“Davne, osamdeset i neke, nam se razbolela učiteljica i ubrzo otišla u penziju. Mnogo smo je voleli. Skupilo se nas nekoliko kupilo buket cveća u ime celog odeljenja i otišlo joj u posetu. Domaćinski nas je dočekala, skuvala belu kafu, pili smo iz fildžana, bilo je nezaboravno.”
Danas kao da se sistem vrednosti malo promenio. Vaučer za “Monu” (koji većina majki ne mogu sebi da priušte), HM, kožne torbe, pozlaćeni satovi, baštenski nameštaj, bicikl, mobilni i još kakve sitnice u vidu parfema i nakita, po principu što veće i/ili što skuplje. A pre toga dogovaranje u roditeljskoj viber grupi, koliko para, te malo je, te puno je, te ne zaslužuje, te samo je jednom kraj godine.
Šta poklanjamo i da li istinski znamo osobu kojoj poklanjamo? Šta poručujemo tim poklonima? Kakvu poruku poklonom šaljemo? I zbog čega poklanjamo?
Darujemo delom zato što želimo da usrećimo druge, delom iz tradicije. Nekada su deca poklanjala kreativne radove kao jedinstvena umetnička dela i znak pažnje. Godine su prolazile, menjali su se roditelji, menjala su se deca, tradicija poklanjanja se menjala. Postalo je isfurano da poklanjamo novčanike, pa smo prešli na torbe, kada su nam torbe dosadile, prešli smo na parfeme. Parfeme su zamenili zlato i satove, a njih vaučeri, koje su pogurali mobilni i tableti. Darujemo vaspitačice kada nam dete završi predškolsko, jer se to sada smatra malom maturom, pa učiteljice, jer božemoj više niko neće o deci brinuti kao što je ona/on, pa razredne starešine što su ih trpeli kroz pubertet, pronalaženje sebe i raznorazne krize.
Darujemo nastavni kadar za kraj četvorogodišnjeg školovanja kao oblik izražavanja zahvalnosti za trud koji je učitelj/ca uložio/la u njihov razvoj, kao sećanje na baš tu generaciju džaka i školski put koji su zajedno prošli. Znamo razlog zbog koga poklanjamo, još samo da se usaglasimo šta je prikladno da poklonimo jednom prosvetnom radniku. Nevolja je naše zemlje što prosvetni radnici nisu plaćeni u skladu sa onim koliko ulože truda u radu sa decom, pa spram toga roditelji smatraju da je primereno skupiti novca za skup poklon kako bi se nadoknadila neadekvatna plata. Još je veća nevolja kada se poklanja ono što bismo voleli sami da dobijemo, a ne uzimamo u obzir osobu kojoj poklanjamo. Tako nastaju dve razočarane strane. Pa kako onda pokloniti učitelju/ci?
Poklon treba da nosi značenje da nam je stalo do nekoga, da ga/je cenimo i poštujemo. “Poklon koji cenimo je onaj koji nas podseća na nekoga koga volimo”, kaže psiholanalitičar Samjuel Lepastier. Za takav poklon koji će kod primaoca pobuditi pozitivne emocije nam je potrebnija mašta, nego velika količina novca. Za takav poklon nam je potrebna dečja kreativnost i želja da nekoga obraduju. Poklon za koji smo se potrudili da pokrene emocije, ostaće u srcu onoga kome je poklonjen i govoriće da tu osobu prihvatamo takvu kakva jeste. Takav poklon će ostaviti pečat u sećanju onoga ko ga je primio i podsetiće na decu od kojih je dobijen. Poklonimo od srca, pa ćemo lako izabrati i ono “šta”.