Porodično zimovanje na Alpima, idilična atmosfera u restoranu, mama, tata i deca, mala, nemaju više od 7 godina. Sede na terasi sa magičnim pogledom na planine prekrivene snegom, prvi zraci sunca odbijaju se o beli sjaj. Tek što je poslužena topla čokolada i sveže ispečena peciva sa planine se začuje hujanje i u nekoliko sekundi snažna lavina prekrije terasu. Tata je uspeo da pobegne, dok se mama sa decom izvukla. Naredna scena filma pokazuje ženu koja je besna na muža i uplašena stresnom situacijom u kojoj je ostala sa decom i muškarca koji ne razume njenu ljutnju.
Razmišljajući o filmu dugo mi je trebalo da razumem zašto je svako od njih odreagovao na odredjen način, sa kojim ciljem, koja osećanja je pokrenula jedna lavina i koje posledice je imalo na njihov dalji odnos. Put me je naveo da dublje istražim temu načina na koji reagujemo u odnosu na manje ili više (ne)poznatu situaciju i uz teoriju J.L. Morena otvorim dodatna pitanja i nedoumice. Kroz teoriju spontanosti i analizu njenih različitih formi Moreno nudi pojašnjenje kako, suočeni se sa novonastalom situacijom, reagujemo na jedan od načina:
Stari, već isproban način koji je dovodio do rezultata u sličnim situacijama ili onima koje nas podsećaju na novu. Primena isprobane i delotvorne akciju može nas dovesti do adekvatnog odgovora i rezultata dobrih za nas. U drugoj situaciji gde je samo jedan od parametara različit isti odgovor može da bude neprimeren. Jednom smo već preživeli poplavu gde smo, nešto ranije pripremi torbu sa dokumentima, novcem i dragocenostima. Kada je poplava počela da ugrožava naš dom, uzeli smo torbu i istrčali na bezbedno. Situacija se ponavlja, ali smo ovoga puta nespremni. I dok voda nadolazi mi ulazimo i tražimo po kući dragocenosti jer bez njih ne možemo da napustimo kuću. Iako deluje zbunjujuće, za onog ko je proživeo ovu situaciju njegovo ponašanje ima smisla i bilo je jedino moguće i adekvatno za tu osobu.
Ne reagovati uopšte bilo da nismo svesni novonastalih okolnosti ili da nemamo mogućnosti da prepoznamo da se nešto izmenjeno odvija. Kao rezultat novonastale situacije koju smo protumačili kao ugrožavajuću najčešće odustajemo od starih šablona ponašanja, a nismo u stanju, i uz najveće napore, da pronadjemo nove npr. u slučaju požara možemo biti toliko uplašeni da nismo u stanju da pozovemo vatrogasce niti na bilo koji način da odreagujemo. U mislima nam samo vrišti pitanje „Šta da uradim?“, a odgovora nigde. Stojimo i gledamo u vatru koja se razbuktava bez mogućnosti da učinimo bilo šta što ima smisla. Blokirani smo emotivno i funkcionalno toliko da nismo u mogućnosti da primenimo ni stari, ni novi odgovor. Nalazimo se u stanju šoka, gde ne verujemo da se nešto tako dramatično dogadja baš nama.
Novim odgovorom na novu situaciju uz korišćenje prećašnjeg iskustva, memorije, inteligencije, kreativnosti i spontanosti. Kako bi bio adekvatan, novi odgovor zahteva posedovanje osećaja za vreme u kome će biti primenjen (dobar vic i lošem tajmingu retko izazove iskren smeh) i prilagodjenost situaciji. Najbolji primer spontanosti i kreativnosti možemo pronaći u dečjoj igri u kojoj je sve moguće, u kojoj se deca lako prilagode različitim ulogama, svetovima i okolnostima.
Više je nego očigledno da se od nas u okruženju koje se brzo menja, očekuje da se prilagodjavamo i budemo fleksibilni. Medjutim, različite životne okolnosti crpe nam energiju i ponekad nismo spremni da odreagujemo ili dajemo samo odgovore koji su provereni, jer iziskuju najmanje energije. Uzimajući u obzir okolnosti pod kojima smo izneli taj minimum ako nam je životna situacija takva da prolazimo kroz različite krize (menjanje posla, kupovima stana, razvod, smrtni slučaj bliske osobe…), tada je i taj minimum pobeda s obzirom na to koliko smo snage uložili da je ostvarimo. Sa humanističke tačke, životne odluke i postignuća ne mogu se posmatrati nezavisno od okolnosti u kojima neko živi i elemenata koji utiču na te okolnosti. Jedino uzeti zajedno, prošlost, iskustvo, trenutne životne okolnosti, socijalni život osobe, okruženje i ponašanje mogu da nam otkriju kakvog smisla za tu osobu ima njegovo reagovanje.
Realnost se nalazi negde izmedju toga da naizmenično dajemo svoj maksimum, a zatim izguramo minimum postignuća sa poslednjim atomom snage. Kada nas okolnosti ugrožavaju na neki način na koji nismo u mogućnosti da se sa njima izborimo preporučljivo je potražiti pomoć u vidu podrške, prvenstveno od bliskih osoba ili nekog stručnog, ukoliko doživljavate da su „stvari izmakle kontroli“.