Imaš prijatelje, družite se, proslavljate lepe trenutke.
Šta ti fali?
Naizgled ništa, a opet nisi zadovoljan, srećan.
Nema osećaja ispunjenosti.
Dani su isti… Osećaš se prazno…Ništa te preterano ne uzbuđuje, ništa te ne pokreće…I dokle tako?
Teško je živeti neostvarene dane, a teško ih je i promeniti. Gde si – tu si!
Učmalo je, al je barem poznato, nema iznenađenja, nema novih strahova.
Ali treba ti promena!
A promena zahteva angažovanje, tvoje pokretanje i akciju.
Da bi pokrenuo svoj gluteus potrebno je da ti bude dovoljno loše i da te sputava na više polja.
Ako do toga još nije došlo, opusti se… Kada bude bilo dovoljno loše promenićeš nešto i možda potražiti pomoć, a do tada polako…nije ni tako loše kao što izgleda.
Gledam ovog jutra Fejs. Žena stavila sliku pokojnog muža uz komentar da bi mu na današnji dan bio XX rođendan, dala detaljan opis kako bi ga proslavili, i dodala da je umesto toga otišla na mesto na kome je sahranjen, upalila tamjan i plakala. Slične objave o tome koliko joj nedostaje pušta na sve praznike i važnije događaje iako je sa svojim životom nastavila, bar tako se čini… bez njega. Čini se da svi mi koji smo izgubili nekoga/neke nastavimo da ispunjavamo dane redovnim aktivnostima, da ne izađemo iz svakodnevne kolotečine, jer nas to drži da ne ispadnemo iz koloseka, da se ne udavimo u žaljenju za onim što smo sve hteli, a nismo i onim što jesmo, a nismo trebali. Čini se da je teško tugovati…i živeti u isto vreme. Ovih dana mi se čini da vreme ne leči sve rane, da vreme ne leči ništa jer ono samo prolazi, a tuga ostaje. Nekim danima se skoro čini da je nema kada me pusti da radim, uživam sa svojom porodicom. Drugim me vreba iz prikrajka na starim crno-belim slikama, u sećanjima koja izviru dok šetam, u likovima prolaznika, u pokretima. Nekima, kada sve utihne, kada se podsetim da je stvarno gotovo, da više nema… da ostaje praznina, bol u grlu i reke suza…ona me davi. Govnjivi neki dani dođu… i sporo teku.
Prošla sam mestom večnog počinka, puno je tuge. Di po koga, uglavnom neko da počupa korov, obriše, očisti nešto, čisto da nađe sebi neku obavezu da dođe, jer ne dolazi se na groblje tek tako. Prolazim glavnom stazom… gledam one koji tu borave…i oplačem ih sve…ako ne na dolasku, onda na povratku. Prvo onaj par koji je život završio u saobraćajnoj nesreći ostavivši za sobom dvoje maloletne dece da odrastaju sa rođacima koji su ih prihvatili kao svoje. Čitam imena, ali ne mogu da se setim da li ih znam iz nekih babinih priča o bližoj i daljoj rodbini ili priča sa „Radio Mileve“ (tako je moj deda zvao tablu na koju se kače parte „nacentru“ sela) o tome da je ovaj mlad umro, ne zna se od čeka, samo se srušio, nisu uspeli da ga probude. Ne sećam se…ali posebno me zabole ona neoivičena, ona mesta koja nije imao ko da obilazi pa su ostala zarasla korovom. Imena su izbledela, godine su davno pootpadale… Ostalo je samo brdašce zemlje da ukaže na to da tu neko leži…zauvek. Pored njih na glavnoj stazi kojom svi moraju proći, visoko uzdignut stoji spomenik Protojereju i Protinici, sa ugraviranom slikom, podignut za života. Na mestu pored stoji natpis „na prodaju“ i broj telefona. Moja tetka kaže da je to baš dobro mestu, svi te vide-sve vidiš, uvek si u toku sa svim što se dešava. Ne znam da li je to važno i kada umreš, da dobro paziš ko će ti biti komšija i koliko je to moguće birati kada ne znaš koji će ti biti sudnji dan. Moja strina nije želela do svekra. Stavili je do svekrve, valda joj je tako bolje, otkud znam. Tamo gde idem skrene se sa popločane staze levo pa se ide utabanom zemljom sve do dva mesta, jedno je ispunjeno. Sada stoji i spomenik, crna mermerna knjiga, diskretno jer tako su se dogovorili njih dvoje…za života. Tiho stojimo i gledamo u tu ploču, svako sa sobom, sa svojim mislima… Jedino ja šmrcam glasno, nos mi curi više nego suze. Njih mogu da trpim da se slivaju, ali sline ne mogu. Tiho jecam…ponekad udahnem kad osetim da nemam vazduha. Sestra plače za sebe, tiše… Čujem i ostarelu babu kako traži po torbi maramice. Unuka joj pomaže i daje joj u ruku. Kvasi i baba ostarele bore…Traži i otac maramicu. On dostojanstveno briše nos, a suze ignoriše. Tetke su zauzete pranjem šoljice u koju joj sipaju kafu i druge u koju stavljaju sok. Ređaju na tanjiriće kolače, od svake vrste po jedan, da ima. Na drugi stavljaju meso i pogaču. I dalje su zauzete… Sipaju rakiju muškarcima, pa kiselu vodu. Na kraju sipaju sok… ostalima. Tako je red. I tako mi muljamo tu hranu po ustima, pa je nekako i progutamo. Tečnosti malo popijemo, a ostalo prospemo, kažu valja se, za dušu. Zapale i cigare, pa ih zabiju u zemlju, ona je volela, pa da joj udovolje, odkud znam, te mi tako gledamo u te cigare i sveću što gori pored nje. Nosali smo sveću godinu dana od groba do kuće i nazad, sada, kažu ostaje tu. Ne znam, ali poštujem. Tišina je. Sem mog balavljenja svi su se umirili. Nekome zvoni mobilni. Žena pogledom preseče muža, ovaj ugasi telefon. Rukom mu pokaže da joj nešto doda, on krene preko komšijskog mesta, pa se zaustavi da ga obiđe, ne valja se prešetati po grobu. Ponovo tišina…duga, preduga…ponovo samo moje duvanje nosa. Kapi znoja mi se slivaju malo niz ledja, malo niz grudi. Ne želim da razmišljam o sebi i svom telu sada, tu sam da tugujem. Otac objavljuje razlaz, svima je pomalo laknulo, što zbog vrućine, što zbog bola u grlu koji polako postaje nepodnošljiv. Vreme je za odlazak…još jedno napuštanje… svaki put mi sve teže pada… Palim sveću, a ona se savija od vreline dana. Stavljam ruku na crnu mermernu ploču koja se usijala od nepodnošljive letnje žege. Osetim, ali ne marim. Potrebno mi je da ostvarim kakav-takav kontakt. Prsti mi prelaze preko imena, osetim peckanje, neka i ljubav ume da zaboli, dakako. Teško mi je da ih odvojim, jer to znači da ja odlazim, napuštam, a to ne želim. A neko mora i vruće je, osetim vrtoglavicu, nema veze…mogu ja to. Puštam…i odlazim, polako…Ponovo utabanim zemljanim putem, pa na glavnu izbetoniranu stazu pored svih onih znanih i neznanih. I ponovo napuštanje…jako…kao prošle godine u ovo vreme…A ja i dalje ne znam kako da tugujem, sem da plačem i brišem sline…i tako kadgod mi dođe…
Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:
„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“
Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.
„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“
Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:
„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“
„Radila si najbolje što si mogla.“
„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“
„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“
„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“
„Borila se.“
„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.
Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.
Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.
„Donesi mi voće, može banane.“
Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.
„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.
Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.
Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.
„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.
„Kako si, baba?“
„Aaaa?“ baba će opet.
„Pitam: kako si?“
„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.
„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“
Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.
Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.
Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…
Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.
“Svaki dan mi je isti… Umorila sam se od toga da ustanem, gledam društvene mreže, odradim neke osnovne kućne obaveze, tek toliko koliko moram… Razvlačim se od kreveta do fotelje, od spavaće do dnevne sobe, kosti me bole od izležavanja… Nemam volje ni za šta, mrzi me da počnem da čitam… Započnem da gledam neki film, ali mi na pola misli odlutaju. Smaram se, ništa mi se ne radi…”
Prve nedelje izolacije smo uživali u neočekivanom, prinudnom odmoru, posle smo se reogranizovali i uskladili sa porodičnim, poslovnim i društvenim obavezama. Sada nam se ukazuje vreme sa kojim ne znamo šta da radimo. Većini nas je ovo stanje poznato kao dosada koja nastaje kada se nalazimo u situaciji u kojoj se ne dešava ništa što mi smatramo važnim, ništa što mi želimo. Dosadno nam je u školi/na faxu da slušamo gradivo kojem ne vidimo smisao i svrhu (Šta će mi to u životu?). Dosadno nam je na poslovnom sastanku da slušamo izveštaj koji nema nikakve veze sa našim poslom, a nije nam prijatno da izadjemo iz situacije (Šta mi to treba?). Dosadno nam je u izolaciji, kada su nam uobičajene aktivnosti koje smo obavljali van kuće nedostupne, a ne možemo da pronadjemo nešto čime bismo ispunili vreme (Šta sad?). Zajednički imenilac za ove primere je da se osećamo primoranim da sedimo u okruženju i situaciji koja nam ne prija i nad kojom nemamo kontrolu, te se isključujemo i sebe opterećujemo mislima da želimo da budemo na drugom mestu i radimo nešto drugo. Dosada je u suštini neprijatno osećanje koja nas pokreće na neku akciju u kojoj ćemo ili izaći iz situacije ili je promeniti. Šta možemo da radimo sa dosadom?
Za početak je važno da budemo svesni kada nam je dosadno, čime se to bavimo ili ne bavimo dok nam je dosadno, sa kim smo, gde se nalazimo, koja aktivnost nam je dosadna. Dok se dosadjujemo istražimo šta sve ne želimo da radimo, o čemu ne želimo da mislimo, čega ne želimo da se sećamo, istražimo sve što nas ne zanima, ne volimo, što nam je dosadno. Postanimo svesni uticaja koji dosada ima na nas, prisetimo se koliko nas dosada iscrpljuje, fizički nam oduzima energiju da se pokrenemo i bilo šta promenimo, te stoga ostajemo, smoreni i umorni.
Šta bi se dogodilo da nam nije dosadno? Šta bismo radili da se ne dosadjujemo? Odgovor je krajnje jednostavan, bavili bismo se onim što nas istinski zanima. Dosada blokira naša prava interesovanja koja nas iskreno iz dubine motivišu da se pokrenemo, stvaraju nam toplinu u stomaku i osmeh na licu. Medjutim, često nam je teško da odredimo šta je to što nas pokreće, šta su naša prava interesovanja. Dosada je tada pomoćnik koji nam obezbedjuje vreme u kome ćemo dopustiti sebi da se preispitamo šta nam je važno, prisetimo se u čemu smo uživali, da nam slobodu da probamo da napravimo nešto novo, da budemo kreativni, ponovo stvaramo. Iz dosade su u pećinama nastala prva umetnička dela, nešto kasnije neka od najvećih otkrića svih vremena. Iz dosade su nastale dečje igre, novi alati čija je ideja bila da nam olakšaju život, jedna od najlepštih književnih dela. Dosada je saveznik koji nas pokreće da nešto uradimo. Kako onda da se pokrenemo?
“Gledaj u tačku dok ti ne sine ideja šta da radiš”, pročitala sam na društvenim mrežama jedan citat. Može i tako, a možemo da prebiramo po sopstvenom iskustvu i otkrijemo konstruktivne načine da prekinemo dosadu. Možemo sebi da postavimo ova dva pitanja: Šta bih sada mogao/la da radim? Šta želim da radim? Odgovori će biti smernice za maštu, kreacije, akcije koje planiramo da ostvarimo i u njima uživamo. Kada nam vreme stane i u isti mah proleti znaćemo da smo radili nešto što nas iskreno zanima, što nam zaokuplja pažnju u potpunosti, čini nas ispunjenim i zadovoljnim. To je znak da smo pobedili dosadu!
Ovih dana… …kao da je sve normalno, uigrano, mirno …kao da smo napravili svoj, novi ritam …kao da smo zadovoljni, srećni, ispunjeni …kao da nam ništa ne fali …kao da je sve ok.
Nova situacija sama po sebi nosi neizvesnost, urušava osećaj sigurnosti i kao takva nas tera da se promenimo. Od nas se traži da izmenimo dotadašnji način života, prilagodimo svoje ponašanje i navike novononastalim okolnostima, traži se da radimo nešto novo kako bismo se uklopili u izmenjeno stanje. Tokom života smo se mnogo puta nalazili u situacijama da se prilagodjavamo, čak i kada toga nismo bili svesni. Prilagodjavali smo se na osobe koje su nas čuvale, na vrtić, na školu, sedenje u klupi i dugačke časove, na sportski tim, drugare, profesore, kolege, rodjake, komšije. Svaka nova životna faza zahtevala je od nas da se prilagodimo i suočimo sa novim izazovima. Tokom tih perioda preuzimali smo i odredjene uloge sa kojima smo bili zadovoljni ili ne, koje su nam bile nametnute (niko nas nije pitao da li želimo mladjeg brata/sestru, a opet smo ih dobili), koje smo sami izabrali (želeli smo da studiramo ili da se zaposlimo, ili smo rešili da nas drugaricina ćerka zove “tetka”). Za neke uloge smo sami doneli odluku (svojevoljno smo pristali da nekome budemo suprug/supruga), neke smo izgubili (došao je momenat kada smo u životu izgubili ulogu unuke/unuka), neke smo zamenili sa novim i boljim (završetkom fakulteta i pronalaskom posla ulogu studenta smo zamenili ulogom zaposlenog), a neke nikada nismo ni imali, a silno smo ih želeli (možda smo želeli da nekome budemo mama/tata, ali nam se to nije ostvarilo).
Sa svim tim promenama, koje su razvojne i uobičajene za većinu ljudi, smo se suočavali onako kako smo to u odredjenom uzrastu najbolje znali i umeli. Dogadjalo nam se da iz jedne faze u drugu predjemo bez većih teškoća, dok su nam neki stadijumi izuzetno teško pali. Vraćanjem unazad sigurno imamo sećanje da smo vidjali jednog druga/drugaricu kako sedi sam/a, izdvojen/a dok jede užinu. Možda je neko od nas bio taj dečak ili devojčica koji nikako nisu mogli da pronadju druga za igru, koga su svi izbegavali, ko se nikako nije uklopio i ko je zbog toga patio. Ipak većina nas se pronašla svoje mesto bar u jednoj grupici ili paru u kojem se oseća bezbedno i prihvaćeno i koja nam u ovom period izolacije predstavlja sigurno utočište.
Nova situacija, koja više i nije tako nova promenila je štošta u našim životima. Posle šoka i neverice da nam se nešto tako neodredjeno dogadja, većina nas je bila u situaciji da se na neki način protivi vanrednim merama, bilo aktivno, neprihvatanjem predloženih mera izolacije, bilo pasivno, sedeći u kući smo tiho tugovali ili bili besni na one koji ne vode računa o sebi i drugima. Ono što je sigurno jeste da ljudi različito reaguju na istu situaciju, što smo i doživeli ovih dana. Kako je vreme odmicalo svako se snalazio na svoj način. Jedni su se preselili na selo kod bližnjih, pojačali internet konekciju za rad od kuće, počeli da sade baštu, a deci raskrčili dvorište. Drugi su sedeli danima pokriveni ćebetom i tiho šaputali da se to njima ne dogadja, a potom uvideli da se planeta i dalje vrti, da svet nije stao, da biljke rasu, deca se radjaju. I jedni i drugi su odreagovali najbolje za sebe, u skladu sa svojim kapacitetima. Izazovna situacija je sve nas podstakla da se prilagodimo tako što smo bili prinudjeni da pogledamo u sebe i procenimo svoje sposobnosti, reorganizujemo snage i da u skladu sa emocija, društvenim životom i iskustvima nastavimo manje ili više ispunjen života u izmenjenim okolnostima i težimo ka tome da ponovo uspostavimo ravnotežu. Čemu smo se do sada prilagodili?
Vremenu
Vreme se za neke od nas ubrzalo, za neke usporilo. Bilo kako bilo, iako imamo isti broj sati sada ih možemo iskoristiti na drugačiji način. Nekima će prijati da rade od kuće, ne idu na predavanja, uspore svoj ritam i smanje obaveze koje su do sada imali. Drugi će biti motivisani da više uče i polože ispite koji su mu ostali. Neko će pronaći posao preko interneta i, možda prvi put u životu početi da zaradjuje. Neko će se povezati sa članovima svoje porodice više nego ikada u životu, dok će drugima život u zajednici u kojoj su i pre postojali problemi, teško pasti. Ono što smo nekada učili u školi sada je više nego očigledno, vreme je relativno :). Odatle proizilazi da vreme koje imamo možemo da organizujemo kako želimo, da ga isplaniramo do tančina, da ga spontano ispunimo onim što nam se u trenutku radi ili pak da ne menjamo rutinu u mnogome, nego samo da je više prilagodimo svojim potrebama. Možemo i poželjno je da uradimo ono što je najbolje za nas.
Sebi
Život u neobičnim okolnostima podsetio nas je da se okrenemo sebi, svojim željama i potrebama, da se bolje upoznamo i prisetimo šta sve možemo i želimo. Mene su poslednji dani naučili bez čega sve mogu da živim, kvalitetno i ispunjeno, šta mi je važno, a šta nije. Shvatila sam da mi je važnije da u kući imam kremu za lice od brašna, da su mi osnovne namirnice mleko, musli i čokolada, da mi je važnije da čitam, da se čujem sa prijateljima i da spremam kolače. Do čega ste Vi došli?
Promeni
Ono u šta sam još sigurna jeste da je promena konstantna (veliko otkriće :)) i da bismo savladali ovu veliku planinu promena koja se stvorila pred nama, možemo jedino da živimo dan za danom. Prve nedelje smo bili zbunjeni i vrteli se izmedju mahnite kupovine, ribanja stana i žongliranja sa poslovnim i školskim obavezama. Druge nedelje smo se manje ili više reogranizovali, uživali u odmaranju i prilagodjavali se na online svet. Polako smo počeli novu situaciju da ne doživljavamo kao pretnju, već kao šansu. Otvorili smo se za druge i drugačije poglede, sagledali moguća rešenja i posmatrali van okvira. Što više prigrlimo spontanost u sebi i primenimo je u životu više ćemo imati mogućnosti da detinjom zainteresovanošću ispitujemo situaciju i bez straha da će nam neko reći da grešimo (jer realno u ovoj situaciji niko ne zna šta je ispravno) oprobavamo moguća rešenja sve dok ne pronadjemo neko koje je za nas trenutno prihvatljivo. I zapamtite odluke koje donesemo podložne su promeni i u ovoj neobičnoj situaciji dozvoljeno je da budu neobične :).
Čemu ste se tokom trajanja izolacije Vi prilagodili do sada i na koji način?
Već krajem novembra šetamo trgovima okićenim za najludju noć, prolazimo pored drvenih štandova sa rukotvorinama, domaćim djakonijama i rakijom koja greje dan, na ulazu u prodavnice nailazimo na jelke i ukrase na policama. Na šta Vas podsete praznici? Kako se osećate kada pomislite da će uskoro Nova godina? U kom delu tela Vam se javi iskrica? Bilo da je iskra ili plamen, tuge ili sreće, svesni smo da se dogadja promena. Neki od nas u ushićenju ne mogu da dočekaju proslave, dedamrazove, prazničnu dekoraciju, trpezu i fotografisanje, dok drugi ne dele to oduševljenje. Gde vidite sebe u prazničnoj euforiji?
Porodica
kao sigurno utočište
Većinu
na praznike podseti idilična slika porodice, bogate trpeze, nakindjurene jelke
i muzike iz mladosti, Vaše ili Vaših roditelja. Deca, unuci, braća, sestre,
zetovi i snaje, ostarele bake i deke, svi na okupu u staroj porodičnoj kući
negde na kraju šora, u mirnom seocetu neke zemlje. Vlada sveukupna sreća, šale,
smeh i cika najmladjih. Miriše pečenje, mešana salata, domaća kafa i vanil
šećer pomešan sa dimom od cigareta i onim iz stare peći koja žari vazduh oko
sebe. Na tv-u novogodišnji program i svečano raspoloženje ukućana i domaćih
gostiju.
Nadate
li se porodičnim scenama ili ih se pribojavate?
Praznici
su vreme posvećeno porodici, okupljanju prijatelja i rodbine, vreme kada obnavljamo
zapostavljene odnose, trudimo se da ih ponovo zagrejemo i prenesemo na
potomstvo. Praznici su vreme koje budi sećanja, vraća u detinjstvo i uzburkava
emocije. Pogled u prošlost mnogima pokrene suze i smeh, sreću, tugu i žal,
toplinu i jezu i/ili ih prepliće. Mnoge od nas slike detinjstva podsećaju na bezbrižnost,
na period kada nam je bilo dozvoljeno da uživamo u čaroliji praznika, da
verujemo u čuda i nadamo im se. Nasuprot tome, odraslost nas zavija obavezama
prema sebi i svom potomstvu, zahteva da preuzmemo uloge majke, oca, ćerke,
unuke i nosimo se sa njima, iako im možda nismo dorasli. Sadašnjost nam nameće
očekivanja roditelja koji žele da preuzmemo deo njihovih obaveze, očekivanja
dece koja bi volela da im obezbedimo novogodišnju magiju, očekivanja prijatelja
koji se nadaju da možete zajednički da očuvate dugo godina gajen odnos. Današnjica
nam traži da preuzmemo uloge, neuzimajući u obzir to da li smo mi spremni. Ovdašnji
trenutak nam postavlja težak zadatak: da odredimo prioritete, da stanemo iza
odluke kada nam je važno da vreme provedemo samo sa najbližima, kada je
značajno da se družimo i slavimo još jedan običan vikend, kada je vreme da se
posvetimo sebi, svojim potrebama, mislima i bar na trenutak okrenemo se ka
unutra i ponegujemo se.
Kada
praznici bole
Praznici
su i vreme prisećanja na one manje lepe trenutke. Vreme koje ponovo aktivira
bolna sećanja koja žurimo da zakopamo i ponovo zaboravimo do narednih praznika.
Vreme koje podseća na neprežaljene gubitke, budi težinu u grudima i preveliku
želju da neučestvujemo u novogodišnjoj pompi, želju da se isključimo i budemo
sami sa svojom tugom. I kada odlučimo da se prepustimo, da nas tuga svlada,
shvatimo da smo okruženi prazničnom atmosferom gde se nameće dobro
raspoloženje, gde se očekuje da svi učestvuju i u duhu praznika se dobro
provedu i gde je neoprostivo i čak nedozvoljeno da se tuguje. Onome koga
praznici bole, a kome se nameće pritisak okruženja da, makar u vreme praznika moramo
biti srećni, pokreće se osećaj krivice što ne oseća sreću i što je ne deli sa
svojim najbližima. Noseći tolike terete, svoje i tudje, ne čudi da osoba želi
da prespava praznike i probudi se prvog radnog dana Nove godine.
Biti
sam ili usamljen
Svako
ima svoju priču, svoje želje, potrebe i osećanja. Nekima je potrebno da
praznike provedu sami sa sobom uz omiljeno vino, tugaljiv film i muziku koja
kida srce. Drugima je potrebno da budu sa nekim da se ne bi osetili usamljeno,
bar te večeri. Dok prvi uživaju u vremenu koje posvete sebi, drugi traže slamku
za spas, njima je problem da budu sami iz bilo kojih razloga. Usamljenost raste
za praznike koji asociraju na bliskost, okupljanje dragih ljudi i deljenje
radosti. Usamljenost raste kada mislimo da nemamo sa kim da provedemo tih
nekoliko neradnih dana. Pomozite sebi tako što ćete se zapitati: sa kim biste
voleli da provedete vreme? Šta Vas sprečava u tome da pozovete i napravite prvi
kontakt? Šta je najgore što može da se desi ako zatražite nečije društvo? Čak
iako se dogodi da Vas odbiju, a neće, jer je ovo vreme okupljanja, povezivanja,
setite se da su Vam zadovoljene osnovne potrebe, da imate sigurno mesto sa koga
polazite i u koje uvek možete da se
vratite. Setite se da iako se osećate usamljeno, niste sami i da uvek možete da
zatražite pomoć drugih, da pozovete i čujete bar jedan dobro poznat glas i
utehu.
Novogodišnje
odluke ili…
Sami
sa sobom na kraju decembra ili pravimo spisak novogodišnjih odluka ili se
okrećemo sagledavanju toga šta smo sve postigli u protekloj godini. Odluke nas
motivišu da se okrenemo nadi, pozitivnim očekivanjima i planiramo lepe trenutke
kojima ćemo ispuniti naredni period. Pogled na proteklu godinu, posebno onima
koji praznike doživljavaju više kao kaznu, nego kao proslavu, najverovatnije
izmami one misli koje su preplavljene neizgovorenim rečima, propuštenim
prilikama, neostvarenim snovima, razorenim odnosima i svim neuspesima koji se
čine većim nego što realno jesu. Tada nam se dogodi da pomislimo:
“Ni
ove godine nisam smršala.”
“Nisam
završio/la fax.”
“Izgubio/la
sam posao.”
“Još
nismo dobili dete.”
“Ostaću
ceo život sam/a.”
Prisetimo
se svega što nismo uradili, svih očekivanja koja nismo zadovoljili i osetimo
nezadovoljstvo.
Šta
mogu da uradim za sebe
Budite svesni da su praznične reklame
jedna velika varka. Da je iluzija očekivati dvogodišnjaka u beloj majici do
kraja večeri nasmejanog, iluzija je da će svi članovi šire porodice biti na
okupu baš taj dan i da će svi biti raspoloženi tokom cele večeri, da se bar
neko neće sporečkati, posle pomiriti i uzdravlju dočekati Novu. Realnost jesu
flekavi stolnjaci koje će možda Ariel moći da opere, realnost jeste zagorela
korica pite, realno je da će okupljeni biti i nenaspavani, i umorni, i
nervozni, ali i spremni da proslave. Realnost je mnogo nepredvidivija od
idilične Coca-cola reklame. Realnost je stvarna i uzbudljiva.
Okružite se bliskim osobama i praznike
provedite sa njima. Izaberite one u čijem Vam je prisustvu prijatno, do koga
Vam je stalo i kome je stalo do Vas. Vodite se svojim unutrašnjim osećajem za
izbor tih osoba i verujte mu.
Skupite hrabrosti da prvi pozovete, da
pokrenete zaboravljen odnos i zakotrljate prijateljstvo. Odlučite da ćete da se
potrenete i unesete sebe u taj odnos. Kada savladate taj prvi korak uzmite
telefon i počnite. Mislite pozitivno, budite spremni na prilagodjavanje i
menjanje. I uživajte!
Ako odlučite da budete sami, ugodite
sebi. Uzmite omiljenu knjigu, napravite prazničnu atmosferu u sobi, otvorite
omiljenu čokoladu i/ili vino i uživajte. Verujte da bi mnogi voleli da su na
Vašem mestu.
Otputujte, ako imate mogućnosti ili
prosto prošetajte. Važno je da se izmestite iz poznatog prostora, da se
aktivirate i dobro raspoloženi vratite u svoj dom.
Ukoliko Vam nesanica, gubitak volje,
razdražljivost, tuga, neraspoloženje i nesnalaženje u životu traju duži periodu
i utiču na kvalitet života, a niste u mogućnosti sami da ih rešite, potražite
pomoć. I zapamtitet: svaki dan je dobar dan da počnete da radite na sebi.
Već
krajem novembra šetamo trgovima okićenim za najludju noć, prolazimo pored
drvenih štandova sa rukotvorinama, domaćim djakonijama i rakijom koja greje
dan, na ulazu u prodavnice nailazimo na jelke i ukrase na policama. Na šta Vas
podsete praznici? Kako se osećate kada pomislite da će uskoro Nova godina? U
kom delu tela Vam se javi iskrica? Bilo da je iskra ili plamen, tuge ili sreće,
svesni smo da se dogadja promena. Neki od nas u ushićenju ne mogu da dočekaju
proslave, dedamrazove, prazničnu dekoraciju, trpezu i fotografisanje, dok drugi
ne dele to oduševljenje. Gde vidite sebe u prazničnoj euforiji?
Porodica
kao sigurno utočište
Većinu
na praznike podseti idilična slika porodice, bogate trpeze, nakindjurene jelke
i muzike iz mladosti, Vaše ili Vaših roditelja. Deca, unuci, braća, sestre,
zetovi i snaje, ostarele bake i deke, svi na okupu u staroj porodičnoj kući
negde na kraju šora, u mirnom seocetu neke zemlje. Vlada sveukupna sreća, šale,
smeh i cika najmladjih. Miriše pečenje, mešana salata, domaća kafa i vanil
šećer pomešan sa dimom od cigareta i onim iz stare peći koja žari vazduh oko
sebe. Na tv-u novogodišnji program i svečano raspoloženje ukućana i domaćih
gostiju.
Nadate
li se porodičnim scenama ili ih se pribojavate?
Praznici
su vreme posvećeno porodici, okupljanju prijatelja i rodbine, vreme kada obnavljamo
zapostavljene odnose, trudimo se da ih ponovo zagrejemo i prenesemo na
potomstvo. Praznici su vreme koje budi sećanja, vraća u detinjstvo i uzburkava
emocije. Pogled u prošlost mnogima pokrene suze i smeh, sreću, tugu i žal,
toplinu i jezu i/ili ih prepliće. Mnoge od nas slike detinjstva podsećaju na bezbrižnost,
na period kada nam je bilo dozvoljeno da uživamo u čaroliji praznika, da
verujemo u čuda i nadamo im se. Nasuprot tome, odraslost nas zavija obavezama
prema sebi i svom potomstvu, zahteva da preuzmemo uloge majke, oca, ćerke,
unuke i nosimo se sa njima, iako im možda nismo dorasli. Sadašnjost nam nameće
očekivanja roditelja koji žele da preuzmemo deo njihovih obaveze, očekivanja
dece koja bi volela da im obezbedimo novogodišnju magiju, očekivanja prijatelja
koji se nadaju da možete zajednički da očuvate dugo godina gajen odnos. Današnjica
nam traži da preuzmemo uloge, neuzimajući u obzir to da li smo mi spremni. Ovdašnji
trenutak nam postavlja težak zadatak: da odredimo prioritete, da stanemo iza
odluke kada nam je važno da vreme provedemo samo sa najbližima, kada je
značajno da se družimo i slavimo još jedan običan vikend, kada je vreme da se
posvetimo sebi, svojim potrebama, mislima i bar na trenutak okrenemo se ka
unutra i ponegujemo se.
Kada
praznici bole
Praznici
su i vreme prisećanja na one manje lepe trenutke. Vreme koje ponovo aktivira
bolna sećanja koja žurimo da zakopamo i ponovo zaboravimo do narednih praznika.
Vreme koje podseća na neprežaljene gubitke, budi težinu u grudima i preveliku
želju da neučestvujemo u novogodišnjoj pompi, želju da se isključimo i budemo
sami sa svojom tugom. I kada odlučimo da se prepustimo, da nas tuga svlada,
shvatimo da smo okruženi prazničnom atmosferom gde se nameće dobro
raspoloženje, gde se očekuje da svi učestvuju i u duhu praznika se dobro
provedu i gde je neoprostivo i čak nedozvoljeno da se tuguje. Onome koga
praznici bole, a kome se nameće pritisak okruženja da, makar u vreme praznika moramo
biti srećni, pokreće se osećaj krivice što ne oseća sreću i što je ne deli sa
svojim najbližima. Noseći tolike terete, svoje i tudje, ne čudi da osoba želi
da prespava praznike i probudi se prvog radnog dana Nove godine.
Biti
sam ili usamljen
Svako
ima svoju priču, svoje želje, potrebe i osećanja. Nekima je potrebno da
praznike provedu sami sa sobom uz omiljeno vino, tugaljiv film i muziku koja
kida srce. Drugima je potrebno da budu sa nekim da se ne bi osetili usamljeno,
bar te večeri. Dok prvi uživaju u vremenu koje posvete sebi, drugi traže slamku
za spas, njima je problem da budu sami iz bilo kojih razloga. Usamljenost raste
za praznike koji asociraju na bliskost, okupljanje dragih ljudi i deljenje
radosti. Usamljenost raste kada mislimo da nemamo sa kim da provedemo tih
nekoliko neradnih dana. Pomozite sebi tako što ćete se zapitati: sa kim biste
voleli da provedete vreme? Šta Vas sprečava u tome da pozovete i napravite prvi
kontakt? Šta je najgore što može da se desi ako zatražite nečije društvo? Čak
iako se dogodi da Vas odbiju, a neće, jer je ovo vreme okupljanja, povezivanja,
setite se da su Vam zadovoljene osnovne potrebe, da imate sigurno mesto sa koga
polazite i u koje uvek možete da se
vratite. Setite se da iako se osećate usamljeno, niste sami i da uvek možete da
zatražite pomoć drugih, da pozovete i čujete bar jedan dobro poznat glas i
utehu.
Novogodišnje
odluke ili…
Sami
sa sobom na kraju decembra ili pravimo spisak novogodišnjih odluka ili se
okrećemo sagledavanju toga šta smo sve postigli u protekloj godini. Odluke nas
motivišu da se okrenemo nadi, pozitivnim očekivanjima i planiramo lepe trenutke
kojima ćemo ispuniti naredni period. Pogled na proteklu godinu, posebno onima
koji praznike doživljavaju više kao kaznu, nego kao proslavu, najverovatnije
izmami one misli koje su preplavljene neizgovorenim rečima, propuštenim
prilikama, neostvarenim snovima, razorenim odnosima i svim neuspesima koji se
čine većim nego što realno jesu. Tada nam se dogodi da pomislimo:
“Ni
ove godine nisam smršala.”
“Nisam
završio/la fax.”
“Izgubio/la
sam posao.”
“Još
nismo dobili dete.”
“Ostaću
ceo život sam/a.”
Prisetimo
se svega što nismo uradili, svih očekivanja koja nismo zadovoljili i osetimo
nezadovoljstvo.
Šta
mogu da uradim za sebe
Budite svesni da su praznične reklame
jedna velika varka. Da je iluzija očekivati dvogodišnjaka u beloj majici do
kraja večeri nasmejanog, iluzija je da će svi članovi šire porodice biti na
okupu baš taj dan i da će svi biti raspoloženi tokom cele večeri, da se bar
neko neće sporečkati, posle pomiriti i uzdravlju dočekati Novu. Realnost jesu
flekavi stolnjaci koje će možda Ariel moći da opere, realnost jeste zagorela
korica pite, realno je da će okupljeni biti i nenaspavani, i umorni, i
nervozni, ali i spremni da proslave. Realnost je mnogo nepredvidivija od
idilične Coca-cola reklame. Realnost je stvarna i uzbudljiva.
Okružite se bliskim osobama i praznike
provedite sa njima. Izaberite one u čijem Vam je prisustvu prijatno, do koga
Vam je stalo i kome je stalo do Vas. Vodite se svojim unutrašnjim osećajem za
izbor tih osoba i verujte mu.
Skupite hrabrosti da prvi pozovete, da
pokrenete zaboravljen odnos i zakotrljate prijateljstvo. Odlučite da ćete da se
potrenete i unesete sebe u taj odnos. Kada savladate taj prvi korak uzmite
telefon i počnite. Mislite pozitivno, budite spremni na prilagodjavanje i
menjanje. I uživajte!
Ako odlučite da budete sami, ugodite
sebi. Uzmite omiljenu knjigu, napravite prazničnu atmosferu u sobi, otvorite
omiljenu čokoladu i/ili vino i uživajte. Verujte da bi mnogi voleli da su na
Vašem mestu.
Otputujte, ako imate mogućnosti ili
prosto prošetajte. Važno je da se izmestite iz poznatog prostora, da se
aktivirate i dobro raspoloženi vratite u svoj dom.
Ukoliko Vam nesanica, gubitak volje,
razdražljivost, tuga, neraspoloženje i nesnalaženje u životu traju duži periodu
i utiču na kvalitet života, a niste u mogućnosti sami da ih rešite, potražite
pomoć. I zapamtitet: svaki dan je dobar dan da počnete da radite na sebi.
