Dešava se da ti je u životu teško da se suočiš sa pojedinim životnim izazovima, doneseš značajnu odluku, napraviš promenu, te se osećaš nelagodno u sopstvenoj koži. Uhvati te nemir, razdražljiv/a si, lako uđeš u konflikt, emocije izraziš jače nego što bi to želeo/la, posle čega se javi osećaj kajanja, krivice i stida što već osetljivo stanje dodatno zakomplikuje. Besan/na si na sebe, besan/na na druge, na okolnosti koje su te zadesile i iz kojih ne znaš da se otrgnemo. Snage su ti okrnjene, a situacija deluje poprilično bezizlazna. Brineš se kako ćeš izaći iz začaranog kruga. Ili: Želiš da promeniš posao/mesto stanovanja/partnera/partnerku, ali si svestan/na da to zahteva određene promene na koje možda nisi spreman/na. Dvoumiš se, otići ili ostati, ali ne dolaziš do konačne odluke koja je najbolja za tebe. Samo osećaš da ti je tesno, nelagodno na mestu na kome si i da ti je potrebno nešto novo, drugačije u životu, ali nisi siguran/na šta je to, niti kako da doneseš najbolju odluku za sebe, a da ne pogrešiš. Ili: Dogodilo se nešto značajno lepo što je uticalo na tvoj život, završetak fakulteta, preseljenje, rođenje deteta, ili pak značajno neprijatno, razvod, pandemija, smrt, što je uticalo na to da ti je teško da funkcionišeš po starom. Dogodilo se nešto neočekivano, stresno ili traumatično i ne znaš kako da nastaviš. Koji je pravi put? Pričaš sa prijateljima, roditeljima, braćom, sestrama i dobijaš osećaj kratkotrajne smirenosti, ali njihovo pažljivo slušanje i dobronamerni saveti kod tebe ne piju vodu. Posle nekog vremena uviđaš da ih smaraš svojim nebrojenim pozivima i beskrajnim razgovorima, pa se povlačiš i odlučuješ da nastaviš sam/a. Sada razgovore vodiš u tišini sam/a sa sobom, sve više se zatvaraš, manje se odazivaš pozivima na druženje, izlazak iz kuće deluje kao neprijatna aktivnost, a ni ostanak nije nešto što te oduševljava. Svakodnevne aktivnosti postaju krajnje naporne i malo toga te čini srećnim. Pitanje više nije: Kako izaći iz začaranog kruga? već: Koliko dugo ću još da trpim i ostajem u situaciji koja mi ne prija? Kada je vreme da nešto promenim? A odgovor je za svakog od nas drugačiji jer zavisi od okolnosti u kojima trenutno živimo i naših kapaciteta koji nekada mogu biti dovoljni da sami ili uz podršku bliskih osoba možemo da prevaziđemo životnu krizu, a ponekad oslabljeni toliko da nam je potrebno vreme da donesemo odluku da želimo da uradimo nešto za sebe. Za tako značajnu odluku, kao što je početak terapije, potrebna je hrabrost da skočite u nešto nepoznato i prepustite se terapijskom procesu, ali i ulaganje dodatnog napora za donošenje odluke, slanje jedne poruke ili mejla u kome ćete se predstaviti i zatražiti termin (Dobar dan! Zovem se X i voleo/la bih da zakažem termin. Odgovaralo bi mi u prepodnevnim satima. Moj broj je 06…Pozdrav!). Kada napravite taj prvi značajan korak, setite se da ste uradili nešto veliko (možda posle dugog perioda neulaganja u sebe ili čak zanemarivanja) i samo konstatujte da ste započeli jedno putovanje. I budite sebi najbolji prijatelj tako što ćete biti podrška, tako što ćete pohvaliti odluku i akciju da nešto promenite u svom životu, da ga učinite boljim za sebe, da se osećate ispunjenije, zadovoljnije i srećnije. I da dozvolite sebi da budete, jednostavno, ono što jeste.
Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.
„Donesi mi voće, može banane.“
Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.
„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.
Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.
Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.
„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.
„Kako si, baba?“
„Aaaa?“ baba će opet.
„Pitam: kako si?“
„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.
„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“
Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.
„Uvuku se tako oni dani, dani kada boli, kada nedostaju one obične stvari, samo da čuješ sa druge strane „žice“ poznat glas, da na pitanje „kako ste?“ dobiješ odgovor „dobro smo“ i šalu koju samo vi razumete. Nedostaje saznanje da taj neko samo postoji…živi…diše… saznanje da više neće brinuti za tebe kako je samo ona umela, da neće spremiti zimnicu i poslednju teglu sačuvati za tebe, da neće u sred nedelje doći tek tako, da vidi kako ste, a sa skrivenom željom da utoli svoju želju da vidi vas…
Dodju ti dani kada više nije uteha saznanje da voljena osoba više ne pati, da ne proživljava bol… Nije uteha što ne boli nju, jer je bolelo, ludački, nesnosno…Nije utešno jer boli sada nas koji smo ostali…boli…povremeno nepodnošljivo, povremeno se ublaži, tek toliko da izguramo dan…
Teško je osetiti nemoć, nemanje, negiranje…Teško je osetiti težinu u svakom pokretu, osećati da su ruke i noge teške nekoliko tona. Teško je buditi se, legati i u medjuvremenu čekati da dan prodje, teško je…Teško je prihvatiti da je to tuga, da je prisutna u svakoj pori, da cedi…lomi…Teško je prihvatiti je kada je tako okrutna…
Teško je tugovati, ali je nemoguće zanemariti gubitak. Gubitak postoji, oni koji su izgubili postoje, žive, kako znaju i umeju, sat za satom, dan za danom…bez previše razmišljanja…samo žive…sa tugom u srcu…i glavi…“
Tugovanje je proces koje sledi nakon gubitka. Iako gubitak najčešće vezujemo za drage nam osobe, može da se odnosi i na posao, ideju, želju, osećanje, ulogu koju smo imali. Izgubiti možemo novčanik, uspomene u vidu fotografija, privezaka, suvenira sa značajnih putovanja. Izgubiti možemo prijatelja, kontakt sa rodjacima, kućnog ljubimca. Gubici se ne mogu porediti, jer svaki od tih gubitaka osobi koja tuguje pada teško. Ono što su naučna istraživanja pokazala jeste da intenzitet tugovanja zavisi od toga koliko nam je osoba značila, koliko je bila jaka emotivna veza koju smo imali sa tom osobom. Tako gubitak psa sa kojim smo delili dobar deo svog života možemo teže podneti od gubitka rodjaka sa kojim nismo bili u bliskim odnosima.
Kako se nositi sa tugovanjem?
Okružite se
Okružite se bliskim ljudima koji će vam činiti sigurnu mrežu, koje možete da pozovete u pola noći, koji će biti tu za vas kada vam je teško. Nekoliko bliskim prijatelja, rodjaka, komšija koji bi vas podsetili da nešto pojedete, dovezli vam dete sa treninga ili samo sedeli uz vas, u tišini ili ćaskanju, je neprocenjivo. Oslonite se na njih u prvim danima/nedeljama, a kasnije kako vreme prolazi i kako punite svoje kapacitete, tražite pomoć za ono što ne možete sami.
Verovatno ćete primetiti da se posle nekog vremena ljudi iz vašeg okruženja vraćaju svojim životnih obavezama i nastavljaju sa svojim životima, te imaju manje vremena za vas nego u periodu kada se vama značajan gubitak dogodio. Drugi nisu doživeli vaš gubitak i normalno je i uobičajeno da se vraćaju svojim obavezama. To nije pokazatelj da vi njima manje značite, već da oni veruju da možete i sami, da imate kapacitete i da vam ostavljaju prostora da ih pozovete kada su vam potrebni. Oni tako pokazuju da veruju u vas, u vaše snage i vaš odnos.
Provodite vreme sa onim osobama u čijem društvu se osećate prijatno. Izbegavajte da se posvećujete dosadnom komšiji koji se žali na stanje u društvu i nemaštinu ili rodjaku koji iz pogrešnih razloga želi da obnovite kontakt. Poštedite sebe slušanja tudjih muka i teranja da empatišete sa drugima. Okružite se osobama koje su vam podrška, koje su spremne da vas čuju ili prosto da budu pored vas, uz vas, sa vama celim svojim bićem.
Osamite se
Kada osetite da ste preplavljeni, da ste besni, anksiozni, razočarani, uvredjeni…i da vam je potrebno da budete sami – jednostavno budite. Izdvojite se, izgovorite, objasnite da vam je potrebna samoća. Ili se jednostavno osamite bez izgovora i objašnjenja. Izaberite mesto za sebe, bilo u četiri zida ili na panju u obližnjem parku, i jednostavno dozvolite sebi da budete sa svojim osećanjima. Priznajte im da postoje, da su uz vas. Dozvolite da boli, da bude teško.
Tugujte
Kada se osetite zbrinutim odmorite, odbolujte na način koji vama odgovara bilo da danima gledate u jednu tačku, da plačete ili se bavite fizičkom aktivnošću. Ako ne možete da prepoznate kako da tugujete pokušajte da pratite svoje unutrašnje stanje. Kada osetite da vam se plače – plačite, kada vam se smeje – smejte se (i to je normalno), ne morate raditi ništa konstruktivno. Kada se vratite na posao ne silite se da se vratite u punoj snazi jer su vam snage okrnjene i kapaciteti oslabljeni. Potrudite se da ne budete strogi prema sebi. Ponašajte se prema sebi onako kako biste voleli da se prema vama ponaša najbolji prijatelj. Ponegujte se, ugadjajte sebi, bavite se onim što vas je nekada ispunjavalo, činilo srećnim. Budite blagi prema svom načinu tugovanja i dozvolite sebi vreme, jer vreme ne leči rane, ali ih leči ono što se dogodi u tom vremenu, što uradimo ili ne uradimo, promenimo ili ne.
Traženje smisla
Mogu se pojaviti periodi u kojima ćete se pitati zašto se baš vama dogodio gubitak, zašto baš ta osoba, zašto sada. Pokušavaćete da razumete smisao gubitka i mučiti se novim i novim pitanjima na koja, većinom nema adekvatnog odgovora. Prirodna je čovekova potreba da saznaje, da definiše, da dobije odgovor, medjutim u životu postoje pitanja na koja niko nema odgovora ili ima odgovore koji nam nisu dovoljni, racionalni, razumljivi, prihvatljivi. Šta nam onda ostaje? Da prihvatimo delimična objašnjenja sa kojima se slažemo, da osmislimo svoje odgovore ili prihvatimo da odgovor ne postoji i da se nešto u životu jednostavno dogodi, bez racionalnog objašnjenja. Kako onda nastaviti dalje? Kako se pokrenuti i vratiti u kolosek?
Malim koracima napred
Pravite male korake, prvo do najbliže pekare, a tek posle do marketa, prvo reklame, posle film, prvo saslušajte vesti, pa tek onda dnevnik… Činiće vam se, u periodu tugovanja da vreme stoji, dan nikako da se završi, jutro nikako da svane, a vi nikako da se pomerite sa tačke u kojoj ste bili kada se gubitak dogodio. Usmerite se na male uspehe makar to bila pročitana jedna rečenica, skuvana supa iz kesice, šetnja psa oko zgrade. I na male pokušaje koji ne moraju uvek da se završe potpuno uspešno kao što su malo zagoreo ručak (ipak je ručak), od 5 stvari sa spiska za kupovinu donesete 2 (i to one koje nisu na spisku). I intelekt je u procesu tugovanja te je mozgu u prvom periodu teško da proradi dodatne informacije i da se usmeri na aktivnosti koje smo nekada sa lakoćom obavljali. Poštedite se aktivnosti koje ne morate da obavite, usmerite se samo na zadovoljavanje osnovnih potreba, pa se postepeno pokrenite i za druge. Napravite pauzu na mestima, sa ljudima, u angažovanjima. Usmerite se na sebe, svoje potrebe i želje. Dozvolite sebi da odtugujete na način koji vama odgovora i da kroz taj proces prodjete brzinom i koracima sa kojima ste ok, koji su vam prihvatljivi. Budite sebi najbolji prijatelj, dovoljno dobar roditelj. Budite sebi negujuća osoba, nežna i brižna.
A u medjuvremenu…
Biće perioda kada ćete se vratiti redovnim obavezama, ali će biti i onih teških dana. Trenuci će se smenjivati, a vi ćete se menjati, postepeno i konstantno, sa svojim bolom ruku pod ruku i tako kroz život naučićete da idete…samo napred, jer nazad ne može.
Mart 2020. Svetom vlada smrtonosni virus čije se žarište vrtoglavom brzinom približava nama. Napolju vlada policijski čas, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima. Iz stana ne izlazimo bez maske, rukavica i dezinfekcionog sredstva.
Maj iste 2020. I dalje vlada virus, ali se, prema sredstvima informisanja, broj obolelih smanjuje. Osećamo olakšanje, počinjemo da se družimo, idemo na posao, ne nosimo maske.
Kraj juna iste godine Broj novoobolelih se drastično povećava. Zbunjeni smo…da nosimo maske ili ne?
Jul proste 2020. „Dokle više da nam govore šta da radimo? I dokle da budemo budale da se samo mi čuvamo i ostajemo kući, dok drugi ne čuvaju ni sebe, ni nas?“ Posle meseci slušanja izveštaja, mera, preporuka…odlučujemo da nam je dosta. Proradio je, dobro nam poznat inat.
Prkosimo iliti inatimo se kada se pred nas postavlja zahtev koji smatramo neopravdanim i ponižavajućim, zahtev koji ugrožava naš identitet i samopoštovanje. Prihvatanjem tog i takvog zahteva postavljenog od strane pojedinca ili grupe, smatramo da bismo izgubili samopoštovanje ili poštovanje drugih. Stoga se bunimo i tražimo da nas cene.
Prkos se, u razvojnom smislu javlja veoma rano, oko druge godine života sa pojavom roditeljima dobro poznate faze „negativizma“ (u kojoj dete na većinu zahteva odgovaraju sa „ne“, odnosno suprotno od onoga što od njega se traži). Dete u ovom periodu ne razlikuje sebe od svojih želja i ponašanja, te veruje, kada osudjuje pojedino ponašanje i ne ispunjava mu želje, da ga roditelj ustvari ne voli. Dete prkosom reaguje na odbačenost.
Inat se javlja i u narednoj razvojnoj fazi, periodu puberteta i adolescencije, za koju je karakteristično formiranje identiteta. Pred mladu osobu se postavljaju mnogobrojni zahtevi, te ona ispoljava inat ne samo prema roditeljima, već i prema svim drugim autoritetima. Tražeći sebe zahtevi joj se čine kao ograničavanje slobode da bira, donosi samostalne odluke, te se inati na sebi svojstven način.
Na ovdašnjim prostorima u ovo nesigurno vreme javlja se dobro poznat našem narodu, inat u obliku: „Neće niko meni da kaže šta je dobro za mene! Valjda ja znam!“ koji najčešće vidjamo u trgovinama kada prodavačica ljubazno zamoli potrošača da stavi masku, a on se pobuni. Ili: „Sad više neću ni kako ja hoću!“ Gde objašnjenje leži u tome da nam je dosadilo da poslušno pratimo uputstva, a da ne vidimo svetlo na kraju tunela, pa se protivimo iako znamo da je nešto dobro za nas.
Istina je da smo zbunjeni svim dogadjajima i da nije lako donositi racionalne odluke za sebe i svoje potomstvo, da je izrazito teško biti „pametan“ kada nemamo parametara koji bi nam pokazali da li je nešto razumno ili ne. Zbunjuju nas sopstvene emocije jer ih je teško razumeti i kontrolisati. Zbunjuje nas okruženje koje glasno protestuje na trgovima ili šapuće po hodnicima. Zbunjuje nas virus koji pokazuje svoju snagu, crpeći naše. Sve zajedno utiče na rast preosetljivosti, nesigurnosti, nezadovoljstva i čini da se osetimo ranjivije nego inače.
Sada je vreme da se prema sebi ponašamo kao prema najboljem prijatelju, da s ljubavlju i razumevanjem prihvatimo sve što nam se dogadja, da se pohvalimo i za najmanje uspehe, da se nagradimo kada za to ne postoji poseban povod, da udovoljimo svojim željama koji smo dugo držali po strani. Vreme je da se ponegujemo, da se razmazimo, kako bismo se sačuvali za sutra koje tek dolazi.
„Puštam sina već neko vreme da sam izlazi na igralište. Vidim ga sa sprata i to mi uliva sigurnost. Ponekad se dogodi da ga nema u vidokrugu. Možda se popeo na drvo…otišao u obližnju prodavnicu po sladoled…igra se žmurke…ne smem ni da pomislim na nešto drugo…ako pomislim vratim se u daleke devedesete kada sam sedeći na podu tek izgradjene kuće u kojoj se te zime grejala samo dnevna soba, sa sestrom, bratom i bakom koja je plela činilo mi se stote po redu vunene čarape za zimu, slušala (trudila sam se da ne gledam te strahote) dnevnik u pola 8 i izveštaje kojim su navodili imena i prezimena preminulih policajaca i vojnika, strepeći da se na tom spisku ne nadje ime mog oca. Tada sam se nadala da neću čuti njegovo ime, danas, u vreme pandemije, protesta i opšte neuredjenosti, želim da vidim svoje dete kako se bezbrižno igra…želim da čujem njihov bezbrižni žamor i srećno cičanje, a ne zvuke sirena hitne pomoći koji počesto najavljuju predstojeću opasnost, baš kao nekada što su zvuci sirena najavljivali vazdušne napade…“
Ovakva i slična iskustva sa kojima ovih meseci na savetovanje dolazi nemali broj klijenata predstavljaju traumatska iskustva sa kojima žive i koja im prave pometnje u izazovnom periodu kao što je ovaj u kome je pandemija svetskih razmera već mesecima aktuelna, gde narod izražava svoje nezadovoljstvo lupanjem, zviždanjem (u periodu restriktivnih mera) i protestima uz ispoljavanje agresije i nekontrolisanog besa. Dužina trajanja vanrednih mera uz primenu izolacije, povećanih mera opreza, fizičke distance vode ka tome da se pritisak u pojedincu povećava i stvara nelagodu koja vremenom prerasta u nemogućnost kontrole emocija i ponašanja i time onemogućava osobu da funkcioniše u svakodnevnom životu. Kada brojnost i intenzitet simptoma postane veći i dovede do toga da osoba više nije u mogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti, tada klijenti najčešće zatraže pomoć.
Šta je trauma?
Trauma se u knjizi „Psihodrama i trauma“, definiše kao bilo koja po život opasna, emocionalno nesavladiva katastrofa koja probija uobičajene mehanizme prevladavanja, bez obzira na to da li se odigrala u detinjstvu ili tokom odraslog doba. Osobu koja je povredjena, zlostavljana ili zanemarena traumatsko iskustvo menja i na neki način potpuno preobražava čineći da reaguje panikom, besom ili očajem, da je preplavljena strahom, oseća bespomoćnost i gubitak kontrole pod uticajem iskustva koje ne može da zaboravi.
Prema Lidiji Arambašić jedno od osnovnih obeležja traumatskih dogadjaja jeste da oni uvek uključuju odredjenu vrstu nasilja bilo da je usmereno prema drugoj osobi – u slučaju ubistva ili prema sebi – samoubistvo. Čak i u prirodnim katastrofama poput: poplava, požara, zemljotresa, katastrofa uzrokovanim slučajnim ili namernim ljudskim činom poput eksplozija u rudniku, avionskih nesreća ili rata, prisutno je nasilje različitih oblika. Pojašnjenja nam ukazuju da je na našem području nezanemarljiv broj ljudi koji su preživeli traumu, da je medju njima jedan deo nastavio da funkcioniše relativno uobičajenim ritmom života, dok deo preživelih i dalje oseća posledice i bori se sa njima. Praksa nam, na sreću pokazuje da je medju preživelima sve više onih, naročito mladje populacije, spremnih da rade na svom zaceljenju.
Šta je kolektivna trauma?
O pitanju šta je kolektivna ili kulturna trauma pisali su i sukobljavali se: istoričari, lingvisti, psiholozi i psihijatri, sociolozi, defektolozi, što ukazuje na složenost navedenog fenomena. Moglo bi se reči da je kolektivna trauma odredjena kao traumatski psihološki efekat koji deli određena grupa ljudi, od šire zajednice do čitavog društva, a čiji se efekti mogu nesvesno prenositi sa generacije na generaciju. Traumatski dogadjaj kome svedoči zajednica ostavlja traga na velikom broju pojedinaca i pokreće različita individualna i kolektivna osećanja i ispoljavanje brojnih simptoma, kao što su tuga, ljutnja, nesigurnost i strah, krivica, gubitak samopouzdanja i nedostatak poverenja.
U svetu su poznata traumatska iskustva napada na Hirošimu, Černobiljska katastrofa, gradjanski i medjudržavni ratovi, atentati, teroristički napadi poput onog 11. septembra na Svetski trgovinski centar u SAD-u. Posledice trauma na našim podnebljima mogu se pratiti i do nekoliko decenija unazad preko ratova, osnovne egzistencijalne ugroženosti, inflacije i različitih državnih previranja 90-ih, prirodnih katastrofa koje nose sećanja i bude nemire u pojedincima i kolektivu. Danas, kao i mesecima unazad je aktuelna trauma pandemije i novog načina života uz postojanje smrtonosnog virusa i društvenih nemira kao odgovora na novonastalu situaciju.
Efekti pandemije su mnogobrojni, intenzivni i mogu biti zbunjujući u momentima kada se nadjemo u procesu prilagodjavanja. Pritisnuti nametnutim merama opreza i ograničenja, a zatim i kažnjavanjima u slučaju nepoštovanja istih, na površinu izbijaju pobune, agresija i nemiri nezadovoljnih gradjana. Drugi se pak distanciraju, zatrpavaju i/ili zanemaruju svoja osećanja i posvećuju ličnim problemima. I jedni i drugi se bore sa novonastalom situacijom na najbolji mogući način i traže način da nastave da funkcionišu u novoj realnosti.
Iako bi najzdravije bilo pronaći balans izmedju posvećivanja ličnim temama i usmeravanje na društvene, najrealnije je usmeriti se na sada i ovde, na poštovanje trenutka i aktuelnih osećanja. Najbolja samonega je poštovanje sebe i davanje dovoljno vremena i prostora za obradu onoga sa čim se suočavamo, ponašati se prema sebi onako kako bismo voleli da se prema nama ponaša najbolji drug/drugarica je isceljujuće i poželjno.
Porodično zimovanje na Alpima, idilična atmosfera u restoranu, mama, tata i deca, mala, nemaju više od 7 godina. Sede na terasi sa magičnim pogledom na planine prekrivene snegom, prvi zraci sunca odbijaju se o beli sjaj. Tek što je poslužena topla čokolada i sveže ispečena peciva sa planine se začuje hujanje i u nekoliko sekundi snažna lavina prekrije terasu. Tata je uspeo da pobegne, dok se mama sa decom izvukla. Naredna scena filma pokazuje ženu koja je besna na muža i uplašena stresnom situacijom u kojoj je ostala sa decom i muškarca koji ne razume njenu ljutnju.
Razmišljajući o filmu dugo mi je trebalo da razumem zašto je svako od njih odreagovao na odredjen način, sa kojim ciljem, koja osećanja je pokrenula jedna lavina i koje posledice je imalo na njihov dalji odnos. Put me je naveo da dublje istražim temu načina na koji reagujemo u odnosu na manje ili više (ne)poznatu situaciju i uz teoriju J.L. Morena otvorim dodatna pitanja i nedoumice. Kroz teoriju spontanosti i analizu njenih različitih formi Moreno nudi pojašnjenje kako, suočeni se sa novonastalom situacijom, reagujemo na jedan od načina:
Stari, već isproban način koji je dovodio do rezultata u sličnim situacijama ili onima koje nas podsećaju na novu. Primena isprobane i delotvorne akciju može nas dovesti do adekvatnog odgovora i rezultata dobrih za nas. U drugoj situaciji gde je samo jedan od parametara različit isti odgovor može da bude neprimeren. Jednom smo već preživeli poplavu gde smo, nešto ranije pripremi torbu sa dokumentima, novcem i dragocenostima. Kada je poplava počela da ugrožava naš dom, uzeli smo torbu i istrčali na bezbedno. Situacija se ponavlja, ali smo ovoga puta nespremni. I dok voda nadolazi mi ulazimo i tražimo po kući dragocenosti jer bez njih ne možemo da napustimo kuću. Iako deluje zbunjujuće, za onog ko je proživeo ovu situaciju njegovo ponašanje ima smisla i bilo je jedino moguće i adekvatno za tu osobu.
Ne reagovati uopšte bilo da nismo svesni novonastalih okolnosti ili da nemamo mogućnosti da prepoznamo da se nešto izmenjeno odvija. Kao rezultat novonastale situacije koju smo protumačili kao ugrožavajuću najčešće odustajemo od starih šablona ponašanja, a nismo u stanju, i uz najveće napore, da pronadjemo nove npr. u slučaju požara možemo biti toliko uplašeni da nismo u stanju da pozovemo vatrogasce niti na bilo koji način da odreagujemo. U mislima nam samo vrišti pitanje „Šta da uradim?“, a odgovora nigde. Stojimo i gledamo u vatru koja se razbuktava bez mogućnosti da učinimo bilo šta što ima smisla. Blokirani smo emotivno i funkcionalno toliko da nismo u mogućnosti da primenimo ni stari, ni novi odgovor. Nalazimo se u stanju šoka, gde ne verujemo da se nešto tako dramatično dogadja baš nama.
Novim odgovorom na novu situaciju uz korišćenje prećašnjeg iskustva, memorije, inteligencije, kreativnosti i spontanosti. Kako bi bio adekvatan, novi odgovor zahteva posedovanje osećaja za vreme u kome će biti primenjen (dobar vic i lošem tajmingu retko izazove iskren smeh) i prilagodjenost situaciji. Najbolji primer spontanosti i kreativnosti možemo pronaći u dečjoj igri u kojoj je sve moguće, u kojoj se deca lako prilagode različitim ulogama, svetovima i okolnostima.
Više je nego očigledno da se od nas u okruženju koje se brzo menja, očekuje da se prilagodjavamo i budemo fleksibilni. Medjutim, različite životne okolnosti crpe nam energiju i ponekad nismo spremni da odreagujemo ili dajemo samo odgovore koji su provereni, jer iziskuju najmanje energije. Uzimajući u obzir okolnosti pod kojima smo izneli taj minimum ako nam je životna situacija takva da prolazimo kroz različite krize (menjanje posla, kupovima stana, razvod, smrtni slučaj bliske osobe…), tada je i taj minimum pobeda s obzirom na to koliko smo snage uložili da je ostvarimo. Sa humanističke tačke, životne odluke i postignuća ne mogu se posmatrati nezavisno od okolnosti u kojima neko živi i elemenata koji utiču na te okolnosti. Jedino uzeti zajedno, prošlost, iskustvo, trenutne životne okolnosti, socijalni život osobe, okruženje i ponašanje mogu da nam otkriju kakvog smisla za tu osobu ima njegovo reagovanje.
Realnost se nalazi negde izmedju toga da naizmenično dajemo svoj maksimum, a zatim izguramo minimum postignuća sa poslednjim atomom snage. Kada nas okolnosti ugrožavaju na neki način na koji nismo u mogućnosti da se sa njima izborimo preporučljivo je potražiti pomoć u vidu podrške, prvenstveno od bliskih osoba ili nekog stručnog, ukoliko doživljavate da su „stvari izmakle kontroli“.
“Davne, osamdeset i neke, nam se razbolela učiteljica i ubrzo otišla u penziju. Mnogo smo je voleli. Skupilo se nas nekoliko kupilo buket cveća u ime celog odeljenja i otišlo joj u posetu. Domaćinski nas je dočekala, skuvala belu kafu, pili smo iz fildžana, bilo je nezaboravno.”
Danas kao da se sistem vrednosti malo promenio. Vaučer za “Monu” (koji većina majki ne mogu sebi da priušte), HM, kožne torbe, pozlaćeni satovi, baštenski nameštaj, bicikl, mobilni i još kakve sitnice u vidu parfema i nakita, po principu što veće i/ili što skuplje. A pre toga dogovaranje u roditeljskoj viber grupi, koliko para, te malo je, te puno je, te ne zaslužuje, te samo je jednom kraj godine.
Šta poklanjamo i da li istinski znamo osobu kojoj poklanjamo? Šta poručujemo tim poklonima? Kakvu poruku poklonom šaljemo? I zbog čega poklanjamo?
Darujemo delom zato što želimo da usrećimo druge, delom iz tradicije. Nekada su deca poklanjala kreativne radove kao jedinstvena umetnička dela i znak pažnje. Godine su prolazile, menjali su se roditelji, menjala su se deca, tradicija poklanjanja se menjala. Postalo je isfurano da poklanjamo novčanike, pa smo prešli na torbe, kada su nam torbe dosadile, prešli smo na parfeme. Parfeme su zamenili zlato i satove, a njih vaučeri, koje su pogurali mobilni i tableti. Darujemo vaspitačice kada nam dete završi predškolsko, jer se to sada smatra malom maturom, pa učiteljice, jer božemoj više niko neće o deci brinuti kao što je ona/on, pa razredne starešine što su ih trpeli kroz pubertet, pronalaženje sebe i raznorazne krize.
Darujemo nastavni kadar za kraj četvorogodišnjeg školovanja kao oblik izražavanja zahvalnosti za trud koji je učitelj/ca uložio/la u njihov razvoj, kao sećanje na baš tu generaciju džaka i školski put koji su zajedno prošli. Znamo razlog zbog koga poklanjamo, još samo da se usaglasimo šta je prikladno da poklonimo jednom prosvetnom radniku. Nevolja je naše zemlje što prosvetni radnici nisu plaćeni u skladu sa onim koliko ulože truda u radu sa decom, pa spram toga roditelji smatraju da je primereno skupiti novca za skup poklon kako bi se nadoknadila neadekvatna plata. Još je veća nevolja kada se poklanja ono što bismo voleli sami da dobijemo, a ne uzimamo u obzir osobu kojoj poklanjamo. Tako nastaju dve razočarane strane. Pa kako onda pokloniti učitelju/ci?
Poklon treba da nosi značenje da nam je stalo do nekoga, da ga/je cenimo i poštujemo. “Poklon koji cenimo je onaj koji nas podseća na nekoga koga volimo”, kaže psiholanalitičar Samjuel Lepastier. Za takav poklon koji će kod primaoca pobuditi pozitivne emocije nam je potrebnija mašta, nego velika količina novca. Za takav poklon nam je potrebna dečja kreativnost i želja da nekoga obraduju. Poklon za koji smo se potrudili da pokrene emocije, ostaće u srcu onoga kome je poklonjen i govoriće da tu osobu prihvatamo takvu kakva jeste. Takav poklon će ostaviti pečat u sećanju onoga ko ga je primio i podsetiće na decu od kojih je dobijen. Poklonimo od srca, pa ćemo lako izabrati i ono “šta”.
“Svaki dan mi je isti… Umorila sam se od toga da ustanem, gledam društvene mreže, odradim neke osnovne kućne obaveze, tek toliko koliko moram… Razvlačim se od kreveta do fotelje, od spavaće do dnevne sobe, kosti me bole od izležavanja… Nemam volje ni za šta, mrzi me da počnem da čitam… Započnem da gledam neki film, ali mi na pola misli odlutaju. Smaram se, ništa mi se ne radi…”
Prve nedelje izolacije smo uživali u neočekivanom, prinudnom odmoru, posle smo se reogranizovali i uskladili sa porodičnim, poslovnim i društvenim obavezama. Sada nam se ukazuje vreme sa kojim ne znamo šta da radimo. Većini nas je ovo stanje poznato kao dosada koja nastaje kada se nalazimo u situaciji u kojoj se ne dešava ništa što mi smatramo važnim, ništa što mi želimo. Dosadno nam je u školi/na faxu da slušamo gradivo kojem ne vidimo smisao i svrhu (Šta će mi to u životu?). Dosadno nam je na poslovnom sastanku da slušamo izveštaj koji nema nikakve veze sa našim poslom, a nije nam prijatno da izadjemo iz situacije (Šta mi to treba?). Dosadno nam je u izolaciji, kada su nam uobičajene aktivnosti koje smo obavljali van kuće nedostupne, a ne možemo da pronadjemo nešto čime bismo ispunili vreme (Šta sad?). Zajednički imenilac za ove primere je da se osećamo primoranim da sedimo u okruženju i situaciji koja nam ne prija i nad kojom nemamo kontrolu, te se isključujemo i sebe opterećujemo mislima da želimo da budemo na drugom mestu i radimo nešto drugo. Dosada je u suštini neprijatno osećanje koja nas pokreće na neku akciju u kojoj ćemo ili izaći iz situacije ili je promeniti. Šta možemo da radimo sa dosadom?
Za početak je važno da budemo svesni kada nam je dosadno, čime se to bavimo ili ne bavimo dok nam je dosadno, sa kim smo, gde se nalazimo, koja aktivnost nam je dosadna. Dok se dosadjujemo istražimo šta sve ne želimo da radimo, o čemu ne želimo da mislimo, čega ne želimo da se sećamo, istražimo sve što nas ne zanima, ne volimo, što nam je dosadno. Postanimo svesni uticaja koji dosada ima na nas, prisetimo se koliko nas dosada iscrpljuje, fizički nam oduzima energiju da se pokrenemo i bilo šta promenimo, te stoga ostajemo, smoreni i umorni.
Šta bi se dogodilo da nam nije dosadno? Šta bismo radili da se ne dosadjujemo? Odgovor je krajnje jednostavan, bavili bismo se onim što nas istinski zanima. Dosada blokira naša prava interesovanja koja nas iskreno iz dubine motivišu da se pokrenemo, stvaraju nam toplinu u stomaku i osmeh na licu. Medjutim, često nam je teško da odredimo šta je to što nas pokreće, šta su naša prava interesovanja. Dosada je tada pomoćnik koji nam obezbedjuje vreme u kome ćemo dopustiti sebi da se preispitamo šta nam je važno, prisetimo se u čemu smo uživali, da nam slobodu da probamo da napravimo nešto novo, da budemo kreativni, ponovo stvaramo. Iz dosade su u pećinama nastala prva umetnička dela, nešto kasnije neka od najvećih otkrića svih vremena. Iz dosade su nastale dečje igre, novi alati čija je ideja bila da nam olakšaju život, jedna od najlepštih književnih dela. Dosada je saveznik koji nas pokreće da nešto uradimo. Kako onda da se pokrenemo?
“Gledaj u tačku dok ti ne sine ideja šta da radiš”, pročitala sam na društvenim mrežama jedan citat. Može i tako, a možemo da prebiramo po sopstvenom iskustvu i otkrijemo konstruktivne načine da prekinemo dosadu. Možemo sebi da postavimo ova dva pitanja: Šta bih sada mogao/la da radim? Šta želim da radim? Odgovori će biti smernice za maštu, kreacije, akcije koje planiramo da ostvarimo i u njima uživamo. Kada nam vreme stane i u isti mah proleti znaćemo da smo radili nešto što nas iskreno zanima, što nam zaokuplja pažnju u potpunosti, čini nas ispunjenim i zadovoljnim. To je znak da smo pobedili dosadu!
Ovih dana… …kao da je sve normalno, uigrano, mirno …kao da smo napravili svoj, novi ritam …kao da smo zadovoljni, srećni, ispunjeni …kao da nam ništa ne fali …kao da je sve ok.
Nova situacija sama po sebi nosi neizvesnost, urušava osećaj sigurnosti i kao takva nas tera da se promenimo. Od nas se traži da izmenimo dotadašnji način života, prilagodimo svoje ponašanje i navike novononastalim okolnostima, traži se da radimo nešto novo kako bismo se uklopili u izmenjeno stanje. Tokom života smo se mnogo puta nalazili u situacijama da se prilagodjavamo, čak i kada toga nismo bili svesni. Prilagodjavali smo se na osobe koje su nas čuvale, na vrtić, na školu, sedenje u klupi i dugačke časove, na sportski tim, drugare, profesore, kolege, rodjake, komšije. Svaka nova životna faza zahtevala je od nas da se prilagodimo i suočimo sa novim izazovima. Tokom tih perioda preuzimali smo i odredjene uloge sa kojima smo bili zadovoljni ili ne, koje su nam bile nametnute (niko nas nije pitao da li želimo mladjeg brata/sestru, a opet smo ih dobili), koje smo sami izabrali (želeli smo da studiramo ili da se zaposlimo, ili smo rešili da nas drugaricina ćerka zove “tetka”). Za neke uloge smo sami doneli odluku (svojevoljno smo pristali da nekome budemo suprug/supruga), neke smo izgubili (došao je momenat kada smo u životu izgubili ulogu unuke/unuka), neke smo zamenili sa novim i boljim (završetkom fakulteta i pronalaskom posla ulogu studenta smo zamenili ulogom zaposlenog), a neke nikada nismo ni imali, a silno smo ih želeli (možda smo želeli da nekome budemo mama/tata, ali nam se to nije ostvarilo).
Sa svim tim promenama, koje su razvojne i uobičajene za većinu ljudi, smo se suočavali onako kako smo to u odredjenom uzrastu najbolje znali i umeli. Dogadjalo nam se da iz jedne faze u drugu predjemo bez većih teškoća, dok su nam neki stadijumi izuzetno teško pali. Vraćanjem unazad sigurno imamo sećanje da smo vidjali jednog druga/drugaricu kako sedi sam/a, izdvojen/a dok jede užinu. Možda je neko od nas bio taj dečak ili devojčica koji nikako nisu mogli da pronadju druga za igru, koga su svi izbegavali, ko se nikako nije uklopio i ko je zbog toga patio. Ipak većina nas se pronašla svoje mesto bar u jednoj grupici ili paru u kojem se oseća bezbedno i prihvaćeno i koja nam u ovom period izolacije predstavlja sigurno utočište.
Nova situacija, koja više i nije tako nova promenila je štošta u našim životima. Posle šoka i neverice da nam se nešto tako neodredjeno dogadja, većina nas je bila u situaciji da se na neki način protivi vanrednim merama, bilo aktivno, neprihvatanjem predloženih mera izolacije, bilo pasivno, sedeći u kući smo tiho tugovali ili bili besni na one koji ne vode računa o sebi i drugima. Ono što je sigurno jeste da ljudi različito reaguju na istu situaciju, što smo i doživeli ovih dana. Kako je vreme odmicalo svako se snalazio na svoj način. Jedni su se preselili na selo kod bližnjih, pojačali internet konekciju za rad od kuće, počeli da sade baštu, a deci raskrčili dvorište. Drugi su sedeli danima pokriveni ćebetom i tiho šaputali da se to njima ne dogadja, a potom uvideli da se planeta i dalje vrti, da svet nije stao, da biljke rasu, deca se radjaju. I jedni i drugi su odreagovali najbolje za sebe, u skladu sa svojim kapacitetima. Izazovna situacija je sve nas podstakla da se prilagodimo tako što smo bili prinudjeni da pogledamo u sebe i procenimo svoje sposobnosti, reorganizujemo snage i da u skladu sa emocija, društvenim životom i iskustvima nastavimo manje ili više ispunjen života u izmenjenim okolnostima i težimo ka tome da ponovo uspostavimo ravnotežu. Čemu smo se do sada prilagodili?
Vremenu
Vreme se za neke od nas ubrzalo, za neke usporilo. Bilo kako bilo, iako imamo isti broj sati sada ih možemo iskoristiti na drugačiji način. Nekima će prijati da rade od kuće, ne idu na predavanja, uspore svoj ritam i smanje obaveze koje su do sada imali. Drugi će biti motivisani da više uče i polože ispite koji su mu ostali. Neko će pronaći posao preko interneta i, možda prvi put u životu početi da zaradjuje. Neko će se povezati sa članovima svoje porodice više nego ikada u životu, dok će drugima život u zajednici u kojoj su i pre postojali problemi, teško pasti. Ono što smo nekada učili u školi sada je više nego očigledno, vreme je relativno :). Odatle proizilazi da vreme koje imamo možemo da organizujemo kako želimo, da ga isplaniramo do tančina, da ga spontano ispunimo onim što nam se u trenutku radi ili pak da ne menjamo rutinu u mnogome, nego samo da je više prilagodimo svojim potrebama. Možemo i poželjno je da uradimo ono što je najbolje za nas.
Sebi
Život u neobičnim okolnostima podsetio nas je da se okrenemo sebi, svojim željama i potrebama, da se bolje upoznamo i prisetimo šta sve možemo i želimo. Mene su poslednji dani naučili bez čega sve mogu da živim, kvalitetno i ispunjeno, šta mi je važno, a šta nije. Shvatila sam da mi je važnije da u kući imam kremu za lice od brašna, da su mi osnovne namirnice mleko, musli i čokolada, da mi je važnije da čitam, da se čujem sa prijateljima i da spremam kolače. Do čega ste Vi došli?
Promeni
Ono u šta sam još sigurna jeste da je promena konstantna (veliko otkriće :)) i da bismo savladali ovu veliku planinu promena koja se stvorila pred nama, možemo jedino da živimo dan za danom. Prve nedelje smo bili zbunjeni i vrteli se izmedju mahnite kupovine, ribanja stana i žongliranja sa poslovnim i školskim obavezama. Druge nedelje smo se manje ili više reogranizovali, uživali u odmaranju i prilagodjavali se na online svet. Polako smo počeli novu situaciju da ne doživljavamo kao pretnju, već kao šansu. Otvorili smo se za druge i drugačije poglede, sagledali moguća rešenja i posmatrali van okvira. Što više prigrlimo spontanost u sebi i primenimo je u životu više ćemo imati mogućnosti da detinjom zainteresovanošću ispitujemo situaciju i bez straha da će nam neko reći da grešimo (jer realno u ovoj situaciji niko ne zna šta je ispravno) oprobavamo moguća rešenja sve dok ne pronadjemo neko koje je za nas trenutno prihvatljivo. I zapamtite odluke koje donesemo podložne su promeni i u ovoj neobičnoj situaciji dozvoljeno je da budu neobične :).
Čemu ste se tokom trajanja izolacije Vi prilagodili do sada i na koji način?
Kako
živimo ovih dana: odcepljeni, a zajedno. Izlazimo samo u nabavku, da izbacimo
smeće i ako moramo na posao, pri čemu žurimo da se vratimo kući i da na tim
putevima što više izbegnemo ljude. Ako se dogodi da se jedni drugima nadjemo na
putu izvinjavamo se, spuštamo pogled i sklanjamo se što dalje. Bojimo se za
decu, za sebe, za druge, za drage i voljene, za prijatelje, komšije,
prolaznike. Bojimo se i sklanjamo se…
Zatim
dolazimo u svoje sklonište i smenjujemo se ispred tv-a, računara, dogovaramo se
ko kada koristi koju sobu, a ko
trpezarijski sto. Slušalice su nam u ušima, oči na ekranima, a glava često u
frižideru ili špajzu, gde mama sakriva slatkiše i grickalice od ili za ukućane.
Zujimo kao pčele nenaviknuti da nas je toliko po sobama, grickamo kao detlići
doručak, užinu, ručak, užinu, večeru, užinu, užinu, užinu… Trudimo se da
sačuvamo druge, a često sebe zanemarujemo. Dogodi nam se da zaboravljamo više
nego inače, da se svadjamo čini se bez razloga, da previše/premalo jedemo, da
iako smo premoreni veći deo noći ne možemo da zaspimo. Zavaravamo se da se to
svima dogadja u ovoj neobičnoj situaciji i ne obraćamo pažnju na te znake.
Zatim nam se znoje dlanovi, suši grlo, srce se uzlupa, dah nam postaje kraći i
ne možemo da se nadišemo vazduha. Tada situacija postaje ozbiljnija i
priznajemo da nešto nije u redu. Sve su to prirodne i normalne reakcije na
opasnost, koja vlada u društvu i svetu u celini.
Pored
opasnosti javlja se i neizvesnost koja nam često mnogo teže pada i dovodi do
uznemirenosti jer nismo sigurni protiv čega se borimo. Tada mozak pretražuje
svoje kartice sa sećanjima, procenjuje šta je u realnosti opasno, a šta ne i
šta mu može pomoći u novoj situaciji. Kako ne pronalazi iskustvo koje je slično
sadašnjoj situaciji, mozak je u stanju da napravi različite scenarije i da ih
na celodnevnom nivou procenjuje jer je za njega neizvesnost ravna opasnosti. U
praktičnom smislu to znači da sebe mučimo vrtenjem različitih scenarija po
glavi gde je svaki gori od prethodnog i iscrpljujemo preko nam potrebne resurse
za suočavanje sa situacijom. Šta umesto toga možemo da uradimo kako bismo
sačuvali sebe? Možemo odvojiti potrebno vreme u kojem ćemo se prilagoditi novoj
situaciji, vreme u kojem ćemo se okrenuti sebi i uraditi ono što je dobro za
nas, a početi tako što ćemo se otvoriti…
Prihvatanje
…za bes, strah, tugu,
stid, krivicu, ljubomoru, uznemirenost… otvoriti se za sva osećanja koja su
izmešana i nerazumljiva… otvoriti se i priznati im da postoje, da su normalna i
imati strpljenja za njih i za sebe. Emocije su tu da nam saopšte da nam se
dogadja nešto važno, nešto što nam možda pokreće bolna i neprijatna sećanja sa
kojima se nismo pomirili, da podsete na nerešene konflikte, nepreboljene
dogadaje, prekinute odnose. Sada
je prilika da se okrenemo ka unutra i kažemo sebi da se osećamo uznemireno i da
je to sasvim u redu u ovim okolnostima, ali i da smo mi ti koji imaju kontrolu
jer emocije jednostavno postoje, one nisu ni dobre, ni loše, već
samo traže da budu primećene, te im stoga dajte tu priliku. Možete koristiti
vežbe disanja, relaksacije, vizualizacije kako biste došli u kontakt sa njima
ili jednostavno oslušnite
svoje telo, ono nam govori mnogo više nego što smo obično spremni da čujemo. Možete
da probate najjednostavniju vežbu, kao što je ova:
Smestite
se udobro, ako poželite zatvorite oči, usmerite pažnju na svoje disanje,
oslušnite ga. Udahnite duboko kroz nos, a potom lagano izdahnite kroz usta.
Ponovite nekoliko puta i primetićete kako Vam se dah i lupanje srca umiruju. To
je znak da ste svojom akcijom učinili da disanje dovedete pod kontrolu.
Fokus
na sada i ovde
Kada
ponegujemo svoj unutrašnji deo možemo se okrenuti u sada i ovde i biti prisutni
medju ljudima koji su oko nas. Prilika
je da osobu sa kojom delite životni prostor upoznate na višem nivou, da joj se
posvetite i da se ona posveti vama. Možemo sesti jedno naspram drugog i
porazgovarati kao da se prvi put vidimo, tako da smo detinje iskreno zainteresovani
za njega/nju, pitati i slušati, duboko i sa razumevanjem, otvoriti se za tudji
svet i pustiti drugog u svoj. A šta je sa onima koji su sami? Njima je potrebna
podrška okoline, potreban im je kontakt sa važnim osobama, potrebno je da se
čuju na tradicionalan način telefonom ili savremen preko društvenih mreža.
Svima su nam potrebni drugi, drugačiji ili slični, naši, oni sa kojima imamo
sličnosti i od kojih se razlikujemo, oni koji slušaju i koje čujemo, oni koji
su tu za nas kao što smo mi za njih. Potrebno nam je da se okružimo, realno ili
virtuelno, onima koji nam znače i jedni drugima budemo podrška.
Preuzimanje
kontrole
U
vanrednim okolnosti lako možemo da se izgubimo u brigama oko stvari na koje ne
možemo da utičemo kao što su ponašanje drugih, kada će škole početi da rade,
kada će u prodavnicama da bude dovoljno robe, a u apotekama maski i sredstava
za dezinfekciju, kada će lekari pronaći lek, bolesni ozdraviti, da nam najbliži
ostanu zdravi… Medjutim, većinu ovih stvari ne možemo da kontrolišemo. Ono što
možemo da kontrolišemo jeste naše ponašanje. Sami možemo da odlučimo da li ćemo
se ponašati u skladu sa preporukama zdravstvenih institucija kako bismo
zaštitili sebe i druge, da li ćemo pomagati komšijama, podržati zdravstvene
radnike, učitelje, trgovce aplauzom u 8 ili nešto treće. Odluka da se ponašamo
na odredjeni način, da ispunimo svoje vreme je ono nad čim imamo kontrolu. Svako
ima pravo da odluči za sebe kako će rasporediti i ispuniti svoje vreme u ovim
posve neobičnim okolnostima. Kako možemo da preuzmemo kontrolu?
Rituali
donose predvidivost da će se odredjena radnja obaviti u tom delu dana, da će se
baš ta akcija ostvariti sprovesti u delo, stvaraju osećaj preko nam potrebne
sigurnosti. Stoga se držite uobičajenoj načina funkcionisanja ili ga
prilagodite tako da više odgovara Vašem tempu i trenutnim okolnostima.
U
toku dana pored obaveza ostavite vreme za odmor i zabavu. Gledajte smešne
klipove, igrajte se društvenih igara, pričajte viceve.
Pravilno
se hranite kako biste imali više energije i vežbajte na način koji Vam prija.
Internet je trenutno preplavljen besplatnim online programima za vežbanje,
pravljenje zdravih obroka i različitih saveta za zdrav život. Ovo se čini kao
dobra prilika da oprobamo ono za šta do sada nismo imali vremena.
Naučite
nešto novo. Idealna je prilika za sticanje novih iskustava i saznanja. Pored
otvaranja desetina tabova i čitanja raznovrsnih članaka, možete se vratiti
hobijima koje ste, poneseni svakodnevnim obavezama zamenarili. Izvadite gitaru,
igle za štrikanje, slikarski pribor i ponovo ih vratite u upotrebu. Ili
jednostavno naučite nešto novo bilo da je to brzo kucanje, origami, kuvanje,
ulepšavanje kose i noktiju. Kada počnete shvatićete za šta ste sve sposobni i
šta sve možete sami da uradite.
Maštajte
jer je to dozvoljeno, a i poželjno.
Planirajte
budućnost, jer će se ovo neobično vreme završiti i vratićemo se u dobro poznate
okvire. Postavite ciljeve i pripremite se za ono što će doći.
Ukoliko
ste preopterećeni obavezama poradite na prioritetima i dozvolite sebi da usporite.
Prepoznajte svoje snage
Čujemo od drugih: da smo
brižni, strpljivi, društveni, marljivi, organizovani, vredni, imamo smisla za
humor… Sve su to naše snage, naši resursi koji nas bogate i omogućavaju da se
izborimo sa različitim okolnostima. I ova trenutno ne tako laka, a po svemu
neobična situacija koja nas stavlja pred izazove angažuje naše snage, može
dovesti do našeg jačanja, do toga da budemo fleksibilniji, razvijemo
sposobnosti i veštine koje su nam potrebne za snalaženje u novim, teškim
okolnostima. Možemo se podsetiti koliko smo spremni da proširimo svoje vidike,
da naučimo novo, preoblikujemo staro. Možemo se podsetiti koliko vredimo, baš
takvi kakvi jesmo. A najvažnije od svega jeste da damo sebi prostora i vremena
da prihvatimo novonastalu situaciju, da pronadjemo mesta gde ćemo biti sigurni,
mesto na kome ćemo pregurati ove dane na način koji je najbolji baš za nas.
