Imaš prijatelje, družite se, proslavljate lepe trenutke.
Šta ti fali?
Naizgled ništa, a opet nisi zadovoljan, srećan.
Nema osećaja ispunjenosti.
Dani su isti… Osećaš se prazno…Ništa te preterano ne uzbuđuje, ništa te ne pokreće…I dokle tako?
Teško je živeti neostvarene dane, a teško ih je i promeniti. Gde si – tu si!
Učmalo je, al je barem poznato, nema iznenađenja, nema novih strahova.
Ali treba ti promena!
A promena zahteva angažovanje, tvoje pokretanje i akciju.
Da bi pokrenuo svoj gluteus potrebno je da ti bude dovoljno loše i da te sputava na više polja.
Ako do toga još nije došlo, opusti se… Kada bude bilo dovoljno loše promenićeš nešto i možda potražiti pomoć, a do tada polako…nije ni tako loše kao što izgleda.
Mart 2020. Svetom vlada smrtonosni virus čije se žarište vrtoglavom brzinom približava nama. Napolju vlada policijski čas, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima. Iz stana ne izlazimo bez maske, rukavica i dezinfekcionog sredstva.
Maj iste 2020. I dalje vlada virus, ali se, prema sredstvima informisanja, broj obolelih smanjuje. Osećamo olakšanje, počinjemo da se družimo, idemo na posao, ne nosimo maske.
Kraj juna iste godine Broj novoobolelih se drastično povećava. Zbunjeni smo…da nosimo maske ili ne?
Jul proste 2020. „Dokle više da nam govore šta da radimo? I dokle da budemo budale da se samo mi čuvamo i ostajemo kući, dok drugi ne čuvaju ni sebe, ni nas?“ Posle meseci slušanja izveštaja, mera, preporuka…odlučujemo da nam je dosta. Proradio je, dobro nam poznat inat.
Prkosimo iliti inatimo se kada se pred nas postavlja zahtev koji smatramo neopravdanim i ponižavajućim, zahtev koji ugrožava naš identitet i samopoštovanje. Prihvatanjem tog i takvog zahteva postavljenog od strane pojedinca ili grupe, smatramo da bismo izgubili samopoštovanje ili poštovanje drugih. Stoga se bunimo i tražimo da nas cene.
Prkos se, u razvojnom smislu javlja veoma rano, oko druge godine života sa pojavom roditeljima dobro poznate faze „negativizma“ (u kojoj dete na većinu zahteva odgovaraju sa „ne“, odnosno suprotno od onoga što od njega se traži). Dete u ovom periodu ne razlikuje sebe od svojih želja i ponašanja, te veruje, kada osudjuje pojedino ponašanje i ne ispunjava mu želje, da ga roditelj ustvari ne voli. Dete prkosom reaguje na odbačenost.
Inat se javlja i u narednoj razvojnoj fazi, periodu puberteta i adolescencije, za koju je karakteristično formiranje identiteta. Pred mladu osobu se postavljaju mnogobrojni zahtevi, te ona ispoljava inat ne samo prema roditeljima, već i prema svim drugim autoritetima. Tražeći sebe zahtevi joj se čine kao ograničavanje slobode da bira, donosi samostalne odluke, te se inati na sebi svojstven način.
Na ovdašnjim prostorima u ovo nesigurno vreme javlja se dobro poznat našem narodu, inat u obliku: „Neće niko meni da kaže šta je dobro za mene! Valjda ja znam!“ koji najčešće vidjamo u trgovinama kada prodavačica ljubazno zamoli potrošača da stavi masku, a on se pobuni. Ili: „Sad više neću ni kako ja hoću!“ Gde objašnjenje leži u tome da nam je dosadilo da poslušno pratimo uputstva, a da ne vidimo svetlo na kraju tunela, pa se protivimo iako znamo da je nešto dobro za nas.
Istina je da smo zbunjeni svim dogadjajima i da nije lako donositi racionalne odluke za sebe i svoje potomstvo, da je izrazito teško biti „pametan“ kada nemamo parametara koji bi nam pokazali da li je nešto razumno ili ne. Zbunjuju nas sopstvene emocije jer ih je teško razumeti i kontrolisati. Zbunjuje nas okruženje koje glasno protestuje na trgovima ili šapuće po hodnicima. Zbunjuje nas virus koji pokazuje svoju snagu, crpeći naše. Sve zajedno utiče na rast preosetljivosti, nesigurnosti, nezadovoljstva i čini da se osetimo ranjivije nego inače.
Sada je vreme da se prema sebi ponašamo kao prema najboljem prijatelju, da s ljubavlju i razumevanjem prihvatimo sve što nam se dogadja, da se pohvalimo i za najmanje uspehe, da se nagradimo kada za to ne postoji poseban povod, da udovoljimo svojim željama koji smo dugo držali po strani. Vreme je da se ponegujemo, da se razmazimo, kako bismo se sačuvali za sutra koje tek dolazi.
“Svaki dan mi je isti… Umorila sam se od toga da ustanem, gledam društvene mreže, odradim neke osnovne kućne obaveze, tek toliko koliko moram… Razvlačim se od kreveta do fotelje, od spavaće do dnevne sobe, kosti me bole od izležavanja… Nemam volje ni za šta, mrzi me da počnem da čitam… Započnem da gledam neki film, ali mi na pola misli odlutaju. Smaram se, ništa mi se ne radi…”
Prve nedelje izolacije smo uživali u neočekivanom, prinudnom odmoru, posle smo se reogranizovali i uskladili sa porodičnim, poslovnim i društvenim obavezama. Sada nam se ukazuje vreme sa kojim ne znamo šta da radimo. Većini nas je ovo stanje poznato kao dosada koja nastaje kada se nalazimo u situaciji u kojoj se ne dešava ništa što mi smatramo važnim, ništa što mi želimo. Dosadno nam je u školi/na faxu da slušamo gradivo kojem ne vidimo smisao i svrhu (Šta će mi to u životu?). Dosadno nam je na poslovnom sastanku da slušamo izveštaj koji nema nikakve veze sa našim poslom, a nije nam prijatno da izadjemo iz situacije (Šta mi to treba?). Dosadno nam je u izolaciji, kada su nam uobičajene aktivnosti koje smo obavljali van kuće nedostupne, a ne možemo da pronadjemo nešto čime bismo ispunili vreme (Šta sad?). Zajednički imenilac za ove primere je da se osećamo primoranim da sedimo u okruženju i situaciji koja nam ne prija i nad kojom nemamo kontrolu, te se isključujemo i sebe opterećujemo mislima da želimo da budemo na drugom mestu i radimo nešto drugo. Dosada je u suštini neprijatno osećanje koja nas pokreće na neku akciju u kojoj ćemo ili izaći iz situacije ili je promeniti. Šta možemo da radimo sa dosadom?
Za početak je važno da budemo svesni kada nam je dosadno, čime se to bavimo ili ne bavimo dok nam je dosadno, sa kim smo, gde se nalazimo, koja aktivnost nam je dosadna. Dok se dosadjujemo istražimo šta sve ne želimo da radimo, o čemu ne želimo da mislimo, čega ne želimo da se sećamo, istražimo sve što nas ne zanima, ne volimo, što nam je dosadno. Postanimo svesni uticaja koji dosada ima na nas, prisetimo se koliko nas dosada iscrpljuje, fizički nam oduzima energiju da se pokrenemo i bilo šta promenimo, te stoga ostajemo, smoreni i umorni.
Šta bi se dogodilo da nam nije dosadno? Šta bismo radili da se ne dosadjujemo? Odgovor je krajnje jednostavan, bavili bismo se onim što nas istinski zanima. Dosada blokira naša prava interesovanja koja nas iskreno iz dubine motivišu da se pokrenemo, stvaraju nam toplinu u stomaku i osmeh na licu. Medjutim, često nam je teško da odredimo šta je to što nas pokreće, šta su naša prava interesovanja. Dosada je tada pomoćnik koji nam obezbedjuje vreme u kome ćemo dopustiti sebi da se preispitamo šta nam je važno, prisetimo se u čemu smo uživali, da nam slobodu da probamo da napravimo nešto novo, da budemo kreativni, ponovo stvaramo. Iz dosade su u pećinama nastala prva umetnička dela, nešto kasnije neka od najvećih otkrića svih vremena. Iz dosade su nastale dečje igre, novi alati čija je ideja bila da nam olakšaju život, jedna od najlepštih književnih dela. Dosada je saveznik koji nas pokreće da nešto uradimo. Kako onda da se pokrenemo?
“Gledaj u tačku dok ti ne sine ideja šta da radiš”, pročitala sam na društvenim mrežama jedan citat. Može i tako, a možemo da prebiramo po sopstvenom iskustvu i otkrijemo konstruktivne načine da prekinemo dosadu. Možemo sebi da postavimo ova dva pitanja: Šta bih sada mogao/la da radim? Šta želim da radim? Odgovori će biti smernice za maštu, kreacije, akcije koje planiramo da ostvarimo i u njima uživamo. Kada nam vreme stane i u isti mah proleti znaćemo da smo radili nešto što nas iskreno zanima, što nam zaokuplja pažnju u potpunosti, čini nas ispunjenim i zadovoljnim. To je znak da smo pobedili dosadu!
Ovih dana… …kao da je sve normalno, uigrano, mirno …kao da smo napravili svoj, novi ritam …kao da smo zadovoljni, srećni, ispunjeni …kao da nam ništa ne fali …kao da je sve ok.
Nova situacija sama po sebi nosi neizvesnost, urušava osećaj sigurnosti i kao takva nas tera da se promenimo. Od nas se traži da izmenimo dotadašnji način života, prilagodimo svoje ponašanje i navike novononastalim okolnostima, traži se da radimo nešto novo kako bismo se uklopili u izmenjeno stanje. Tokom života smo se mnogo puta nalazili u situacijama da se prilagodjavamo, čak i kada toga nismo bili svesni. Prilagodjavali smo se na osobe koje su nas čuvale, na vrtić, na školu, sedenje u klupi i dugačke časove, na sportski tim, drugare, profesore, kolege, rodjake, komšije. Svaka nova životna faza zahtevala je od nas da se prilagodimo i suočimo sa novim izazovima. Tokom tih perioda preuzimali smo i odredjene uloge sa kojima smo bili zadovoljni ili ne, koje su nam bile nametnute (niko nas nije pitao da li želimo mladjeg brata/sestru, a opet smo ih dobili), koje smo sami izabrali (želeli smo da studiramo ili da se zaposlimo, ili smo rešili da nas drugaricina ćerka zove “tetka”). Za neke uloge smo sami doneli odluku (svojevoljno smo pristali da nekome budemo suprug/supruga), neke smo izgubili (došao je momenat kada smo u životu izgubili ulogu unuke/unuka), neke smo zamenili sa novim i boljim (završetkom fakulteta i pronalaskom posla ulogu studenta smo zamenili ulogom zaposlenog), a neke nikada nismo ni imali, a silno smo ih želeli (možda smo želeli da nekome budemo mama/tata, ali nam se to nije ostvarilo).
Sa svim tim promenama, koje su razvojne i uobičajene za većinu ljudi, smo se suočavali onako kako smo to u odredjenom uzrastu najbolje znali i umeli. Dogadjalo nam se da iz jedne faze u drugu predjemo bez većih teškoća, dok su nam neki stadijumi izuzetno teško pali. Vraćanjem unazad sigurno imamo sećanje da smo vidjali jednog druga/drugaricu kako sedi sam/a, izdvojen/a dok jede užinu. Možda je neko od nas bio taj dečak ili devojčica koji nikako nisu mogli da pronadju druga za igru, koga su svi izbegavali, ko se nikako nije uklopio i ko je zbog toga patio. Ipak većina nas se pronašla svoje mesto bar u jednoj grupici ili paru u kojem se oseća bezbedno i prihvaćeno i koja nam u ovom period izolacije predstavlja sigurno utočište.
Nova situacija, koja više i nije tako nova promenila je štošta u našim životima. Posle šoka i neverice da nam se nešto tako neodredjeno dogadja, većina nas je bila u situaciji da se na neki način protivi vanrednim merama, bilo aktivno, neprihvatanjem predloženih mera izolacije, bilo pasivno, sedeći u kući smo tiho tugovali ili bili besni na one koji ne vode računa o sebi i drugima. Ono što je sigurno jeste da ljudi različito reaguju na istu situaciju, što smo i doživeli ovih dana. Kako je vreme odmicalo svako se snalazio na svoj način. Jedni su se preselili na selo kod bližnjih, pojačali internet konekciju za rad od kuće, počeli da sade baštu, a deci raskrčili dvorište. Drugi su sedeli danima pokriveni ćebetom i tiho šaputali da se to njima ne dogadja, a potom uvideli da se planeta i dalje vrti, da svet nije stao, da biljke rasu, deca se radjaju. I jedni i drugi su odreagovali najbolje za sebe, u skladu sa svojim kapacitetima. Izazovna situacija je sve nas podstakla da se prilagodimo tako što smo bili prinudjeni da pogledamo u sebe i procenimo svoje sposobnosti, reorganizujemo snage i da u skladu sa emocija, društvenim životom i iskustvima nastavimo manje ili više ispunjen života u izmenjenim okolnostima i težimo ka tome da ponovo uspostavimo ravnotežu. Čemu smo se do sada prilagodili?
Vremenu
Vreme se za neke od nas ubrzalo, za neke usporilo. Bilo kako bilo, iako imamo isti broj sati sada ih možemo iskoristiti na drugačiji način. Nekima će prijati da rade od kuće, ne idu na predavanja, uspore svoj ritam i smanje obaveze koje su do sada imali. Drugi će biti motivisani da više uče i polože ispite koji su mu ostali. Neko će pronaći posao preko interneta i, možda prvi put u životu početi da zaradjuje. Neko će se povezati sa članovima svoje porodice više nego ikada u životu, dok će drugima život u zajednici u kojoj su i pre postojali problemi, teško pasti. Ono što smo nekada učili u školi sada je više nego očigledno, vreme je relativno :). Odatle proizilazi da vreme koje imamo možemo da organizujemo kako želimo, da ga isplaniramo do tančina, da ga spontano ispunimo onim što nam se u trenutku radi ili pak da ne menjamo rutinu u mnogome, nego samo da je više prilagodimo svojim potrebama. Možemo i poželjno je da uradimo ono što je najbolje za nas.
Sebi
Život u neobičnim okolnostima podsetio nas je da se okrenemo sebi, svojim željama i potrebama, da se bolje upoznamo i prisetimo šta sve možemo i želimo. Mene su poslednji dani naučili bez čega sve mogu da živim, kvalitetno i ispunjeno, šta mi je važno, a šta nije. Shvatila sam da mi je važnije da u kući imam kremu za lice od brašna, da su mi osnovne namirnice mleko, musli i čokolada, da mi je važnije da čitam, da se čujem sa prijateljima i da spremam kolače. Do čega ste Vi došli?
Promeni
Ono u šta sam još sigurna jeste da je promena konstantna (veliko otkriće :)) i da bismo savladali ovu veliku planinu promena koja se stvorila pred nama, možemo jedino da živimo dan za danom. Prve nedelje smo bili zbunjeni i vrteli se izmedju mahnite kupovine, ribanja stana i žongliranja sa poslovnim i školskim obavezama. Druge nedelje smo se manje ili više reogranizovali, uživali u odmaranju i prilagodjavali se na online svet. Polako smo počeli novu situaciju da ne doživljavamo kao pretnju, već kao šansu. Otvorili smo se za druge i drugačije poglede, sagledali moguća rešenja i posmatrali van okvira. Što više prigrlimo spontanost u sebi i primenimo je u životu više ćemo imati mogućnosti da detinjom zainteresovanošću ispitujemo situaciju i bez straha da će nam neko reći da grešimo (jer realno u ovoj situaciji niko ne zna šta je ispravno) oprobavamo moguća rešenja sve dok ne pronadjemo neko koje je za nas trenutno prihvatljivo. I zapamtite odluke koje donesemo podložne su promeni i u ovoj neobičnoj situaciji dozvoljeno je da budu neobične :).
Čemu ste se tokom trajanja izolacije Vi prilagodili do sada i na koji način?
Kako
živimo ovih dana: odcepljeni, a zajedno. Izlazimo samo u nabavku, da izbacimo
smeće i ako moramo na posao, pri čemu žurimo da se vratimo kući i da na tim
putevima što više izbegnemo ljude. Ako se dogodi da se jedni drugima nadjemo na
putu izvinjavamo se, spuštamo pogled i sklanjamo se što dalje. Bojimo se za
decu, za sebe, za druge, za drage i voljene, za prijatelje, komšije,
prolaznike. Bojimo se i sklanjamo se…
Zatim
dolazimo u svoje sklonište i smenjujemo se ispred tv-a, računara, dogovaramo se
ko kada koristi koju sobu, a ko
trpezarijski sto. Slušalice su nam u ušima, oči na ekranima, a glava često u
frižideru ili špajzu, gde mama sakriva slatkiše i grickalice od ili za ukućane.
Zujimo kao pčele nenaviknuti da nas je toliko po sobama, grickamo kao detlići
doručak, užinu, ručak, užinu, večeru, užinu, užinu, užinu… Trudimo se da
sačuvamo druge, a često sebe zanemarujemo. Dogodi nam se da zaboravljamo više
nego inače, da se svadjamo čini se bez razloga, da previše/premalo jedemo, da
iako smo premoreni veći deo noći ne možemo da zaspimo. Zavaravamo se da se to
svima dogadja u ovoj neobičnoj situaciji i ne obraćamo pažnju na te znake.
Zatim nam se znoje dlanovi, suši grlo, srce se uzlupa, dah nam postaje kraći i
ne možemo da se nadišemo vazduha. Tada situacija postaje ozbiljnija i
priznajemo da nešto nije u redu. Sve su to prirodne i normalne reakcije na
opasnost, koja vlada u društvu i svetu u celini.
Pored
opasnosti javlja se i neizvesnost koja nam često mnogo teže pada i dovodi do
uznemirenosti jer nismo sigurni protiv čega se borimo. Tada mozak pretražuje
svoje kartice sa sećanjima, procenjuje šta je u realnosti opasno, a šta ne i
šta mu može pomoći u novoj situaciji. Kako ne pronalazi iskustvo koje je slično
sadašnjoj situaciji, mozak je u stanju da napravi različite scenarije i da ih
na celodnevnom nivou procenjuje jer je za njega neizvesnost ravna opasnosti. U
praktičnom smislu to znači da sebe mučimo vrtenjem različitih scenarija po
glavi gde je svaki gori od prethodnog i iscrpljujemo preko nam potrebne resurse
za suočavanje sa situacijom. Šta umesto toga možemo da uradimo kako bismo
sačuvali sebe? Možemo odvojiti potrebno vreme u kojem ćemo se prilagoditi novoj
situaciji, vreme u kojem ćemo se okrenuti sebi i uraditi ono što je dobro za
nas, a početi tako što ćemo se otvoriti…
Prihvatanje
…za bes, strah, tugu,
stid, krivicu, ljubomoru, uznemirenost… otvoriti se za sva osećanja koja su
izmešana i nerazumljiva… otvoriti se i priznati im da postoje, da su normalna i
imati strpljenja za njih i za sebe. Emocije su tu da nam saopšte da nam se
dogadja nešto važno, nešto što nam možda pokreće bolna i neprijatna sećanja sa
kojima se nismo pomirili, da podsete na nerešene konflikte, nepreboljene
dogadaje, prekinute odnose. Sada
je prilika da se okrenemo ka unutra i kažemo sebi da se osećamo uznemireno i da
je to sasvim u redu u ovim okolnostima, ali i da smo mi ti koji imaju kontrolu
jer emocije jednostavno postoje, one nisu ni dobre, ni loše, već
samo traže da budu primećene, te im stoga dajte tu priliku. Možete koristiti
vežbe disanja, relaksacije, vizualizacije kako biste došli u kontakt sa njima
ili jednostavno oslušnite
svoje telo, ono nam govori mnogo više nego što smo obično spremni da čujemo. Možete
da probate najjednostavniju vežbu, kao što je ova:
Smestite
se udobro, ako poželite zatvorite oči, usmerite pažnju na svoje disanje,
oslušnite ga. Udahnite duboko kroz nos, a potom lagano izdahnite kroz usta.
Ponovite nekoliko puta i primetićete kako Vam se dah i lupanje srca umiruju. To
je znak da ste svojom akcijom učinili da disanje dovedete pod kontrolu.
Fokus
na sada i ovde
Kada
ponegujemo svoj unutrašnji deo možemo se okrenuti u sada i ovde i biti prisutni
medju ljudima koji su oko nas. Prilika
je da osobu sa kojom delite životni prostor upoznate na višem nivou, da joj se
posvetite i da se ona posveti vama. Možemo sesti jedno naspram drugog i
porazgovarati kao da se prvi put vidimo, tako da smo detinje iskreno zainteresovani
za njega/nju, pitati i slušati, duboko i sa razumevanjem, otvoriti se za tudji
svet i pustiti drugog u svoj. A šta je sa onima koji su sami? Njima je potrebna
podrška okoline, potreban im je kontakt sa važnim osobama, potrebno je da se
čuju na tradicionalan način telefonom ili savremen preko društvenih mreža.
Svima su nam potrebni drugi, drugačiji ili slični, naši, oni sa kojima imamo
sličnosti i od kojih se razlikujemo, oni koji slušaju i koje čujemo, oni koji
su tu za nas kao što smo mi za njih. Potrebno nam je da se okružimo, realno ili
virtuelno, onima koji nam znače i jedni drugima budemo podrška.
Preuzimanje
kontrole
U
vanrednim okolnosti lako možemo da se izgubimo u brigama oko stvari na koje ne
možemo da utičemo kao što su ponašanje drugih, kada će škole početi da rade,
kada će u prodavnicama da bude dovoljno robe, a u apotekama maski i sredstava
za dezinfekciju, kada će lekari pronaći lek, bolesni ozdraviti, da nam najbliži
ostanu zdravi… Medjutim, većinu ovih stvari ne možemo da kontrolišemo. Ono što
možemo da kontrolišemo jeste naše ponašanje. Sami možemo da odlučimo da li ćemo
se ponašati u skladu sa preporukama zdravstvenih institucija kako bismo
zaštitili sebe i druge, da li ćemo pomagati komšijama, podržati zdravstvene
radnike, učitelje, trgovce aplauzom u 8 ili nešto treće. Odluka da se ponašamo
na odredjeni način, da ispunimo svoje vreme je ono nad čim imamo kontrolu. Svako
ima pravo da odluči za sebe kako će rasporediti i ispuniti svoje vreme u ovim
posve neobičnim okolnostima. Kako možemo da preuzmemo kontrolu?
Rituali
donose predvidivost da će se odredjena radnja obaviti u tom delu dana, da će se
baš ta akcija ostvariti sprovesti u delo, stvaraju osećaj preko nam potrebne
sigurnosti. Stoga se držite uobičajenoj načina funkcionisanja ili ga
prilagodite tako da više odgovara Vašem tempu i trenutnim okolnostima.
U
toku dana pored obaveza ostavite vreme za odmor i zabavu. Gledajte smešne
klipove, igrajte se društvenih igara, pričajte viceve.
Pravilno
se hranite kako biste imali više energije i vežbajte na način koji Vam prija.
Internet je trenutno preplavljen besplatnim online programima za vežbanje,
pravljenje zdravih obroka i različitih saveta za zdrav život. Ovo se čini kao
dobra prilika da oprobamo ono za šta do sada nismo imali vremena.
Naučite
nešto novo. Idealna je prilika za sticanje novih iskustava i saznanja. Pored
otvaranja desetina tabova i čitanja raznovrsnih članaka, možete se vratiti
hobijima koje ste, poneseni svakodnevnim obavezama zamenarili. Izvadite gitaru,
igle za štrikanje, slikarski pribor i ponovo ih vratite u upotrebu. Ili
jednostavno naučite nešto novo bilo da je to brzo kucanje, origami, kuvanje,
ulepšavanje kose i noktiju. Kada počnete shvatićete za šta ste sve sposobni i
šta sve možete sami da uradite.
Maštajte
jer je to dozvoljeno, a i poželjno.
Planirajte
budućnost, jer će se ovo neobično vreme završiti i vratićemo se u dobro poznate
okvire. Postavite ciljeve i pripremite se za ono što će doći.
Ukoliko
ste preopterećeni obavezama poradite na prioritetima i dozvolite sebi da usporite.
Prepoznajte svoje snage
Čujemo od drugih: da smo
brižni, strpljivi, društveni, marljivi, organizovani, vredni, imamo smisla za
humor… Sve su to naše snage, naši resursi koji nas bogate i omogućavaju da se
izborimo sa različitim okolnostima. I ova trenutno ne tako laka, a po svemu
neobična situacija koja nas stavlja pred izazove angažuje naše snage, može
dovesti do našeg jačanja, do toga da budemo fleksibilniji, razvijemo
sposobnosti i veštine koje su nam potrebne za snalaženje u novim, teškim
okolnostima. Možemo se podsetiti koliko smo spremni da proširimo svoje vidike,
da naučimo novo, preoblikujemo staro. Možemo se podsetiti koliko vredimo, baš
takvi kakvi jesmo. A najvažnije od svega jeste da damo sebi prostora i vremena
da prihvatimo novonastalu situaciju, da pronadjemo mesta gde ćemo biti sigurni,
mesto na kome ćemo pregurati ove dane na način koji je najbolji baš za nas.
Prvi dani proleća u jednom malom običnom gradu, pod neobičnim okolnostima gde je, kako se čini, vrag odneo šalu protiču u neverici. Ljudi otporni na sve i oni koji se boje svega i svih, oni koji prete i oni koji obećavaju, rafovi koji su prazni, ulice koje su puste, duše koje su suvišne ponosne da priznaju da im nedostaju drugi, slični ili različiti, samo da su tu, pa makar se svadjali, pevali, vikali, tapšali sa drugog prozora, na kratko… Ljudi koji su se zavili da se zaštite, da zaštite druge, da zaobidju u širokom luku, kao da smo posvadjani, a ne brižni. Ljudi koji su se zbili u ono kvadrata što imaju na raspolaganju, sad bliži više nego ikada u životu traže način za miran saživot.
U vazduhu lebdi prisećanje na neki zaboravljeni život, na godine kada nismo bili svesni prave opasnosti, kada se deci nije govorilo jer su još mali da bi shvatili, kada nismo znali, ni razumeli zašto naši roditelji viču jedno na drugo, a ustvari su duboko zabrinuti. U magli lebdi sećanje na devedesete, poplave, zemljotrese, razne gripove, bombarovanja, ratove. U realnosti vlada virus o kome se malo zna, a koga od milja zovu korona. Prazni rafovi u prodavnicama najavljuju nestašice stvari koji su nam realno neophodne za život, dok nas na vestima ubedjuju da imamo svega. Čekamo u redovima da bismo nabavili lekove samo da bismo pregurali naredni period i nadamo se da neće biti gore. Ne mogu, a da se ne zapitam: kako ostati normalan u nenormalnim okolnostima? Ne mogu ni da odgovorim na ovo, ali mogu da razmišljam i nadam se da će meni i/ili nekome drugom moj brainstorming nečemu poslužiti.
Svakodnevica
Trudim se da se meni i mojoj porodica dnevna rutina ne promeni mnogo, da su obroci u slično vreme, da se radi, uči, čita, odmara i spava u vreme na koje smo navikli. Rutina me čini sigurnom. Želim da znam da ujutru ustajem da gledam online školu, da radim, spremam ručak, pomažem oko školskim i domaćih radova, da se predveče družimo, smejemo i zaspimo sa novom nadom.
Rad u skladu sa okolnostima i kapacitetima
Radimo online, družimo se online, posećujemo se online, samo je kafa, na sreću prava i baš onakva kakvu volim, hladna, gorka i jaka. Iako u izmenjenim okolnostima nastavljamo da radimo poslove iz svojih soba, hodnika, špajzova, udobno zavaljeni u omiljenoj fotelji, u opuštenoj garderobi i na mestu gde je signal za Internet najjači. Ne moramo da izadjemo po lošem vremenu da bismo stigli na mesto sastanka, ne koristimo gradski prevoz i ne gubimo, tako nam dragoceno vreme koje tako uštedjeno možemo iskoristiti za nešto što više volimo. Imaju nove okolnosti i svojih prednosti…
No, mnogo važnije je raditi u skladu sa svojim kapacitetima koji su sada, u skladu sa novonastalom situacijom okrnjeni i gde su nam snage istrošene na brige i druge stvari koje nas more. Tako, pre nego što bude kasno, proverite koliko možete da preuzmete na sebe, gde možete da skratite, umanjite, oslobodite se kako biste se sačuvali za sutra, za narednu nedelju i mesec, i ostali dobro za period kada sve ovo prodje.
Osećam, mislim, reagujem
Na emotivnom planu primećujemo da nam se dogadja nešto drugačije, nešto važno, a neprijatno i ne znamo šta sa tim da uradimo. Dlanovi nam se znoje, imamo nesanicu, previše/premalo jedemo, nervozni smo, uznemireni, svadljiviji smo nego inače, plačemo za sve i svašta. U ovom trenutku, s obzirom na okolnosti ovo se može smatrati normalnim reakcijama. Dešava nam se nešto nad čime nemamo kontrolu, osećamo se ugroženi. Medjutim, ako ovo stanje potraje, a sami ne možete da se izborite sa njim, ako Vas ozbiljno remete u svakodnevnom funkcionisanju potražite podršku od bližnjih i/ili stručnu pomoć.
Kako sebi da pomognem?
Trenutno nam se dogadja nešto što se, bukvalno nikada nikome na svetu nije dogodilo, nešto što je novo i drugačije od svega što poznajemo. U toliko nepoznatih teško je pronaći šta je ispravno, ali se možemo prisetiti šta nam je pomagalo u situacijama kada smo osećali napetost, kada nam nije bilo prijatno i primeniti neko pozitivno prošlo iskustvo. Možda je ovo prilika da se setite i ponovo angažujete svoje zaboravljene talente i neiskorišćene veštine. Možda je ovo vreme da izvadite staru gitaru, slikarski pribor, vunicu i igle i započnete stvaranje. Možda je vreme za skakanje uz muziku iz mladosti, pilates vežbe ili kolce. Možda je samo vreme da se ušuškate, odgledate omiljenu seriju ili pročitate knjigu za koju do sada niste imali vremena i popijete čaj natenane. Možda… Ja to ne znam, samo na glas razmišljam.
