Tag: Psihodrama

Akciona metoda grupne terapije čiji je osnivač Jacob Levi Moreno.

Šta možete očekivati na psihoterapiji?

Posted on

Da bismo pokrenuli komunikaciju, moramo na neki način da uspostavimo kontakt. Taj prvi kontakt između klijenta i terapeuta služi za dogovor oko termina i načina viđanja. Veoma je važno da taj termin odgovara obema stranama jer će u nekom narednom periodu baš to biti dan i vreme u kome će se susreti odvijati u kontinuitetu od nedelje do nedelje, bar za prvo vreme (kasnije postoji mogućnost da se viđanja prorede na svaku drugu nedelju ili u skladu sa potrebom klijenta). Za dogovaranje je značajna tema da li će se seanse odvijati uživo ili u online varijanti. Oba imaju svoje prednosti i nedostatke, te je potrebno uzeti ih u obzir pri donošenju odluke i izabrati onu koja vam više odgovara.

Dogovoreni su dan, vreme i način rada, pa ste spremni za prvi susret koji, kao i u životu počinje upoznavanjem.

Prve seanse za cilj imaju kreiranje sigurnog okruženja, punog poverenja, a sve u atmosferi prijatnoj za rad. Zbog čega je važno da se osećate, koliko je moguće, prijatno? Skupili ste hrabrosti da nešto promenite u svom životu, dođete na terapiju i spremni ste da otvorite teme od kojih su neke toliko velike da ih nikada nikome niste ispričali, teme koje pokreću davno zakopane emocije koje ste mislili da ste potisnuli, zaboravili i da vam više ne predstavljaju problem. Međutim, otvaranje nečega tako velikog što je godinama skrivano, a što vas izjeda svojom snagom neizostavno vodi tome da se prisetite događaja koji vam nisu prijali, koji su ostavili osećanje stida ili kajanja, gubitka koji niste preboleli jer ste mislili da će proći samo od sebe, konflikta koji niste obradili, jer niste iskazali ono što ste zaista mislili i osećali. Radom na terapiji teme koje su značajne u vašem životu će se pokrenuti u novom izmenjenom okruženju, okruženju koje je bezbedno za vas, gde nećete biti povređeni kada kažete ono što mislite ili osećate. Tim procesom ići ćete sa terapeutom koji vas razume, koji je tu za vas i veruje da imate kapacitet za promenu. Uz njega/nju ćete osećati sigurnost da se bavite pitanjima koja su vam važna i tragate za odgovorima koji su dobri za vas.

Zavisno od preferencija samog terapeuta seanse mogu da budu ispunjene kreativnim procesima kroz stvaranje malih umetničkih dela slikarstvom, vajarstvom, pravljenjem kolaža ili upotrebom dramskih elemenata u simboličke svrhe. Seanse mogu biti ispunjene smehom, šalom, muzikom i prijatnom atmosferom i da uopšte ne podsećaju na scene iz filmova u kojima klijent sedi ili leži dok terapeut ozbiljno postavlja pitanje tipa: „Kakve veze to što mi govorite ima sa vašom majkom?“ Takve seanse dozvoljavaju klijentu prostor da se osetiti dovoljno opušteno da se izrazi na kreativan način, da stvara nešto novo, bolje, nešto za sebe (što mnogo nisu radili od ranog detinjstva, a možda uživaju u tome). Oslobađanje kreativnosti treba da podseti klijenta da, kao što uzme bojicu u ruku i nacrta ono što želi, tako ima pravo promeni ono što mu u životu ne prija, ima kapacitet da donese odluke i da ih realizuje u svom životu, ima odgovornost da čuje svoje potrebe i želje i da im izađe u susret.

I za kraj je realnost procesa. Kao što u životu postoje usponi i padovi, tako i na terapiji postoje susreti posle kojih imate utisak da ste stekli nove uvide, zaključili, odlučili, ali i oni u kojima osećate dosadu, smaranje i imate utisak da ne napredujete. U redu je primetiti i jedno i drugo, jer to je sastavni deo terapije, i raditi na tome. Trenuci dosade služe kao pauza od velikih radova i/ili kao priprema za rad na značajnim temama i očekivani su deo procesa. Dosada se opisuje kao nešto što nas „smara“, što nam crpi energiju, a njenim istraživanjem možemo otkriti čega je to previše, sa čim nam je teško da se suočimo.

Važno je još da znate: kada se upustite u proces ličnog rada krećete se izazovnim putem koji nije ni malo lak. Da biste nastavili da se krećete bodrite sebe, budete istrajni, ne odustajte. Povremeno pogledajte dokle ste stigli, šta ste sve već uradili za sebe, potapšite se po ramenu i pohvalite za ostvareni napredak. Želim Vam sreću na tom putu!

Upoznajmo psihodramu

Posted on

Šta se događa kada prvi put dođete na psihodramsku grupu? Prvo i osnovno svi učesnici i voditelj/ka sede u krugu kako bi svako svakoga mogao da vidi, doživi kao sebi slične, jednake i ravnopravne u granicama i sa pravilima koje svi zajedno, kao grupa definišu. Zatim se kroz različite igrice učesnici predstavljaju da bi se što bolje upoznali. Cilj ovih aktivnosti nije da svakome zapamtite ime, već da istinski upoznate tu osobu, da je pitate iz detinje radoznalosti ko je on/ona, kakav/kakva je, zašto je baš sada tu gde jeste.  Najčešće su igrice opuštajuće i zabavne, pune šale i smeha. Kada se bolje upoznamo postepeno se uvodi rad na psihodramskoj sceni u kojem je većina učesnika angažovano da nešto kaže, ponovi neku radnju, pokret ili jednostavno posmatra. Onome ko se prvi put susreće sa psihodramskim načinom rada o čemu ne znam ništa ili veoma malo, nije lako objasniti rečima o čemu se tu radi, mnogo je lakše psihodramu doživeti. Ako bi ipak pokušali objašnjenje bi zvučalo ovako: psihodrama je forma psihoterapije koja omogućava ljudima da isprobaju različite načine suočavanja sa problemima, bez opcije da će biti kažnjeni jer su načinili nekakvu grešku. Psihodrama je vežba za život u sigurnim uslovima sa grupom učesnika koji su sličnih godina, problema I želje da rade na sebi. No, mnogo jači je efekat upoznati Psihodramu na scenu u radu I direktnom susretu sa njom, jer je to moguće. Prvo možemo videti zašto je nekome važno da popriča sa nečim tako apstraktnim kao što je Psihodrama. Najčešće ćemo dobiti odgovor da učesnici ne znaju kako to izgleda biti na jednoj seansi, jednom grupnom susret, verovatno nikada nisu radili u grupi ili su prisustvovali nekim radionicama edukativnog tipa I pitaju se da li ima sličnosti. Psihodramski način rada voli da “oživi” scenu, kao u pozorištu da na nju postavi sve što je važno za taj susret. Na sceni može biti Petrovaradinska tvrđava, Dunav koji teče pored nje, trava i poljski cvetići, drvo, brežuljak, Sunce koje sija visoko na nebu. Šta biste rekli, pitali Psihodramu da se nađete u takvom okruženju? Pretpostavljam da biste se predstavili i pitali ko je ili šta je Psihodrama. Tako je uradio i jedan od učesnika naše grupe koji je istupio na scenu i time dobio “status” protagoniste, onoga koji prvi izlazi na scenu. Naišao je na Psihodramu raspoloženu za razgovor. Ona je objasnila:

„Ja sam skup misli kojima svako ko učestvuje u meni dolazi do svoje srži.“

„Koliko je vremena za to potrebno?“

„To je proces koji zavisi od osobe do osobe. Lepota je u tom procesu kojim se dolazi do srži.“

„Daj mi neke smernice.“

„Od mene možeš čuti razna iskustva i upoznati različita ponašanja.“

Učesnici sa više psihodramskog staža uključili su se u rad i pomogli protagonisti dodajući različite ideje:

„Kroz mene se učesnici mogu upoznati sa novim načinima rešavanja problema.“

„Pružam prostor u kojem učesnici mogu iskreno da se otvore.“

„Ja sam ogledalo u kojem se vide različiti načini ponašanja od kojih svaki učesnik/ca može da izabere promenu koja je dobra za nju/njega.“

Svaka psihodramska akcija je jedinstvena, baš kao što je svaka individua jedinstvena i formira se kroz odnos između protagoniste, psihodramskog psihoterapeuta i grupe, u trenutku i u prostoru u kojem se stvara. Tako sve počinje, spontano i opušteno i tako se nastavlja u radu sa drugim i drugačijim temama, u društvu, uz empatiju i podršku, zajedno.

Psihodramska majka

Posted on

Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:

„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“

Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.

„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“

Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:

„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“

„Radila si najbolje što si mogla.“

„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“

„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“

„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“

„Borila se.“

„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.

Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.

Psihodramska baba

Posted on

Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.  

„Donesi mi voće, može banane.“

Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.

„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.

Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.

Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.

„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.

„Kako si, baba?“

„Aaaa?“ baba će opet.

„Pitam: kako si?“

„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.

„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“

Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.

Naslednice

Posted on

Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.

Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…

Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.

Jesenja iskustveno-terapijska grupa

Posted on

Poneseni talasom svakodnevnih aktivnosti najčešće ne primetimo da nas nešto opterećuje sve do momenta kada pritisak postane prevelik i shvatimo da ne znamo odakle da počnemo da rešavamo nagomilane probleme. Naime, iskustvo nam je pokazalo da se problemi mladih najčešće mogu grupisati na teme koje su vezane za: emocionalne (nesigurnost u sebe i svoje potencijale, osećanje krivice, bes, stid, strahovi, partnerski problemi…) i za praktično-životne izazove (konflikti, kašnjenje, odlaganje donošenja odluka, zastoj u učenju…), a čine ih nezadovoljnim i manje funkcionalnim u svakodnevnom životu. Činjenica da su mladi danas više nego ikada spremni da rade na sebi inspirisala me je da otvorim grupu u kojoj će učesnici imati slobodu da to i ostvare.

Šta se dobija radom u grupi?

Grupa kao reprezent društva u malom pruža kontekst u kome imate priliku da saznate kako Vas drugi vide, doživljavaju i na osnovu te slike dobijete priliku da bolje razumete sebe, svoje želje, potrebe i očekivanja. Pored drugog i/ili drugačijeg sagledavanja sebe razvijate osećaj pripadanja, što Vas čini spremnijim da se otvorite prema drugima i za druge, da ih suštinski vidite, razumete i empatišete sa njima. Sa druge strane, dajete sebi priliku da vidite i budete vidjeni, da prihvatite sebe i druge, da istražujete, vežbate, grešite i otkrivate uz podršku drugih.

Uklanjanjem barijera i skidanjem maski otvara se mreža recipročnih odnosa koja Vam omogućava da u bezbednom okruženju i uz podršku drugih vežbate socijalne i emocionalne veština. Kao rezultat angažovanja postajete svesniji svojih potreba i time smanjujete mogućnost nastanka interpersonalnih (partnerskih, profesionalnih, porodičnih i ličnih) nesporazuma u budućnosti. Dugoročno gledano, jasniji uvidi i saznanja o vlastitom ponašanju, osobinama i sklonostima podstiču na akciju u realnim životnim okolnostima, što dalje vodi željenim promenama, a Vas čini zadovoljnijima.

Šta se ne dobija u grupi?

U grupi se ne dobijaju: edukacija, saveti, niti čarobna rešenja problema.  

Kome je grupa namenjena?

Svim punoletnim mladim osobama do 30 godina, raspoloženim da rade na sebi, unaprede svoje veštine i kvalitet života.

Kako se prijaviti?

Dovoljno je poslati sms na broj 062/109-5005 sa osnovnim podacima (ime, prezime, godište) kako bismo ostvarili prvi kontakt :).

Dinamika rada

Grupa će se sastajati svakog ponedeljka tokom godinu dana, a sam susret će trajati 2,5 sata. Prvi susret će se održati: 4.11.2019. od 19:00 do 21:30.

Mesto:

U Novom Sadu na adresi Bulevar vojvode Stepe br 1.

Cena:

4500 din. za 4 susreta u toku jednog meseca.

Način rada:

Psihodrama je akciona forma grupne psihoterapije koja, pored razgovora u krugu, omogućava i odigravanje scena iz prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, kao i scena koje se možda nikada u realnosti neće desiti, a potrebne su nam. Psihodramska grupa nam pruža priliku da u sigurnom okruženju istražujemo unutrašnje realnosti, da sagledamo situaciju iz perspektive drugog, bolje razmemo i prihvatamo sebe i druge, isprobavamo i uvežbavamo nova ponašanja, razvijamo svoje potencijale, spontanost i kreativnost. Najvažnije je to što uz pomoć psihodrame učimo kako je važno živeti sada i ovde, voleti i prihvatiti sebe.

Voditeljka:

Dragoslava Savić-Grujić, psihodramska savetnica psihoterapije u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Kako da razvijem samopouzdanje?

Posted on

Iako verujete da vredite kao ličnost, da posedujete veštine i sposobnosti koje cenite i po kojima se razlikujete od drugih (svirate klavir, plešete, dobar ste matematičar/ka, sportista/kinja), često primećujete da ste okruženi onima koji znaju više, mogu bolje, postižu brže i u njihovom društvu osećate nelagodu. Poredite se sa drugima i zapažate osobine, sposobnosti, veštine koje ne posedujete i to smatrate svojim nedostatkom. Teže Vam je da se usredsredite na svoje kvalitete i ono što ste do sada postigli, dok pre primetite svoje greške ili propuste, ono što ne znate, ne možete, nemate razvijeno.

U društvu se retko ističete i delite svoje ideje i stavove jer smatrate da nisu dovoljno kvalitetni, stručni, nećete znati dobro da ih iznesete. Lako Vas pogodi kritika i uznemiri nedobravanje okoline, pa se u društvu češće povlačite. Teško donosite odluke, a i kada to uradite dovodite ih u pitanje i procenjujete do momenta kada taj proces počne da Vas „guši“ da bi na kraju, izmoreni preispitivanjem odustali.

Komplimente i pohvale odbacujete ili im ne priznajete dovoljno značaja jer su Vas vaspitali u duhu skromnosti, a zaslugu za svoja dostignuća pripisujete sreći ili spletu okolnosti. Skloni ste izbegavanju konflikata i traženju rešenja u vidu kompromisa ili popuštanja samo da biste izbegli nelagodu.

Nalazite se u situaciji, odnosu ili okolnostima koji Vam ne prijaju, ali se ne usudjujete da nešto promenite. Izbegavate zabavne aktivnosti jer mislite da ne zaslužujete da uživate.

Često Vam kroz glavu prodje neka od ovih misli:

„Nikada neću položiti ovaj ispit.“
„Nisam siguran/na da ću napraviti pravi izbor škole/fakulteta/posla.“
„Kako ću održati prezentaciju pred svim tim ljudima?“
„Nemam „petlju“ da joj/mu pridjem.“
„Neprijatno mi je i od pomisli šta bi drugi mogli reći/pomisliti ako ja…?“

Kada ovakvo stanje potraje osoba gubi veru da će moći da uradi nešto dobro za sebe, te se povlači i izoluje od životnih izazova koje smatra preplavljujućim. Teskoba koju oseća i unutrašnje blokade koje koče osobu da se uhvati u koštac sa životnim izazovima su sigurni znaci da se bori sa niskim samopouzdanjem. Ukoliko ovo stanje dobije šire razmere i produbi se u nepoštovanje i neprihvatanje sebe kao ličnosti, može se razviti nisko samopoštovanje. Rad na niskom samopouzdanju i samopoštovanju zahteva strpljenje, traže da im se posvetimo, što bolje razumemo, promenimo neadekvatne i prihvatimo nove, kreativnije odgovore na izazovnu situaciju.

Šta možete uraditi da povećate samopouzdanje?

Potrebno je prvo pronaći sigurno mesto, utočište iz kojeg će osoba moći sa bezbedne distance da sagleda u kojoj oblasti joj/mu je potrebna pomoć, u čemu da se ojača, koje veštine da razvije. Za mlade od 15 do 30 godina koji osećaju znake niskog samopouzdanja osmislili smo serijal psihodramskih radionica na kojima će tražiti uzroke, prekinu stare navike, prihvate nove, produktivnije, prigrle svoje potencijale i tako osnaženi nastaviti samopouzdano da koračaju kroz život.

Dinamika rada:
Radionice su iskustvenog tipa sa ograničenim trajanjem od 12 susreta. Susreti će se odvijati jedan put nedeljno, svakog četvrtka u trajanju od 2,5 sata.

Prvi susret će se održati: 14.3.2019. četvrtak od 19:00 do 21:30.

Mesto održavanja: u Novom Sadu.

Način prijavljivanja:
Zainteresovani se mogu prijaviti na broj telefona: 062/109-5005. U prijavi navesti: ime i prezime, broj telefona i godište.

Cena: 1000 din. po susretu.

Voditeljke radionica: Dragoslava Savić-Grujić dipl. pedagoškinja i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Psihodramska grupa za roditelje

Posted on

Iako je poznato da ne postoje savršen roditelj društvene mreže su preplavljene slikama srećnih roditelja sa nasmejanom decom koji nameću standard roditeljstvu. Spoljašnji pritisak i borba sa vremenom da majka, pa i otac ostvari sve svoje obaveze, provede kvalitetno vreme sa detetom, pa još bude uspešan/na u poslu, posveti se druženju i uživa u slobodnom vremenu nekada predstavljaju preveliki teret. Kada se tome doda velik izbor “najboljih” teorija roditeljstva, najkvalitetniji saveti dobronamernih iz okruženja, ne iznenadjuje činjenica da je prosečan roditelj preplavljen osećajem da nije dovoljno posvećen, da ne vlada emocijama, da nije dovoljno dobar uzor.

Nema roditelja kome kroz glavu, pa i naglas, nisu prošle neke od misli:

“Nemam strpljenja za svakodnevne izazove.”
“Iznerviram se kada me ne slušaju.”
“Nemam vremena da se igram sa svojim detetom.”
“Kada se obraćam svom detetu čujem reči moje mame/mog tate.”

Nema roditelja koji nije bar jednom osetio zbunjenost, zabrinutost, ljutnju, pa i krivicu, posumnjao u sebe i doveo u pitanje svoje sposobnosti. No, preplavljenost emocijama samo nam odmaže i dovode do toga da pomislimo da nismo u stanju da pronadjemo izlaz iz začaranog kruga životnih okolnosti koje nam ne prijaju. Istina je da se svako od nas našao u neočekivanom spletu okolnosti koji nas je omeo u uobičajenom funkcionisanju, a koji je prevazilazio naše mogućnosti da se nosimo sa novonastalom situacijom. Neki od nas su uz podršku bliskih osoba prevladali date okolnosti i iz njih izašli osnaženi, dok su drugi osetili posledice u vidu umora, slabije motivacije, češćeg pravljenja grešaka, nezainteresovanosti za druženje i komunikaciju, koje su se umnožavale.

Kako roditeljstvo ne treba da bude stalna borba, iako se u momentima tako čini, osmislili smo program za roditelje kojim želimo da Vam pružimo podršku da osnažite svoje potencijale, ponovo uspostavite balans i sa uživanjem prigrlite ulogu majke/oca.

Serijal psihodramskih radionica “Temelj roditeljstva” je iskustvenog tipa i namenjen je onima koji već jesu roditelji i onima “u nastajanju”, a koji se suočavaju sa svojim izazovima, sumnjama i zabrinutostima.  Osmišljene su tako da se kroz 10 susreta bavimo temama: sagledavanje identiteta, očekivanja i emocija, socijalnim veštinama, spontanosti i kreativnosti.

Ukoliko želite da budete okruženi razumevanjem, prihvatanjem i da osnažite svoje roditeljske potencijale pridružite nam se.

Dinamika rada:

Susreti će se odvijati jedan put nedeljno, svake srede u trajanju od 2,5 sata.

Prvi susret će se održati: 20.02.2019. sreda od 19h do 21:30.

Mesto održavanja:

Na adresi Pavla Papa 1 (interfon broj 1) u Novom Sadu, u prijatnoj atmosferi i u malim grupama vodićemo računa o razvoju i potrebama svakog pojedinca.

Način prijavljivanja:

Zainteresovani se mogu prijaviti na broj telefona: 062/109-5005 do 19.2.2019. U poruci navesti: ime i prezime, broj telefona i godište. 

Cena: promotivna cena pojedinačne radionice je 800 din.

Voditeljke radionica:    

Dragoslava Savić-Grujić dipl. pedagoškinja i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Ivana Kojić dipl. vaspitač i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Dobrodošli!

Kako izgleda jedna psihodramska seansa?

Posted on

Psihodrama se odigrava u jednoj prostoriji koja je ispunjena stolicama postavljenim u krug. Nikakvi posebni uslovi nisu posebni sem da se učesnici osećaju prijatno dok rade. Sedenje u krugu poverenja predstavlja sigurno mesto, iz njega ništa ne izlazi, sadržaj ostaje izmedju učesnika/ca i voditelja/ke. Scene iz detinjstva, neostvarene ideje, planovi koje nismo podelili nigde. U psihodramskom krugu sedimo, gledamo jedni druge i pomno slušamo. Učesnici govore kada žele i ono što žele da podele. Iz kruga prelazimo na scenu, deo prostorije koji je nazvan po pozorišnoj sceni, jer se na njoj odvija sva akcija. Ustajao bi prvi, najhrabriji od učesnika i predstavljao svoju priču, a ostali bi mu pomagali. Njega smo zvali protagonista/kinja, prema starim Grcima onaj koji je bio prvi u akciji i prvi ulazio u borbu. Protagonista/kinja nam je predstavljao svoj svet, ljude kojima je bio okružen, odnose u kojima su se nalazili, mesto u kome je obitavao, prirodu koja ga je okruživala. On bi predstavljao, a ostali učesnici bi oživljavali taj svet na sceni. Postajali bi njegovi pomoćnici koji su se kretali ili stajali, govorili tekst koji im protagonista/kinja nameni, smejali se i plakali, psovali sa zadovoljstvom, ali se svaki put trudili da verodostojno predstave protagonistine/kinjine stavove, emocije, ponašanje. Moreno, osnivač psihodrame, je elemente koji su pomagali u odigravanju protagonistinog/kinjinog rada nazvao pomoćnim egoima.

Pomoćni egoi bi predstavljali i oslikavali protagonistin/kinjin svet, dok ih voditelj, psihoterapeut, u tom procesu usmerava. Ulaze u uloge mame, starijeg brata, nastavnika ili komšije. Na sceni se dešava nestvarno, a opet tako realno: reke teku po sredini prostorije, ćupovi pričaju, lampe pevaju, papagaji se svadjaju. Magija se odvija pred našim očima i svi učestvuju u njoj. Na sceni dominira spontanost koja povezuje dve realnosti: ovu svakodnevnu u kojoj svi učestvuju i ovu dramsku koju smo stvorili u našoj grupi sa ciljem da istražujemo unutrašnji svet protagoniste/kinje. Istraživanje polazi od periferije ka centru, od sadašnjosti ka bližoj i daljoj prošlosti, od trenutnog nemira, ka suštinskim osećanjima. Akcijom prolazimo, kao u Žil Vernovom „Putu u središte Zemlje“, kroz šarolike slojeve protagonistinog/kinjinog iskustva, isprepletane odnose značajnih i manje značajnih osoba u njegovom životu, izmiksane doživljaje, podsticane i/ili zabranjene emocije, (ne)izrečene nade, (ne)ostvarene snove. Protagonista/kinja se uživljava u svaku ulogu, scenu, dogadjaj i istražuje, povezuje, uvidja, do/proživljava.

Po završetku protagonista/kinja izlazi sa nečim novim, drugačijim ili starim, ali sa idejom da ga primeni na novi, do sada ne upotrebljen, način. Scena se raspušta i svi se vraćamo u krug gde delimo lične doživljaje, osećaje koji su se pokrenuli u nama u odnosu na temu. Moreno je taj element nazvao šering, a meni više liči na darovanje dela sebe onome ko se otvorio.

Svaki rad je priča za sebe, jedan deo života, jedna bolna točka koja traži zaceljenje. Predstavljanjem protagonista/kinja oživljava svoju temu, ali se distancira od nje i ima mogućnost da realnije sagleda i uvidi šta ga istinski muči. Povezujući staro i novo, otkriveno i naučeno, protagonista/kinja stvara uvide značajne za njega/nju i sa tim saznanjima odlazi u stvaran svet. Bilo da napravi neku praktičnu promenu u svom životu, da drugačije doživljava pojedine situacije ili da prihvati, uvek je na dobitku, jer posle rada ne ostaje isti/a. Protagonista/kinja postaje bogatiji/a za jedno novo iskustvo, novi osećaj, doživljaj, misao i tako raste, tempom koji mu/joj odgovara i prija.