Vraćajući se iz vrtića moj sin počne da priča: „Danas sam se igrao sa R. Prvo smo se posvadjali, pa se onda lepo igrali. Tako mi to!“ Počnem tada i još dugo posle, da razmišljam o praštanju i tome koliko je lako/teško preći preko nekih postupaka koji su nas povredili. Kako mi odrasli praštamo? Koliko smo spremni da nosimo teret neslaganja, sukoba i žestokih svadja? Koliko dugo nas boli, a nismo u stanju da izbacimo iz sebe gorčinu koja ostaje posle? Ili ne znamo kako?
Svako svoj kofer…
Nosi tako svako svoj kofer napunjen tugom, besom, nezadovoljstvom, nadom, iščekivanjem, očekivanjem… Svako sa svojim mislima, željama, snovima korača životom vukući breme oblikovano po sebi. Svako za sebe i u sebi traži utehu, smernice, puteve i puteljke kojima će dalje nastaviti, u sebi traži način da prevazidje ono što ga/je mori.
Okrenem se sebi…
Okrenut ka unutra svako vidi svoj odraz u ogledalu, a u daljini pojavljuje se slika sa nekog rodjendana na kojoj je mala devojčica u svečanoj haljinici sa karnerima i čipkanom kragnom okružena najbližom rodbinom, slika dečaka sa naherenom kapom, dedinim rukavicama, prevelikom jaknom kako sa drugarima iz ulice ponosno stoji pored Sneška u nekoj zabačenoj uličici malenog sela u nekom delu zemlje. Okreti ka sebi zapažamo druge, slične ili različite, njihova iskustva, greške, pobede, njihove misli, osmehe i duboke bore. U sebi nalazimo zaboravljene veze, izgubljenog prijatelja, dalekog rodjaka, nežnost majčine ruke, čvrst zagrljaj oca. U sebi nalazimo potrebu da volimo i budemo voljeni, da pružimo nežnost i zaspimo sa rukom u ruci, da trčimo, skačemo, smejemo se i plačemo. Traganje nas vodi korenima, detinjstvu i jednostavnosti. Traganje nas vodi odvajanju važnog od nevažnog, jednog od mnogih, biranju istinskih prijatelja, vrednih momenata, bitki vrednih borbe. Traganje nas vodi bliskosti, kreativnosti, praštanju. I tada odlučujem da oprostim…
Praštam tebi, praštam sebi…
Praštam tebi što si svoj sivi dan meni doneo, što si svoju brigu dala meni, što te je neostvarena želja vodila pohlepi, zavisti, što si izabrao nju umesto mene, što su te prethodna iskustva ogrubela za tudja osećanja, što te značaj da sebi udovoljiš vodio više od brige za druge. Praštam ti…
Praštam tebi, a praštam i sebi. Praštam što nisam znala bolje, što nisam mogla drugačije, što sam igrala kako drugi sviraju, što su mi granice zatvarale oči, što su me učili da budem poslušna, dobra, vredna, što je trebalo za druge se žrtvovati, podeliti, dati, što je sramota bilo tražiti, zamoliti, što se izražavanje mišljenja smatralo izrazom nepoštovanja, a ćutanje poslušnošću, što se verovalo da „tiha voda, breg roni“ i da će se sve menjati jako sporo. Praštam sebi jer znam da sam radila najbolje što sam mogla, što je to najbolje bilo u datim okolnostima i što je dolazilo iz mene. Praštam što sam bila ja, jer znam da neću ostati ista, znam da ću se menjati, nadogradjivati, dodavati boje, šare i čipke, bogatiću sebe i druge i verovati, jer sam to ja.
„Ne. Ne opraštam zato što sam naivan, glup i nemam ponosa. Sve vidim. Sve znam. Ali, i dalje verujem u dobro u ljudima. Opraštam, ali ne zaboravljam. Dajem još po jednu šansu i sebi i njima.“ Meša Selimović
Preuzeto sa bloga Izazovi roditeljstva: https://dragoslava.wordpress.com/psiholoske-price/vreme-prastanja/