Imaš prijatelje, družite se, proslavljate lepe trenutke.
Šta ti fali?
Naizgled ništa, a opet nisi zadovoljan, srećan.
Nema osećaja ispunjenosti.
Dani su isti… Osećaš se prazno…Ništa te preterano ne uzbuđuje, ništa te ne pokreće…I dokle tako?
Teško je živeti neostvarene dane, a teško ih je i promeniti. Gde si – tu si!
Učmalo je, al je barem poznato, nema iznenađenja, nema novih strahova.
Ali treba ti promena!
A promena zahteva angažovanje, tvoje pokretanje i akciju.
Da bi pokrenuo svoj gluteus potrebno je da ti bude dovoljno loše i da te sputava na više polja.
Ako do toga još nije došlo, opusti se… Kada bude bilo dovoljno loše promenićeš nešto i možda potražiti pomoć, a do tada polako…nije ni tako loše kao što izgleda.
Nekoliko godina kasnije majka, već duboko zagazila u bolest, paralizovanog, iznemoglog tela, glasom koji podseća na isprekidano, sporo šaputanje, traži od starije ćerke:
„Donesi mi limunadu… ali sa malo limuna… pola kašičice meda… i sve to u pola šoljice…(duža pauza, jer se umorila od previše reči koje je morala da upotrebi da bi ćerci objasnila ono što mužu samo kaže „limunada“) one plave sa cvetićima… gore u visećem delu stoji… donesi.“
Ćerka donosi i ne priča, tako je navikla. Radi šta ti se kaže. A rado bi se ispričala sa materom, rado bi je pitala o prošlosti, sadašnjosti, o očekivanjima, nadanjima. Dok o tome razmišlja ćerka sede ispred majke, ne u želji da joj udovoljava, već da razgovaraju.
„Jel’ te boli? Šta mogu da uradim?“
Majka se uspravi, pa sedne. Namesti turban da joj kćer ne vidi ćelavu glavu i odgovori glasom sa mnogo više snage:
„Ne boli me telo, boli me duša zbog svega što sam propustila u životu, što vas dve nisam više vodila negde, bilo gde, samo da se družimo, što mi je posao, puko preživljavanje i briga što za tvog tatu, što za moju mater bila glavna preokupacija, što nisam više vodila računa o sebi, o vama, da nam ugodim, da imamo više momenata za pamćenje.“
„Radila si najbolje što si mogla.“
„Ne znam. Kao da sam tada, dok ste bile male davala sebe da biste imale što bolji i lepši život. Brige su me lomile, a niko mi nije pomagao. Bila sam besna na ceo svet, na državu, prijatelje, koleginice, rodbinu, sudbinu. Činilo mi se kao da sam nemoćna da bilo šta promenim.“
„Tako si mi izgledala, kao neko ko ne zna šta da uradi sem da preživi.“
„Čini mi se da sam ceo život samo to i radila, preživljavala.“
„Borila se.“
„Jesam…“ utihnu joj glas i kao da se zastide te sitne pohvale, ponovo se spusti u ležeći položaj i ponovo iscrpljenim glasom reče: „Pusti me da se odmorim“ i zaspa ili se bar pravila da spava kako ne bi razgovarale, kako je ćerka ne bi pitala nešto čega ne želi da se seća, što ne želi da izgovori.
Posle nekoliko besanih noći ćerka se seti razgovora sa bakom, te sutradan zatraži od majke da joj ispriča čime je sve bila zadovoljna u životu. Majka ustade iz kreveta obuče staru trenericu i ispranu majicu i krenu u baštu. Te je nešto čupkala, zatim nešto sadila. Delovalo je da se zanela u taj posao i povremeno bi prozborila koju reč što o biljka, što o ljudima. Ćerka je upijala, pokadkad bi je prekinula i pitala nešto, često nije dobijala odgovor, ali to nije ni bilo važno, radila je isto ono što i majka, čupala, pa sadila. Kako je dan odmicao posao se zaukavao i priča zagrejavala. Zatraži mati kafu i veliku čašu vode, ne puši od kad je napala bolest. Sede tako one na panjevima i ćaskaju, ni o čemu, a opet o svačemu. Da ih sad pitaš ni jedna ne bi mogla da ti ponovi o čemu se tu radilo, a nije ni bilo važno, bilo im je lepo. Što posla uradiše, uradiše, ostalo vreme provedoše u čavrljanju i slušanju dečje graje. Majka nije volela tišinu, uvek joj je teško padalo kada unuci odu, a kuća ostane pusta, samo otac i ona. Sada je uživala. Nije razmišljala ni šta će jesti, ni kad je vreme za spavanje, nije se moralo. Uživali su i ćerke i unuci. Dan kao da je trajao duže nego inače, produžio se samo zbog njih.
Baba ni u mladosti, a ni kasnije nije znala šta želi od života, sem da živi, tako je izgledalo. Godinama je udovoljavala tuđim željama, tek je poslednjih godina počela da traži za sebe.
„Donesi mi voće, može banane.“
Nosi joj ćerka banane koje baba u životu prvi put pojede i oduševi se, hoće svaki dan.
„Jel’ meni pare rastu na drveću pa da banane kupujem svaki dan, ni sebi ih ne kupujem, ni svojoj deci nisam…“ govorila je njena ćerka, više za sebe, a svakodnevno nosila majci banane, a posle i „smoki“ jer se babi svidelo kako se lako topi u ustima.
Posmatrajući ih sa strane činilo se kao da ne razgovaraju, već svaka za sebe nešto govori, ali valda je to njihov stil komunikacije, ko će ga znati.
Baba je poslednjih godina ležala, polu pokretna, malo što stvarno nije mogla da ustane, a malo što nije želela. Dolazila bi svakodnevno jedna priprosta, a jaka žena da je neguje, baba nije mogla da se brine o sebi. Njih dve su se viđale redovno. Unuka, ona starija je dolazila retko, za veće praznike, slavu i Uskrs, za Božić bi slala decu. Da bi prekinula taj začaran krug nepričanja unuka reši da sedne sa babom. Dođe u njenu garsonjeru, opremljenu u retro fazonu. U glavnom delu garsonjere stajao je stari, a funkcionalan šifonjer i komoda sa tv-om koji je „vatao“ Pink na kome je baba gledala sva važna dešavanja u „Parovima“ i u serijama, i Novosadsku u pet popodne kada se prikazuje Dnevnik nacionalnih manjina, voli baba da čuje svoj jezik. Dozove unuka babu, ali ništa, ne reaguje. Dozove je malo glasnije, baba ćuti, gleda tv otvorenih usta. Unuka se zapita da li ćuti ili… Uhvati je za ruku, baba se trže.
„Aaaa?“ baba će upitno i tek probuđena.
„Kako si, baba?“
„Aaaa?“ baba će opet.
„Pitam: kako si?“
„ E!“ frknu baba i naprći nos kao da je videla (i osetila) nešto u šta se ne gleda. Upita za svoju kćer, dobi odgovor da nije dobrog zdravlja i da joj se bliži kraj, nema povratne informacije, samo muk, tišina. Baba skloni pogled i zagleda se u nepostojeću tačku negde na zidu, a zatim se uspravi i sede, podboči se rukama o noge, kao nekada kada je dočekivala na svojoj verandi decu i unuke. Oči dobiše plavetnilo neba i neki prosto detinji krezubi osmeh zatitra joj na licu. Baba pogleda unuku kao prvi put da je vidi i obradova se. Upita za zdravlje, za decu, muža, skroz bistro i sa željom da stvarno čuje. Unuci laknu što konačno mogu da razgovaraju, kao žena sa ženom, osoba sa osobom, obe se nasmešiše.
„Pričaj mi o sebi, o svom životu.“
Ispriča baba nešto kroz suze, nešto kroz smeh. U pauzama je palila cigaretu i pušila sa uživanjem, nije se skrivala kao što je godinama, dok joj su joj muž i sin bili živi. Pričala je baba lagano, skoro hronološki događaje iz svog života. Unuka oseti nešto što nije ni znala da postoji, baba nije samo patila, ona je živela i čak u momentima uživala u životu. Smejale su se zajedno, grohotom tako da ceo komšiluk čuje. Posle su gledale seriju, tursku, ali samo jednu epizodu. Baba je ispričala dugačak uvod, tek da uputi unuku u dešavanja, a potom su gledale i grickale smoki. Povremeno bi tišinu narušilo koje babino „Uh, kakva kurvetina!“ što zasmeja unuku i navede na pomisa da će i ona jednog dana tako govoriti dok bude gledama omiljenu seriju i bi joj milo. Posle su gledale Dnevnik, baba je simultano prevodila, a više prepričavala najnovije događaje. Unuka otkri ono što je znala godinama da je baba poliglota, ali i sazna da baba prati dešavanja u okruženju, da se informiše i da je to možda drži da se svakog jutra budi, da ne propusti nešto. Otkri i to da vreme sa babom može da preraste u vreme sa bakom, da bude prisnije, nežnije, interesantnije, lepo. Zaspale su kasno, prošla je ponoć, baba u svojoj garsonjeri, unuka u devojačkom krevetu gde je te noći nije žuljao feder iz dušeka što inače udara u levi bubreg već godinama. Spavale su kao bebe, bezbrižno, opušteno…i baka i unuka.
Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.
Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…
Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.
