Kao iskustveni modalitet, psihodrama kroz akciju radi na preoblikovanju sadržaja u nervnom sistemu. Ponekad su ti sadržaji traume nastale u odredjenom periodu života, a ponekad izostanak topline, nežnosti, ljubavi koja nam je svima preko potrebna. Peter Levin, u kontekstu traumatskog iskustva objašnjava da traumu možemo razumeti kao zaglavljenu u nervnom sistemu za koju nedostaje svedok koji će empatisati. Objašnjava da trauma i energija za preživljavanje, bivaju zarobljeni u nervnom sistemu sve do trenutka u kome se energija ne oslobodi. Zaglavljenost na životnom putu u vidu opterećujućih misli koje se neprekidno ponavljaju, loših ishoda, negativnih rešenja, ukazuje na prikrivenu energiju u našem nervnom sistemu. Postoje i drugi načini na koji naše telo pokušava za održi ravnotežu sa viškom energije za preživljavanje kao što su problemi sa spavanjem, teškoće u povezivanju sa drugima, iskrivljena slika o telu, visoka tolerancija na bol, hronični bolovi, velike oscilacije u raspoloženju. Navedeni simptomi su odraz sposobnosti osobe da se prilagodi na odredjenu emocionalnu sliku i razume kao somatske ili emocionalne fleshback-ove.
Procesuiranje informacije polazi iz donjeg dela našeg mozga (deo za preživljavanje) ka gornjem (delu za razmišljanje) i od desne hemisfere (emocionalnog dela) ka levoj (delu za govor). Dogadja se da se informacije zaglave u donjoj desnoj strani našeg mozga kao „sećanja u telu“, koje se ponekad nazivaju „emocionalne memorije“. Sećanja mogu postojati nezavisno od govora, bez obzira koliko smo godina imali kada su sećanja stvorena. To se dogadja zbog toga što deo naše prirodne odbrane za preživljavanje u obliku bori se/beži/zamrzni se, je nešto što je takodje jedan poseban odeljak. Ako informacije nikada ne otputuju horizontalno u levu hemisferu, mogu ostati zaglavljene kao sećanja u telu. Zbog toga mnogi ljudi osećaju napade panike u grudima ili nervozu u stomaku ili tremor ruku. Obično nam ova sećanja u telu pokušavaju nešto da kažu, ali nemaju reči jer nikada nisu integrisane u levoj hemisferi mozga. U psihodrami zato koristimo pokret da imenujemo sećanja iz tela i dozvolimo im da budu ispoljene i konačno zaceljene.