Mart 2020.
Svetom vlada smrtonosni virus čije se žarište vrtoglavom brzinom približava nama. Napolju vlada policijski čas, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima. Iz stana ne izlazimo bez maske, rukavica i dezinfekcionog sredstva.
Maj iste 2020.
I dalje vlada virus, ali se, prema sredstvima informisanja, broj obolelih smanjuje. Osećamo olakšanje, počinjemo da se družimo, idemo na posao, ne nosimo maske.
Kraj juna iste godine
Broj novoobolelih se drastično povećava. Zbunjeni smo…da nosimo maske ili ne?
Jul proste 2020.
„Dokle više da nam govore šta da radimo? I dokle da budemo budale da se samo mi čuvamo i ostajemo kući, dok drugi ne čuvaju ni sebe, ni nas?“
Posle meseci slušanja izveštaja, mera, preporuka…odlučujemo da nam je dosta. Proradio je, dobro nam poznat inat.
Prkosimo iliti inatimo se kada se pred nas postavlja zahtev koji smatramo neopravdanim i ponižavajućim, zahtev koji ugrožava naš identitet i samopoštovanje. Prihvatanjem tog i takvog zahteva postavljenog od strane pojedinca ili grupe, smatramo da bismo izgubili samopoštovanje ili poštovanje drugih. Stoga se bunimo i tražimo da nas cene.
Prkos se, u razvojnom smislu javlja veoma rano, oko druge godine života sa pojavom roditeljima dobro poznate faze „negativizma“ (u kojoj dete na većinu zahteva odgovaraju sa „ne“, odnosno suprotno od onoga što od njega se traži). Dete u ovom periodu ne razlikuje sebe od svojih želja i ponašanja, te veruje, kada osudjuje pojedino ponašanje i ne ispunjava mu želje, da ga roditelj ustvari ne voli. Dete prkosom reaguje na odbačenost.
Inat se javlja i u narednoj razvojnoj fazi, periodu puberteta i adolescencije, za koju je karakteristično formiranje identiteta. Pred mladu osobu se postavljaju mnogobrojni zahtevi, te ona ispoljava inat ne samo prema roditeljima, već i prema svim drugim autoritetima. Tražeći sebe zahtevi joj se čine kao ograničavanje slobode da bira, donosi samostalne odluke, te se inati na sebi svojstven način.
Na ovdašnjim prostorima u ovo nesigurno vreme javlja se dobro poznat našem narodu, inat u obliku:
„Neće niko meni da kaže šta je dobro za mene! Valjda ja znam!“
koji najčešće vidjamo u trgovinama kada prodavačica ljubazno zamoli potrošača da stavi masku, a on se pobuni.
Ili:
„Sad više neću ni kako ja hoću!“
Gde objašnjenje leži u tome da nam je dosadilo da poslušno pratimo uputstva, a da ne vidimo svetlo na kraju tunela, pa se protivimo iako znamo da je nešto dobro za nas.
Istina je da smo zbunjeni svim dogadjajima i da nije lako donositi racionalne odluke za sebe i svoje potomstvo, da je izrazito teško biti „pametan“ kada nemamo parametara koji bi nam pokazali da li je nešto razumno ili ne. Zbunjuju nas sopstvene emocije jer ih je teško razumeti i kontrolisati. Zbunjuje nas okruženje koje glasno protestuje na trgovima ili šapuće po hodnicima. Zbunjuje nas virus koji pokazuje svoju snagu, crpeći naše. Sve zajedno utiče na rast preosetljivosti, nesigurnosti, nezadovoljstva i čini da se osetimo ranjivije nego inače.
Sada je vreme da se prema sebi ponašamo kao prema najboljem prijatelju, da s ljubavlju i razumevanjem prihvatimo sve što nam se dogadja, da se pohvalimo i za najmanje uspehe, da se nagradimo kada za to ne postoji poseban povod, da udovoljimo svojim željama koji smo dugo držali po strani. Vreme je da se ponegujemo, da se razmazimo, kako bismo se sačuvali za sutra koje tek dolazi.