Psihodrama se odigrava u jednoj prostoriji koja je ispunjena stolicama postavljenim u krug. Nikakvi posebni uslovi nisu posebni sem da se učesnici osećaju prijatno dok rade. Sedenje u krugu poverenja predstavlja sigurno mesto, iz njega ništa ne izlazi, sadržaj ostaje izmedju učesnika/ca i voditelja/ke. Scene iz detinjstva, neostvarene ideje, planovi koje nismo podelili nigde. U psihodramskom krugu sedimo, gledamo jedni druge i pomno slušamo. Učesnici govore kada žele i ono što žele da podele. Iz kruga prelazimo na scenu, deo prostorije koji je nazvan po pozorišnoj sceni, jer se na njoj odvija sva akcija. Ustajao bi prvi, najhrabriji od učesnika i predstavljao svoju priču, a ostali bi mu pomagali. Njega smo zvali protagonista/kinja, prema starim Grcima onaj koji je bio prvi u akciji i prvi ulazio u borbu. Protagonista/kinja nam je predstavljao svoj svet, ljude kojima je bio okružen, odnose u kojima su se nalazili, mesto u kome je obitavao, prirodu koja ga je okruživala. On bi predstavljao, a ostali učesnici bi oživljavali taj svet na sceni. Postajali bi njegovi pomoćnici koji su se kretali ili stajali, govorili tekst koji im protagonista/kinja nameni, smejali se i plakali, psovali sa zadovoljstvom, ali se svaki put trudili da verodostojno predstave protagonistine/kinjine stavove, emocije, ponašanje. Moreno, osnivač psihodrame, je elemente koji su pomagali u odigravanju protagonistinog/kinjinog rada nazvao pomoćnim egoima.
Pomoćni egoi bi predstavljali i oslikavali protagonistin/kinjin svet, dok ih voditelj, psihoterapeut, u tom procesu usmerava. Ulaze u uloge mame, starijeg brata, nastavnika ili komšije. Na sceni se dešava nestvarno, a opet tako realno: reke teku po sredini prostorije, ćupovi pričaju, lampe pevaju, papagaji se svadjaju. Magija se odvija pred našim očima i svi učestvuju u njoj. Na sceni dominira spontanost koja povezuje dve realnosti: ovu svakodnevnu u kojoj svi učestvuju i ovu dramsku koju smo stvorili u našoj grupi sa ciljem da istražujemo unutrašnji svet protagoniste/kinje. Istraživanje polazi od periferije ka centru, od sadašnjosti ka bližoj i daljoj prošlosti, od trenutnog nemira, ka suštinskim osećanjima. Akcijom prolazimo, kao u Žil Vernovom „Putu u središte Zemlje“, kroz šarolike slojeve protagonistinog/kinjinog iskustva, isprepletane odnose značajnih i manje značajnih osoba u njegovom životu, izmiksane doživljaje, podsticane i/ili zabranjene emocije, (ne)izrečene nade, (ne)ostvarene snove. Protagonista/kinja se uživljava u svaku ulogu, scenu, dogadjaj i istražuje, povezuje, uvidja, do/proživljava.
Po završetku protagonista/kinja izlazi sa nečim novim, drugačijim ili starim, ali sa idejom da ga primeni na novi, do sada ne upotrebljen, način. Scena se raspušta i svi se vraćamo u krug gde delimo lične doživljaje, osećaje koji su se pokrenuli u nama u odnosu na temu. Moreno je taj element nazvao šering, a meni više liči na darovanje dela sebe onome ko se otvorio.
Svaki rad je priča za sebe, jedan deo života, jedna bolna točka koja traži zaceljenje. Predstavljanjem protagonista/kinja oživljava svoju temu, ali se distancira od nje i ima mogućnost da realnije sagleda i uvidi šta ga istinski muči. Povezujući staro i novo, otkriveno i naučeno, protagonista/kinja stvara uvide značajne za njega/nju i sa tim saznanjima odlazi u stvaran svet. Bilo da napravi neku praktičnu promenu u svom životu, da drugačije doživljava pojedine situacije ili da prihvati, uvek je na dobitku, jer posle rada ne ostaje isti/a. Protagonista/kinja postaje bogatiji/a za jedno novo iskustvo, novi osećaj, doživljaj, misao i tako raste, tempom koji mu/joj odgovara i prija.