„Puštam sina već neko vreme da sam izlazi na igralište. Vidim ga sa sprata i to mi uliva sigurnost. Ponekad se dogodi da ga nema u vidokrugu. Možda se popeo na drvo…otišao u obližnju prodavnicu po sladoled…igra se žmurke…ne smem ni da pomislim na nešto drugo…ako pomislim vratim se u daleke devedesete kada sam sedeći na podu tek izgradjene kuće u kojoj se te zime grejala samo dnevna soba, sa sestrom, bratom i bakom koja je plela činilo mi se stote po redu vunene čarape za zimu, slušala (trudila sam se da ne gledam te strahote) dnevnik u pola 8 i izveštaje kojim su navodili imena i prezimena preminulih policajaca i vojnika, strepeći da se na tom spisku ne nadje ime mog oca. Tada sam se nadala da neću čuti njegovo ime, danas, u vreme pandemije, protesta i opšte neuredjenosti, želim da vidim svoje dete kako se bezbrižno igra…želim da čujem njihov bezbrižni žamor i srećno cičanje, a ne zvuke sirena hitne pomoći koji počesto najavljuju predstojeću opasnost, baš kao nekada što su zvuci sirena najavljivali vazdušne napade…“
Ovakva i slična iskustva sa kojima ovih meseci na savetovanje dolazi nemali broj klijenata predstavljaju traumatska iskustva sa kojima žive i koja im prave pometnje u izazovnom periodu kao što je ovaj u kome je pandemija svetskih razmera već mesecima aktuelna, gde narod izražava svoje nezadovoljstvo lupanjem, zviždanjem (u periodu restriktivnih mera) i protestima uz ispoljavanje agresije i nekontrolisanog besa. Dužina trajanja vanrednih mera uz primenu izolacije, povećanih mera opreza, fizičke distance vode ka tome da se pritisak u pojedincu povećava i stvara nelagodu koja vremenom prerasta u nemogućnost kontrole emocija i ponašanja i time onemogućava osobu da funkcioniše u svakodnevnom životu. Kada brojnost i intenzitet simptoma postane veći i dovede do toga da osoba više nije u mogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti, tada klijenti najčešće zatraže pomoć.
Šta je trauma?
Trauma se u knjizi „Psihodrama i trauma“, definiše kao bilo koja po život opasna, emocionalno nesavladiva katastrofa koja probija uobičajene mehanizme prevladavanja, bez obzira na to da li se odigrala u detinjstvu ili tokom odraslog doba. Osobu koja je povredjena, zlostavljana ili zanemarena traumatsko iskustvo menja i na neki način potpuno preobražava čineći da reaguje panikom, besom ili očajem, da je preplavljena strahom, oseća bespomoćnost i gubitak kontrole pod uticajem iskustva koje ne može da zaboravi.
Prema Lidiji Arambašić jedno od osnovnih obeležja traumatskih dogadjaja jeste da oni uvek uključuju odredjenu vrstu nasilja bilo da je usmereno prema drugoj osobi – u slučaju ubistva ili prema sebi – samoubistvo. Čak i u prirodnim katastrofama poput: poplava, požara, zemljotresa, katastrofa uzrokovanim slučajnim ili namernim ljudskim činom poput eksplozija u rudniku, avionskih nesreća ili rata, prisutno je nasilje različitih oblika. Pojašnjenja nam ukazuju da je na našem području nezanemarljiv broj ljudi koji su preživeli traumu, da je medju njima jedan deo nastavio da funkcioniše relativno uobičajenim ritmom života, dok deo preživelih i dalje oseća posledice i bori se sa njima. Praksa nam, na sreću pokazuje da je medju preživelima sve više onih, naročito mladje populacije, spremnih da rade na svom zaceljenju.
Šta je kolektivna trauma?
O pitanju šta je kolektivna ili kulturna trauma pisali su i sukobljavali se: istoričari, lingvisti, psiholozi i psihijatri, sociolozi, defektolozi, što ukazuje na složenost navedenog fenomena. Moglo bi se reči da je kolektivna trauma odredjena kao traumatski psihološki efekat koji deli određena grupa ljudi, od šire zajednice do čitavog društva, a čiji se efekti mogu nesvesno prenositi sa generacije na generaciju. Traumatski dogadjaj kome svedoči zajednica ostavlja traga na velikom broju pojedinaca i pokreće različita individualna i kolektivna osećanja i ispoljavanje brojnih simptoma, kao što su tuga, ljutnja, nesigurnost i strah, krivica, gubitak samopouzdanja i nedostatak poverenja.
U svetu su poznata traumatska iskustva napada na Hirošimu, Černobiljska katastrofa, gradjanski i medjudržavni ratovi, atentati, teroristički napadi poput onog 11. septembra na Svetski trgovinski centar u SAD-u. Posledice trauma na našim podnebljima mogu se pratiti i do nekoliko decenija unazad preko ratova, osnovne egzistencijalne ugroženosti, inflacije i različitih državnih previranja 90-ih, prirodnih katastrofa koje nose sećanja i bude nemire u pojedincima i kolektivu. Danas, kao i mesecima unazad je aktuelna trauma pandemije i novog načina života uz postojanje smrtonosnog virusa i društvenih nemira kao odgovora na novonastalu situaciju.
Efekti pandemije su mnogobrojni, intenzivni i mogu biti zbunjujući u momentima kada se nadjemo u procesu prilagodjavanja. Pritisnuti nametnutim merama opreza i ograničenja, a zatim i kažnjavanjima u slučaju nepoštovanja istih, na površinu izbijaju pobune, agresija i nemiri nezadovoljnih gradjana. Drugi se pak distanciraju, zatrpavaju i/ili zanemaruju svoja osećanja i posvećuju ličnim problemima. I jedni i drugi se bore sa novonastalom situacijom na najbolji mogući način i traže način da nastave da funkcionišu u novoj realnosti.
Iako bi najzdravije bilo pronaći balans izmedju posvećivanja ličnim temama i usmeravanje na društvene, najrealnije je usmeriti se na sada i ovde, na poštovanje trenutka i aktuelnih osećanja. Najbolja samonega je poštovanje sebe i davanje dovoljno vremena i prostora za obradu onoga sa čim se suočavamo, ponašati se prema sebi onako kako bismo voleli da se prema nama ponaša najbolji drug/drugarica je isceljujuće i poželjno.