Month: August 2021

Upoznajmo psihodramu

Posted on

Šta se događa kada prvi put dođete na psihodramsku grupu? Prvo i osnovno svi učesnici i voditelj/ka sede u krugu kako bi svako svakoga mogao da vidi, doživi kao sebi slične, jednake i ravnopravne u granicama i sa pravilima koje svi zajedno, kao grupa definišu. Zatim se kroz različite igrice učesnici predstavljaju da bi se što bolje upoznali. Cilj ovih aktivnosti nije da svakome zapamtite ime, već da istinski upoznate tu osobu, da je pitate iz detinje radoznalosti ko je on/ona, kakav/kakva je, zašto je baš sada tu gde jeste.  Najčešće su igrice opuštajuće i zabavne, pune šale i smeha. Kada se bolje upoznamo postepeno se uvodi rad na psihodramskoj sceni u kojem je većina učesnika angažovano da nešto kaže, ponovi neku radnju, pokret ili jednostavno posmatra. Onome ko se prvi put susreće sa psihodramskim načinom rada o čemu ne znam ništa ili veoma malo, nije lako objasniti rečima o čemu se tu radi, mnogo je lakše psihodramu doživeti. Ako bi ipak pokušali objašnjenje bi zvučalo ovako: psihodrama je forma psihoterapije koja omogućava ljudima da isprobaju različite načine suočavanja sa problemima, bez opcije da će biti kažnjeni jer su načinili nekakvu grešku. Psihodrama je vežba za život u sigurnim uslovima sa grupom učesnika koji su sličnih godina, problema I želje da rade na sebi. No, mnogo jači je efekat upoznati Psihodramu na scenu u radu I direktnom susretu sa njom, jer je to moguće. Prvo možemo videti zašto je nekome važno da popriča sa nečim tako apstraktnim kao što je Psihodrama. Najčešće ćemo dobiti odgovor da učesnici ne znaju kako to izgleda biti na jednoj seansi, jednom grupnom susret, verovatno nikada nisu radili u grupi ili su prisustvovali nekim radionicama edukativnog tipa I pitaju se da li ima sličnosti. Psihodramski način rada voli da “oživi” scenu, kao u pozorištu da na nju postavi sve što je važno za taj susret. Na sceni može biti Petrovaradinska tvrđava, Dunav koji teče pored nje, trava i poljski cvetići, drvo, brežuljak, Sunce koje sija visoko na nebu. Šta biste rekli, pitali Psihodramu da se nađete u takvom okruženju? Pretpostavljam da biste se predstavili i pitali ko je ili šta je Psihodrama. Tako je uradio i jedan od učesnika naše grupe koji je istupio na scenu i time dobio “status” protagoniste, onoga koji prvi izlazi na scenu. Naišao je na Psihodramu raspoloženu za razgovor. Ona je objasnila:

„Ja sam skup misli kojima svako ko učestvuje u meni dolazi do svoje srži.“

„Koliko je vremena za to potrebno?“

„To je proces koji zavisi od osobe do osobe. Lepota je u tom procesu kojim se dolazi do srži.“

„Daj mi neke smernice.“

„Od mene možeš čuti razna iskustva i upoznati različita ponašanja.“

Učesnici sa više psihodramskog staža uključili su se u rad i pomogli protagonisti dodajući različite ideje:

„Kroz mene se učesnici mogu upoznati sa novim načinima rešavanja problema.“

„Pružam prostor u kojem učesnici mogu iskreno da se otvore.“

„Ja sam ogledalo u kojem se vide različiti načini ponašanja od kojih svaki učesnik/ca može da izabere promenu koja je dobra za nju/njega.“

Svaka psihodramska akcija je jedinstvena, baš kao što je svaka individua jedinstvena i formira se kroz odnos između protagoniste, psihodramskog psihoterapeuta i grupe, u trenutku i u prostoru u kojem se stvara. Tako sve počinje, spontano i opušteno i tako se nastavlja u radu sa drugim i drugačijim temama, u društvu, uz empatiju i podršku, zajedno.

Nije tako loše kao što izgleda

Posted on

Kakve probleme ti možeš imati?

Imaš posao, zadovoljan si.

Krov nad glavom, nisi gladan.

Imaš porodicu, svi su zdravi.

Imaš partnerku, lepo vam je zajedno.

Imaš prijatelje, družite se, proslavljate lepe trenutke.

Šta ti fali?

Naizgled ništa, a opet nisi zadovoljan, srećan.

Nema osećaja ispunjenosti.

Dani su isti… Osećaš se prazno…Ništa te preterano ne uzbuđuje, ništa te ne pokreće…I dokle tako?

Teško je živeti neostvarene dane, a teško ih je i promeniti. Gde si – tu si!

Učmalo je, al je barem poznato, nema iznenađenja, nema novih strahova.

Ali treba ti promena!

A promena zahteva angažovanje, tvoje pokretanje i akciju.

Da bi pokrenuo svoj gluteus potrebno je da ti bude dovoljno loše i da te sputava na više polja.

Ako do toga još nije došlo, opusti se… Kada bude bilo dovoljno loše promenićeš nešto i možda potražiti pomoć, a do tada polako…nije ni tako loše kao što izgleda.

Godišnjice

Posted on

Gledam ovog jutra Fejs. Žena stavila sliku pokojnog muža uz komentar da bi mu na današnji dan bio XX rođendan, dala detaljan opis kako bi ga proslavili, i dodala da je umesto toga otišla na mesto na kome je sahranjen, upalila tamjan i plakala. Slične objave o tome koliko joj nedostaje pušta na sve praznike i važnije događaje iako je sa svojim životom nastavila, bar tako se čini… bez njega. Čini se da svi mi koji smo izgubili nekoga/neke nastavimo da ispunjavamo dane redovnim aktivnostima, da ne izađemo iz svakodnevne kolotečine, jer nas to drži da ne ispadnemo iz koloseka, da se ne udavimo u žaljenju za onim što smo sve hteli, a nismo i onim što jesmo, a nismo trebali. Čini se da je teško tugovati…i živeti u isto vreme. Ovih dana mi se čini da vreme ne leči sve rane, da vreme ne leči ništa jer ono samo prolazi, a tuga ostaje. Nekim danima se skoro čini da je nema kada me pusti da radim, uživam sa svojom porodicom. Drugim me vreba iz prikrajka na starim crno-belim slikama, u sećanjima koja izviru dok šetam, u likovima prolaznika, u pokretima. Nekima, kada sve utihne, kada se podsetim da je stvarno gotovo, da više nema… da ostaje praznina, bol u grlu i reke suza…ona me davi. Govnjivi neki dani dođu… i sporo teku.

Prošla sam mestom večnog počinka, puno je tuge. Di po koga, uglavnom neko da počupa korov, obriše, očisti nešto, čisto da nađe sebi neku obavezu da dođe, jer ne dolazi se na groblje tek tako. Prolazim glavnom stazom… gledam one koji tu borave…i oplačem ih sve…ako ne na dolasku, onda na povratku. Prvo onaj par koji je život završio u saobraćajnoj nesreći ostavivši za sobom dvoje maloletne dece da odrastaju sa rođacima koji su ih prihvatili kao svoje. Čitam imena, ali ne mogu da se setim da li ih znam iz nekih babinih priča o bližoj i daljoj rodbini ili priča sa „Radio Mileve“ (tako je moj deda zvao tablu na koju se kače parte „nacentru“ sela) o tome da je ovaj mlad umro, ne zna se od čeka, samo se srušio, nisu uspeli da ga probude. Ne sećam se…ali posebno me zabole ona neoivičena, ona mesta koja nije imao ko da obilazi pa su ostala zarasla korovom. Imena su izbledela, godine su davno pootpadale… Ostalo je samo brdašce zemlje da ukaže na to da tu neko leži…zauvek. Pored njih na glavnoj stazi kojom svi moraju proći, visoko uzdignut stoji spomenik Protojereju i Protinici, sa ugraviranom slikom, podignut za života. Na mestu pored stoji natpis „na prodaju“ i broj telefona. Moja tetka kaže da je to baš dobro mestu, svi te vide-sve vidiš, uvek si u toku sa svim što se dešava. Ne znam da li je to važno i kada umreš, da dobro paziš ko će ti biti komšija i koliko je to moguće birati kada ne znaš koji će ti biti sudnji dan. Moja strina nije želela do svekra. Stavili je do svekrve, valda joj je tako bolje, otkud znam. Tamo gde idem skrene se sa popločane staze levo pa se ide utabanom zemljom sve do dva mesta, jedno je ispunjeno. Sada stoji i spomenik, crna mermerna knjiga, diskretno jer tako su se dogovorili njih dvoje…za života. Tiho stojimo i gledamo u tu ploču, svako sa sobom, sa svojim mislima… Jedino ja šmrcam glasno, nos mi curi više nego suze. Njih mogu da trpim da se slivaju, ali sline ne mogu. Tiho jecam…ponekad udahnem kad osetim da nemam vazduha. Sestra plače za sebe, tiše… Čujem i ostarelu babu kako traži po torbi maramice. Unuka joj pomaže i daje joj u ruku. Kvasi i baba ostarele bore…Traži i otac maramicu. On dostojanstveno briše nos, a suze ignoriše. Tetke su zauzete pranjem šoljice u koju joj sipaju kafu i druge u koju stavljaju sok. Ređaju na tanjiriće kolače, od svake vrste po jedan, da ima. Na drugi stavljaju meso i pogaču. I dalje su zauzete… Sipaju rakiju muškarcima, pa kiselu vodu. Na kraju sipaju sok… ostalima. Tako je red. I tako mi muljamo tu hranu po ustima, pa je nekako i progutamo. Tečnosti malo popijemo, a ostalo prospemo, kažu valja se, za dušu. Zapale i cigare, pa ih zabiju u zemlju, ona je volela, pa da joj udovolje, odkud znam, te mi tako gledamo u te cigare i sveću što gori pored nje. Nosali smo sveću godinu dana od groba do kuće i nazad, sada, kažu ostaje tu. Ne znam, ali poštujem. Tišina je. Sem mog balavljenja svi su se umirili. Nekome zvoni mobilni. Žena pogledom preseče muža, ovaj ugasi telefon. Rukom mu pokaže da joj nešto doda, on krene preko komšijskog mesta, pa se zaustavi da ga obiđe, ne valja se prešetati po grobu. Ponovo tišina…duga, preduga…ponovo samo moje duvanje nosa. Kapi znoja mi se slivaju malo niz ledja, malo niz grudi. Ne želim da razmišljam o sebi i svom telu sada, tu sam da tugujem. Otac objavljuje razlaz, svima je pomalo laknulo, što zbog vrućine, što zbog bola u grlu koji polako postaje nepodnošljiv. Vreme je za odlazak…još jedno napuštanje… svaki put mi sve teže pada… Palim sveću, a ona se savija od vreline dana. Stavljam ruku na crnu mermernu ploču koja se usijala od nepodnošljive letnje žege. Osetim, ali ne marim. Potrebno mi je da ostvarim kakav-takav kontakt. Prsti mi prelaze preko imena, osetim peckanje, neka i ljubav ume da zaboli, dakako. Teško mi je da ih odvojim, jer to znači da ja odlazim, napuštam, a to ne želim. A neko mora i vruće je, osetim vrtoglavicu, nema veze…mogu ja to. Puštam…i odlazim, polako…Ponovo utabanim zemljanim putem, pa na glavnu izbetoniranu stazu pored svih onih znanih i neznanih. I ponovo napuštanje…jako…kao prošle godine u ovo vreme…A ja i dalje ne znam kako da tugujem, sem da plačem i brišem sline…i tako kadgod mi dođe…

Psihodramska majka

Posted on

Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:

„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“

Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.

„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“

Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:

„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“

„Radila si najbolje što si mogla.“

„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“

„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“

„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“

„Borila se.“

„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.

Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.

Psihodramska baba

Posted on

Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.  

„Donesi mi voće, može banane.“

Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.

„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.

Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.

Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.

„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.

„Kako si, baba?“

„Aaaa?“ baba će opet.

„Pitam: kako si?“

„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.

„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“

Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.

Naslednice

Posted on

Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.

Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…

Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.