali sline ne mogu. Tiho jecam…ponekad udahnem kad osetim da nemam vazduha. Sestra plače za sebe, tiše… Čujem i ostarelu babu kako traži po torbi maramice. Unuka joj pomaže i daje joj u ruku. Kvasi i baba ostarele bore…Traži i otac maramicu. On dostojanstveno briše nos, a suze ignoriše. Tetke su zauzete pranjem šoljice u koju joj sipaju kafu i druge u koju stavljaju sok. Ređaju na tanjiriće kolače, od svake vrste po jedan, da ima. Na drugi stavljaju meso i pogaču. I dalje su zauzete… Sipaju rakiju muškarcima, pa kiselu vodu. Na kraju sipaju sok… ostalima. Tako je red. I tako mi muljamo tu hranu po ustima, pa je nekako i progutamo. Tečnosti malo popijemo, a ostalo prospemo, kažu valja se, za dušu. Zapale i cigare, pa ih zabiju u zemlju, ona je volela, pa da joj udovolje, odkud znam, te mi tako gledamo u te cigare i sveću što gori pored nje. Nosali smo sveću godinu dana od groba do kuće i nazad, sada, kažu ostaje tu. Ne znam, ali poštujem. Tišina je. Sem mog balavljenja svi su se umirili. Nekome zvoni mobilni. Žena pogledom preseče muža, ovaj ugasi telefon. Rukom mu pokaže da joj nešto doda, on krene preko komšijskog mesta, pa se zaustavi da ga obiđe, ne valja se prešetati po grobu. Ponovo tišina…duga, preduga…ponovo samo moje duvanje nosa. Kapi znoja mi se slivaju malo niz ledja, malo niz grudi. Ne želim da razmišljam o sebi i svom telu sada, tu sam da tugujem. Otac objavljuje razlaz, svima je pomalo laknulo, što zbog vrućine, što zbog bola u grlu koji polako postaje nepodnošljiv. Vreme je za odlazak…još jedno napuštanje… svaki put mi sve teže pada… Palim sveću, a ona se savija od vreline dana. Stavljam ruku na crnu mermernu ploču koja se usijala od nepodnošljive letnje žege. Osetim, ali ne marim. Potrebno mi je da ostvarim kakav-takav kontakt. Prsti mi prelaze preko imena, osetim peckanje, neka i ljubav ume da zaboli, dakako. Teško mi je da ih odvojim, jer to znači da ja odlazim, napuštam, a to ne želim. A neko mora i vruće je, osetim vrtoglavicu, nema veze…mogu ja to. Puštam…i odlazim, polako…Ponovo utabanim zemljanim putem, pa na glavnu izbetoniranu stazu pored svih onih znanih i neznanih. I ponovo napuštanje…jako…kao prošle godine u ovo vreme…A ja i dalje ne znam kako da tugujem, sem da plačem i brišem sline…i tako kadgod mi dođe…

Naslednice

Posted on

Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.

Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…

Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.