Prvi dani proleća u jednom malom običnom gradu, pod neobičnim okolnostima gde je, kako se čini, vrag odneo šalu protiču u neverici. Ljudi otporni na sve i oni koji se boje svega i svih, oni koji prete i oni koji obećavaju, rafovi koji su prazni, ulice koje su puste, duše koje su suvišne ponosne da priznaju da im nedostaju drugi, slični ili različiti, samo da su tu, pa makar se svadjali, pevali, vikali, tapšali sa drugog prozora, na kratko… Ljudi koji su se zavili da se zaštite, da zaštite druge, da zaobidju u širokom luku, kao da smo posvadjani, a ne brižni. Ljudi koji su se zbili u ono kvadrata što imaju na raspolaganju, sad bliži više nego ikada u životu traže način za miran saživot.
U vazduhu lebdi prisećanje na neki zaboravljeni život, na godine kada nismo bili svesni prave opasnosti, kada se deci nije govorilo jer su još mali da bi shvatili, kada nismo znali, ni razumeli zašto naši roditelji viču jedno na drugo, a ustvari su duboko zabrinuti. U magli lebdi sećanje na devedesete, poplave, zemljotrese, razne gripove, bombarovanja, ratove. U realnosti vlada virus o kome se malo zna, a koga od milja zovu korona. Prazni rafovi u prodavnicama najavljuju nestašice stvari koji su nam realno neophodne za život, dok nas na vestima ubedjuju da imamo svega. Čekamo u redovima da bismo nabavili lekove samo da bismo pregurali naredni period i nadamo se da neće biti gore. Ne mogu, a da se ne zapitam: kako ostati normalan u nenormalnim okolnostima? Ne mogu ni da odgovorim na ovo, ali mogu da razmišljam i nadam se da će meni i/ili nekome drugom moj brainstorming nečemu poslužiti.
Svakodnevica
Trudim se da se meni i mojoj porodica dnevna rutina ne promeni mnogo, da su obroci u slično vreme, da se radi, uči, čita, odmara i spava u vreme na koje smo navikli. Rutina me čini sigurnom. Želim da znam da ujutru ustajem da gledam online školu, da radim, spremam ručak, pomažem oko školskim i domaćih radova, da se predveče družimo, smejemo i zaspimo sa novom nadom.
Rad u skladu sa okolnostima i kapacitetima
Radimo online, družimo se online, posećujemo se online, samo je kafa, na sreću prava i baš onakva kakvu volim, hladna, gorka i jaka. Iako u izmenjenim okolnostima nastavljamo da radimo poslove iz svojih soba, hodnika, špajzova, udobno zavaljeni u omiljenoj fotelji, u opuštenoj garderobi i na mestu gde je signal za Internet najjači. Ne moramo da izadjemo po lošem vremenu da bismo stigli na mesto sastanka, ne koristimo gradski prevoz i ne gubimo, tako nam dragoceno vreme koje tako uštedjeno možemo iskoristiti za nešto što više volimo. Imaju nove okolnosti i svojih prednosti…
No, mnogo važnije je raditi u skladu sa svojim kapacitetima koji su sada, u skladu sa novonastalom situacijom okrnjeni i gde su nam snage istrošene na brige i druge stvari koje nas more. Tako, pre nego što bude kasno, proverite koliko možete da preuzmete na sebe, gde možete da skratite, umanjite, oslobodite se kako biste se sačuvali za sutra, za narednu nedelju i mesec, i ostali dobro za period kada sve ovo prodje.
Osećam, mislim, reagujem
Na emotivnom planu primećujemo da nam se dogadja nešto drugačije, nešto važno, a neprijatno i ne znamo šta sa tim da uradimo. Dlanovi nam se znoje, imamo nesanicu, previše/premalo jedemo, nervozni smo, uznemireni, svadljiviji smo nego inače, plačemo za sve i svašta. U ovom trenutku, s obzirom na okolnosti ovo se može smatrati normalnim reakcijama. Dešava nam se nešto nad čime nemamo kontrolu, osećamo se ugroženi. Medjutim, ako ovo stanje potraje, a sami ne možete da se izborite sa njim, ako Vas ozbiljno remete u svakodnevnom funkcionisanju potražite podršku od bližnjih i/ili stručnu pomoć.
Kako sebi da pomognem?
Trenutno nam se dogadja nešto što se, bukvalno nikada nikome na svetu nije dogodilo, nešto što je novo i drugačije od svega što poznajemo. U toliko nepoznatih teško je pronaći šta je ispravno, ali se možemo prisetiti šta nam je pomagalo u situacijama kada smo osećali napetost, kada nam nije bilo prijatno i primeniti neko pozitivno prošlo iskustvo. Možda je ovo prilika da se setite i ponovo angažujete svoje zaboravljene talente i neiskorišćene veštine. Možda je ovo vreme da izvadite staru gitaru, slikarski pribor, vunicu i igle i započnete stvaranje. Možda je vreme za skakanje uz muziku iz mladosti, pilates vežbe ili kolce. Možda je samo vreme da se ušuškate, odgledate omiljenu seriju ili pročitate knjigu za koju do sada niste imali vremena i popijete čaj natenane. Možda… Ja to ne znam, samo na glas razmišljam.