Emocije su moćni saveznici u našim životima, ali mnogima od nas još uvek nedovoljno poznate i istražene. O njima čitamo, slušamo, a veoma malo otvoreno govorimo. Zašto? Većina nas je naučena da se emocije ne pokazuju, da je ispoljavanje emocija, pogotovo onih koje su eksplozivne, burne, znak slabosti. Oni koji pokazuju emocije izgledaju kao da emocije vladaju njima, a ne obrnuto. Tako nadvladani obično nisu bezbedni ni po sebi, ni po okolinu, jer ko zna šta može uraditi čovek koji ne zna da se kontroliše. Vaspitani u duhu stoičkog suprotstavljanja ispoljavanju emocija (p)ostajemo zatvoreni za emocionalne reakcije i doživljaje.
Šta se onda posle nekog vremena dogodi?
Dodje onda dan kada ne želimo da ustanemo iz kreveta, ne želimo da vidimo i čujemo druge ljude, ne želimo bilo kakvu komunikaciju, već samo da se zatvorimo u sobu i ležimo u mraku. Osećamo sveopšti umor duha i tela, pad energije, telo nas izdaje, gubimo volju za akciju. Želimo da se odmorimo u sigurosti doma, majku koja će doneti topao šerbet, umesiti najvazdušastije mekike i pokriti ćebetom. Želimo da neosećamo sve ono što smo pažljivo skupljali i sakrivali ispod tepiha, što smo mislili da nikada neće ugledati svetlost dana i da će večno ostati u zaboravu. Medjutim, priroda se poigrala sa nama tako što je osmislila da emocije postoje iako ih ignorišemo. I što ih više ignorišemo, one sve više rastu, traže pažnju i kao dete ponavljaju da su tu i da je potrebno da ih pogledamo i pozabavimo se njima.
Šta onda uraditi kada nas preplave emocije?
Kao što je slučaj sa detetom, tako i sa emocijama, jeste da im se posvetimo. Umor koji je izazvan poplavom osećanja, neće sam od sebe nestati. Jedini ispravan put da ga se rasteretimo jeste da ga pogledamo, otvorimo i detaljno pretražimo čega smo sve mislili da smo se rešili.
Zaviri u kofer
Prvi korak putovanja koje vodi rasterećenju jeste da otvorimo kofer koji nosimo i vidimo šta sve ima u njemu. Otkrijemo sve davno zaboravljene slike lepih i manje lepih dogadjaja, poruke od ljudi koji su nekada bili manje ili više dragi, setimo se likova koji vredjaju samim prisećanjem, mesta koja bole pri samoj pomisli, setimo se kruga ljudi koji znaju da zagrle, uteše. Setimo se svega što smo mislili da smo zaboravili.
Pusti da boli…
I kada zaboravimo ljude, dogadjaje, teme zbog kojih su nastali raskoli, svadje i sitne čarke koje i danas zabole, osećaj je ono što ostaje i pritiska, ljuti, razdire… Šta onda sa svim tim neobuzdanim emocijama? Kao detetu, pružimo im pažnju, osetimo ih i svakoj se posebno posvetimo. Pusti da boli, peče, štipa. Pusti da teku suze bola, sreće, izdaje. Otvori vrata za sva osećanja koja su gušena, koja su stiskana i ugurana u kofer. Otvori vrata širom i samo pusti… neka izlazi, teče, duva… neka oblači, grmi, lomi…neka plovi, talasa, nosi…
Potrebno je da pustimo da bismo se oslobodili, jer ćemo u protivnom nositi prvo torbicu, pa kofer, pa čitavu hrpu kutija. Ledja će osetiti teret pod kojim ćemo se saviti, pluća će osetiti da ne mogu da udahnu, glava će osetiti težinu kojom samo želi da dotakne jastuk. Postanimo svesni kada je previše, stvarno previše! Kada je došlo vreme da više ne moramo da nosimo, da vučemo i guramo težinu emocija, kada je vreme da dišemo slobodno, trčimo i pustimo glas. Kada je došlo vreme da sebi dozvolimo da se otvorimo, pustimo i budemo spremni za rasterećenje. Kada budemo spremni, okrenućemo se svojim emocijama i pustiti ih. Svako svojim tempom, u skladu sa sobom…
Postaćemo svesni da svaka od emocija ima svoj početak, sredinu i kraj. Kao kada iz daljine čuješ sirenu koja najavljuje dolazak voza, on ti sve bliže prilazi, a ti iščekuješ. Onda tutnji i klapara, duva sve oko sebe, nosi ti kosu, sipa prašinu, dok tebi skače pritisak, ubrzava ti se disanje, koža ti se ježi. I onda polako odlazi, a ti se umiruješ i gledaš ga u daljini, kao obrise negde na kraju puta. Tada uvidjaš da se završilo, ublažilo, izbledelo.
Razumi!
Ostalo nam je dalje da istražimo šta se dogodilo i zašto, da razumemo šta je dovelo do zataškavanja emocija, skrivanja i guranja pod tepih. Obično se bojimo onoga što nam je nepoznato i koliko nam je nešto strano, toliko nam se čini strašno. Tako je i sa emocijama, pogotovo onima koje su nedovoljno istražene, čije manifestacije izazivaju neprijatnost koje želimo da se rešimo. Naša reakcija na prvu loptu jeste da ih se rešimo, ali istraživanje zahteva suočavanje, jer i takve neprijatne emocije nam služe nečemu. Možda nam njihov smisao neće biti jasan, možda njihovo značenje nikada ne budemo razumeli, ali možemo da se potrudimo, da uložimo snage i pojmimo. Bilo da bolje upoznamo sebe, životnu situaciju, ljude kojima smo okruženi i šta želimo u životu, bilo da jačamo, da se prilagodjavamo ili menjamo, emocije nam prenose poruku. Takva pomoć je neprocenjiva.
Pusti…
I na kraju osvestimo da smo bili povredjeni, razočarani, da je bolelo, kuljalo i sevalo, ali da je prošlo. Da je oluja napravila štetu, da smo sami i/ili uz podršku počistili životno dvorište, okrečili ogradu i ukrasili novim detaljima. Pustili smo da prodje, a zatim se obogatili. Tek kada smo se ohrabrili da menjamo, dozvolili smo sebi da nam bude dobro, da osetimo nadahnuće i doživimo uspeh. Potapšimo sebe po ramenu i zahvalimo na neizmernoj hrabrosti za prvi i svaki naredni korak koji smo istrajali na putu promene. Ponesimo mudrost da su emocije deo nas, da nisu ni dobre, ni loše, već da postoje. Ponesimo snagu da ih pogledamo, prihvatimo kao svoje i sa njima koračamo kroz život, jer je lepše i lakše koračati sa nekim ruku pod ruku, prijateljski i saosećajno. Ponesimo širinu da pogledamo, doživimo, otpustimo i primimo. Zaslužili smo da sa emocijama živimo u saradnji, da smo povezani i nežni jedni prema drugima.