Dragoslava Savić-Grujić

Naslednice

Posted on

Živele su njih četiri svaka za sebe, a povezane više nego što su mislile ili htele. Eee, to je duga priča koja počinje jednom nemilom bolešću srednje članice ženskog klana koji u celini čine baba, majka i dve kćeri. Bolest je nemilosrdno napala majku, isto kao što je petnaestak godina ranije odnela njenog oca s razlikom što se ona borila, a on prepustio. Doduše, poslednjih nedelja i ona se predavala, ali do pred sam završetak se služila svim sredstvima da u tom ratu prevari izglede koji joj nisu išli na ruku. Slično je radila i tokom života, udala se za službeno lice i onda u vreme različitih državnih i međudržavnih previranja molila Boga da joj se kući vrati živ i zdrav. A on je odlazio i dolazio, odlazio…i vraćao se…živ i zdrav. A ona…ona je svakim njegovim odlaskom gubila delove sebe…one delove koji su nosili njene kvalitete…gubila je fizičku privlačnost jedre žene kakva je bila, sjaj u očima kojim zrači i osvaja, razlog da se smeje…gubila je nadu da će sutra biti bolje, lepše…živela je u strahu da će ostati sama, napuštena i da se neće snaći. Godinama je gumicom brisala po sebi ostatke jedne srećne devojke u opasnoj mini haljini u stilu sedamdesetih, devojčice sa čipkastom kragnom i belom haljinom posebno pravljenoj po meri za prvu pričest, mlade žene natapirane kose u stilu osamdesetih, sa plavom senkom i ružem boje mesa. Rođenjem unuke i unuka vraćao joj se sjaj koji joj je bojeći je zadovoljstvom, ponosom i ispunjenošću, docrtavao bore oko očiju i usana i to one lepe bore koje se dobijaju od nežnih izraza i iskrenih osmeha.

Baba poreklom iz patrijarhalne porodice koja se iz dalekih krajeva raseljavanjem doselila na naše prostore, sušta je suprotnost svoje kćeri. Prerano sazrela, kao i većina devojčica toga vremena, brinula se o kući, ložila vatru u trošnom šporetu i stojeći na hoklici kuvala ručak za brata, sestre i roditelje koji su u to vreme celodnevno i svakodnevno (jer zemlja ne zna kada je vikend) nadničili. Iako su se sestre udale iz ljubavi i izabrale sebi bračnog druga (što za to vreme nije bilo uobičajeno), baba je pustila da je sudbina nosi. Misleći joj najbolje, roditelji je udadoše za vrednog, a siromaha. Posle se ispostavilo da je zajednički početak, a i život u kući u kojoj nije bilo ni pribora za jelo, izuzetno težak. Sa dedom je izrodila dvoje dece i oboje ih nadživela, a i dedu. Baba se saživela sa životom punim gubitaka i patnje… i nosila ih sa sobom uvek i svuda… i oplakivala… Sa svakim gubitkom baba je sve više priželjkivala da Smrt dođe i odvede je na neko bolje mesto. Na kraju je i dočekala…

Ćerke su odlazeći, pokušavale da izgrade svoje živote, ali nikako nisu pobegle od korena. Obe su se poudale i rodile po dvoje dece. Deca su im bila bliska, provodili su leta i zime zajedno, kod babe i dede u kući koju su svi nazivali svojom, tako ih je baba učila i svi su se rado vraćali. A kuća ko kuća, leti su je deca viđala samo iz dvorišta viseći sa grana starog oraha ili sa krova stare šupe, zimi su se u njoj grejali i uživali u ukrasima koje je baba godinama skupljala, te su se po boji, stilu i kvalitetu veoma razlikovali, a čije je kačenje moglo da počne tek posle Svetog Nikole, nikako ranije, morao je da se zna neki red. A red se znao uvek. Znalo se da je posao deteta da se igra, kada krene u školu da uči, najbolje što može i da završi školu malo više od srednje, nikada majka i otac nisu uslovljavali da ćerke moraju da završe fakultete, ali makar više škole, da se zaposle, udaju, bar do tridesete i rode makar jedno dete. Red je red, a ćerke su ga ispoštovale, možda ne onako koji su roditelj očekivali, ali su dostigle sve što se od njih očekivalo, bar ono što je rečeno. Ono što nije izrečeno ostalo je da visi u vazduhu. A o mnogo toga nije stiglo da se priča, da se izgovori…malo je vremena…a i navikli smo da ne pričamo na dosta tema.

Ruku pod ruku sa tugovanjem

Posted on

„Uvuku se tako oni dani, dani kada boli, kada nedostaju one obične stvari, samo da čuješ sa druge strane „žice“ poznat glas, da na pitanje „kako ste?“ dobiješ odgovor „dobro smo“ i šalu koju samo vi razumete. Nedostaje saznanje da taj neko samo postoji…živi…diše… saznanje da više neće brinuti za tebe kako je samo ona umela, da neće spremiti zimnicu i poslednju teglu sačuvati za tebe, da neće u sred nedelje doći tek tako, da vidi kako ste, a sa skrivenom željom da utoli svoju želju da vidi vas…

Dodju ti dani kada više nije uteha saznanje da voljena osoba više ne pati, da ne proživljava bol… Nije uteha što ne boli nju, jer je bolelo, ludački, nesnosno…Nije utešno jer boli sada nas koji smo ostali…boli…povremeno nepodnošljivo, povremeno se ublaži, tek toliko da izguramo dan…

Teško je osetiti nemoć, nemanje, negiranje…Teško je osetiti težinu u svakom pokretu, osećati da su ruke i noge teške nekoliko tona. Teško je buditi se, legati i u medjuvremenu čekati da dan prodje, teško je…Teško je prihvatiti da je to tuga, da je prisutna u svakoj pori, da cedi…lomi…Teško je prihvatiti je kada je tako okrutna…

Teško je tugovati, ali je nemoguće zanemariti gubitak. Gubitak postoji, oni koji su izgubili postoje, žive, kako znaju i umeju, sat za satom, dan za danom…bez previše razmišljanja…samo žive…sa tugom u srcu…i glavi…“

Tugovanje je proces koje sledi nakon gubitka. Iako gubitak najčešće vezujemo za drage nam osobe, može da se odnosi i na posao, ideju, želju, osećanje, ulogu koju smo imali. Izgubiti možemo novčanik, uspomene u vidu fotografija, privezaka, suvenira sa značajnih putovanja. Izgubiti možemo prijatelja, kontakt sa rodjacima, kućnog ljubimca. Gubici se ne mogu porediti, jer svaki od tih gubitaka osobi koja tuguje pada teško. Ono što su naučna istraživanja pokazala jeste da intenzitet tugovanja zavisi od toga koliko nam je osoba značila, koliko je bila jaka emotivna veza koju smo imali sa tom osobom. Tako gubitak psa sa kojim smo delili dobar deo svog života možemo teže podneti od gubitka rodjaka sa kojim nismo bili u bliskim odnosima.

Kako se nositi sa tugovanjem?

Okružite se

Okružite se bliskim ljudima koji će vam činiti sigurnu mrežu, koje možete da pozovete u pola noći, koji će biti tu za vas kada vam je teško. Nekoliko bliskim prijatelja, rodjaka, komšija koji bi vas podsetili da nešto pojedete, dovezli vam dete sa treninga ili samo sedeli uz vas, u tišini ili ćaskanju, je neprocenjivo. Oslonite se na njih u prvim danima/nedeljama, a kasnije kako vreme prolazi i kako punite svoje kapacitete, tražite pomoć za ono što ne možete sami.

Verovatno ćete primetiti da se posle nekog vremena ljudi iz vašeg okruženja vraćaju svojim životnih obavezama i nastavljaju sa svojim životima, te imaju manje vremena za vas nego u periodu kada se vama značajan gubitak dogodio. Drugi nisu doživeli vaš gubitak i normalno je i uobičajeno da se vraćaju svojim obavezama. To nije pokazatelj da vi njima manje značite, već da oni veruju da možete i sami, da imate kapacitete i da vam ostavljaju prostora da ih pozovete kada su vam potrebni. Oni tako pokazuju da veruju u vas, u vaše snage i vaš odnos.

Provodite vreme sa onim osobama u čijem društvu se osećate prijatno. Izbegavajte da se posvećujete dosadnom komšiji koji se žali na stanje u društvu i nemaštinu ili rodjaku koji iz pogrešnih razloga želi da obnovite kontakt. Poštedite sebe slušanja tudjih muka i teranja da empatišete sa drugima. Okružite se osobama koje su vam podrška, koje su spremne da vas čuju ili prosto da budu pored vas, uz vas, sa vama celim svojim bićem.

Osamite se

Kada osetite da ste preplavljeni, da ste besni, anksiozni, razočarani, uvredjeni…i da vam je potrebno da budete sami – jednostavno budite. Izdvojite se, izgovorite, objasnite da vam je potrebna samoća. Ili se jednostavno osamite bez izgovora i objašnjenja. Izaberite mesto za sebe, bilo u četiri zida ili na panju u obližnjem parku, i jednostavno dozvolite sebi da budete sa svojim osećanjima. Priznajte im da postoje, da su uz vas. Dozvolite da boli, da bude teško.

Tugujte

Kada se osetite zbrinutim odmorite, odbolujte na način koji vama odgovara bilo da danima gledate u jednu tačku, da plačete ili se bavite fizičkom aktivnošću. Ako ne možete da prepoznate kako da tugujete pokušajte da pratite svoje unutrašnje stanje. Kada osetite da vam se plače – plačite, kada vam se smeje – smejte se (i to je normalno), ne morate raditi ništa konstruktivno. Kada se vratite na posao ne silite se da se vratite u punoj snazi jer su vam snage okrnjene i kapaciteti oslabljeni. Potrudite se da ne budete strogi prema sebi. Ponašajte se prema sebi onako kako biste voleli da se prema vama ponaša najbolji prijatelj. Ponegujte se, ugadjajte sebi, bavite se onim što vas je nekada ispunjavalo, činilo srećnim. Budite blagi prema svom načinu tugovanja i dozvolite sebi vreme, jer vreme ne leči rane, ali ih leči ono što se dogodi u tom vremenu, što uradimo ili ne uradimo, promenimo ili ne.

Traženje smisla

Mogu se pojaviti periodi u kojima ćete se pitati zašto se baš vama dogodio gubitak, zašto baš ta osoba, zašto sada. Pokušavaćete da razumete smisao gubitka i mučiti se novim i novim pitanjima na koja, većinom nema adekvatnog odgovora. Prirodna je čovekova potreba da saznaje, da definiše, da dobije odgovor, medjutim u životu postoje pitanja na koja niko nema odgovora ili ima odgovore koji nam nisu dovoljni, racionalni, razumljivi, prihvatljivi. Šta nam onda ostaje? Da prihvatimo delimična objašnjenja sa kojima se slažemo, da osmislimo svoje odgovore ili prihvatimo da odgovor ne postoji i da se nešto u životu jednostavno dogodi, bez racionalnog objašnjenja. Kako onda nastaviti dalje? Kako se pokrenuti i vratiti u kolosek?

Malim koracima napred

Pravite male korake, prvo do najbliže pekare, a tek posle do marketa, prvo reklame, posle film, prvo saslušajte vesti, pa tek onda dnevnik… Činiće vam se, u periodu tugovanja da vreme stoji, dan nikako da se završi, jutro nikako da svane, a vi nikako da se pomerite sa tačke u kojoj ste bili kada se gubitak dogodio. Usmerite se na male uspehe makar to bila pročitana jedna rečenica, skuvana supa iz kesice, šetnja psa oko zgrade. I na male pokušaje koji ne moraju uvek da se završe potpuno uspešno kao što su malo zagoreo ručak (ipak je ručak), od 5 stvari sa spiska za kupovinu donesete 2 (i to one koje nisu na spisku). I intelekt je u procesu tugovanja te je mozgu u prvom periodu teško da proradi dodatne informacije i da se usmeri na aktivnosti koje smo nekada sa lakoćom obavljali. Poštedite se aktivnosti koje ne morate da obavite, usmerite se samo na zadovoljavanje osnovnih potreba, pa se postepeno pokrenite i za druge. Napravite pauzu na mestima, sa ljudima, u angažovanjima. Usmerite se na sebe, svoje potrebe i želje. Dozvolite sebi da odtugujete na način koji vama odgovora i da kroz taj proces prodjete brzinom i koracima sa kojima ste ok, koji su vam prihvatljivi. Budite sebi najbolji prijatelj, dovoljno dobar roditelj. Budite sebi negujuća osoba, nežna i brižna.

A u medjuvremenu…

Biće perioda kada ćete se vratiti redovnim obavezama, ali će biti i onih teških dana. Trenuci će se smenjivati, a vi ćete se menjati, postepeno i konstantno, sa svojim bolom ruku pod ruku i tako kroz život naučićete da idete…samo napred, jer nazad ne može.

Iz inata

Posted on

Mart 2020.
Svetom vlada smrtonosni virus čije se žarište vrtoglavom brzinom približava nama. Napolju vlada policijski čas, zabranjeno je okupljanje na javnim mestima. Iz stana ne izlazimo bez maske, rukavica i dezinfekcionog sredstva.

Maj iste 2020.
I dalje vlada virus, ali se, prema sredstvima informisanja, broj obolelih smanjuje. Osećamo olakšanje, počinjemo da se družimo, idemo na posao, ne nosimo maske.

Kraj juna iste godine
Broj novoobolelih se drastično povećava. Zbunjeni smo…da nosimo maske ili ne?

Jul proste 2020.
„Dokle više da nam govore šta da radimo? I dokle da budemo budale da se samo mi čuvamo i ostajemo kući, dok drugi ne čuvaju ni sebe, ni nas?“
Posle meseci slušanja izveštaja, mera, preporuka…odlučujemo da nam je dosta. Proradio je, dobro nam poznat inat.

Prkosimo iliti inatimo se kada se pred nas postavlja zahtev koji smatramo neopravdanim i ponižavajućim, zahtev koji ugrožava naš identitet i samopoštovanje. Prihvatanjem tog i takvog zahteva postavljenog od strane pojedinca ili grupe, smatramo da bismo izgubili samopoštovanje ili poštovanje drugih. Stoga se bunimo i tražimo da nas cene.

Prkos se, u razvojnom smislu javlja veoma rano, oko druge godine života sa pojavom roditeljima dobro poznate faze „negativizma“ (u kojoj dete na većinu zahteva odgovaraju sa „ne“, odnosno suprotno od onoga što od njega se traži). Dete u ovom periodu ne razlikuje sebe od svojih želja i ponašanja, te veruje, kada osudjuje pojedino ponašanje i ne ispunjava mu želje, da ga roditelj ustvari ne voli. Dete prkosom reaguje na odbačenost.

Inat se javlja i u narednoj razvojnoj fazi, periodu puberteta i adolescencije, za koju je karakteristično formiranje identiteta. Pred mladu osobu se postavljaju mnogobrojni zahtevi, te ona ispoljava inat ne samo prema roditeljima, već i prema svim drugim autoritetima. Tražeći sebe zahtevi joj se čine kao ograničavanje slobode da bira, donosi samostalne odluke, te se inati na sebi svojstven način.

Na ovdašnjim prostorima u ovo nesigurno vreme javlja se dobro poznat našem narodu, inat u obliku:
„Neće niko meni da kaže šta je dobro za mene! Valjda ja znam!“
koji najčešće vidjamo u trgovinama kada prodavačica ljubazno zamoli potrošača da stavi masku, a on se pobuni.
Ili:
„Sad više neću ni kako ja hoću!“
Gde objašnjenje leži u tome da nam je dosadilo da poslušno pratimo uputstva, a da ne vidimo svetlo na kraju tunela, pa se protivimo iako znamo da je nešto dobro za nas.

Istina je da smo zbunjeni svim dogadjajima i da nije lako donositi racionalne odluke za sebe i svoje potomstvo, da je izrazito teško biti „pametan“ kada nemamo parametara koji bi nam pokazali da li je nešto razumno ili ne. Zbunjuju nas sopstvene emocije jer ih je teško razumeti i kontrolisati. Zbunjuje nas okruženje koje glasno protestuje na trgovima ili šapuće po hodnicima. Zbunjuje nas virus koji pokazuje svoju snagu, crpeći naše. Sve zajedno utiče na rast preosetljivosti, nesigurnosti, nezadovoljstva i čini da se osetimo ranjivije nego inače.

Sada je vreme da se prema sebi ponašamo kao prema najboljem prijatelju, da s ljubavlju i razumevanjem prihvatimo sve što nam se dogadja, da se pohvalimo i za najmanje uspehe, da se nagradimo kada za to ne postoji poseban povod, da udovoljimo svojim željama koji smo dugo držali po strani. Vreme je da se ponegujemo, da se razmazimo, kako bismo se sačuvali za sutra koje tek dolazi.

Odjeci kolektivne traume

Posted on

„Puštam sina već neko vreme da sam izlazi na igralište. Vidim ga sa sprata i to mi uliva sigurnost. Ponekad se dogodi da ga nema u vidokrugu. Možda se popeo na drvo…otišao u obližnju prodavnicu po sladoled…igra se žmurke…ne smem ni da pomislim na nešto drugo…ako pomislim vratim se u daleke devedesete kada sam sedeći na podu tek izgradjene kuće u kojoj se te zime grejala samo dnevna soba, sa sestrom, bratom i bakom koja je plela činilo mi se stote po redu vunene čarape za zimu, slušala (trudila sam se da ne gledam te strahote) dnevnik u pola 8 i izveštaje kojim su navodili imena i prezimena preminulih policajaca i vojnika, strepeći da se na tom spisku ne nadje ime mog oca. Tada sam se nadala da neću čuti njegovo ime, danas, u vreme pandemije, protesta i opšte neuredjenosti, želim da vidim svoje dete kako se bezbrižno igra…želim da čujem njihov bezbrižni žamor i srećno cičanje, a ne zvuke sirena hitne pomoći koji počesto najavljuju predstojeću opasnost, baš kao nekada što su zvuci sirena najavljivali vazdušne napade…“

Ovakva i slična iskustva sa kojima ovih meseci na savetovanje dolazi nemali broj klijenata predstavljaju traumatska iskustva sa kojima žive i koja im prave pometnje u izazovnom periodu kao što je ovaj u kome je pandemija svetskih razmera već mesecima aktuelna, gde narod izražava svoje nezadovoljstvo lupanjem, zviždanjem (u periodu restriktivnih mera) i protestima uz ispoljavanje agresije i nekontrolisanog besa. Dužina trajanja vanrednih mera uz primenu izolacije, povećanih mera opreza, fizičke distance vode ka tome da se pritisak u pojedincu povećava i stvara nelagodu koja vremenom prerasta u nemogućnost kontrole emocija i ponašanja i time onemogućava osobu da funkcioniše u svakodnevnom životu. Kada brojnost i intenzitet simptoma postane veći i dovede do toga da osoba više nije u mogućnosti da obavlja svakodnevne aktivnosti, tada klijenti najčešće zatraže pomoć.

Šta je trauma?

Trauma se u knjizi „Psihodrama i trauma“, definiše kao bilo koja po život opasna, emocionalno nesavladiva katastrofa koja probija uobičajene mehanizme prevladavanja, bez obzira na to da li se odigrala u detinjstvu ili tokom odraslog doba. Osobu koja je povredjena, zlostavljana ili zanemarena traumatsko iskustvo menja i na neki način potpuno preobražava čineći da reaguje panikom, besom ili očajem, da je preplavljena strahom, oseća bespomoćnost i gubitak kontrole pod uticajem iskustva koje ne može da zaboravi.

Prema Lidiji Arambašić jedno od osnovnih obeležja traumatskih dogadjaja jeste da oni uvek uključuju odredjenu vrstu nasilja bilo da je usmereno prema drugoj osobi – u slučaju ubistva ili prema sebi – samoubistvo. Čak i u prirodnim katastrofama poput: poplava, požara, zemljotresa, katastrofa uzrokovanim slučajnim ili namernim ljudskim činom poput eksplozija u rudniku, avionskih nesreća ili rata, prisutno je nasilje različitih oblika. Pojašnjenja nam ukazuju da je na našem području nezanemarljiv broj ljudi koji su preživeli traumu, da je medju njima jedan deo nastavio da funkcioniše relativno uobičajenim ritmom života, dok deo preživelih i dalje oseća posledice i bori se sa njima. Praksa nam, na sreću pokazuje da je medju preživelima sve više onih, naročito mladje populacije, spremnih da rade na svom zaceljenju.

Šta je kolektivna trauma?

O pitanju šta je kolektivna ili kulturna trauma pisali su i sukobljavali se: istoričari, lingvisti, psiholozi i psihijatri, sociolozi, defektolozi, što ukazuje na složenost navedenog fenomena. Moglo bi se reči da je kolektivna trauma odredjena kao traumatski psihološki efekat koji deli određena grupa ljudi, od šire zajednice do čitavog društva, a čiji se efekti mogu nesvesno prenositi sa generacije na generaciju. Traumatski dogadjaj kome svedoči zajednica ostavlja traga na velikom broju pojedinaca i pokreće različita individualna i kolektivna osećanja i ispoljavanje brojnih simptoma, kao što su tuga, ljutnja, nesigurnost i strah, krivica, gubitak samopouzdanja i nedostatak poverenja.

U svetu su poznata traumatska iskustva napada na Hirošimu, Černobiljska katastrofa, gradjanski i medjudržavni ratovi, atentati, teroristički napadi poput onog 11. septembra na Svetski trgovinski centar u SAD-u. Posledice trauma na našim podnebljima mogu se pratiti i do nekoliko decenija unazad preko ratova, osnovne egzistencijalne ugroženosti, inflacije i različitih državnih previranja 90-ih, prirodnih katastrofa koje nose sećanja i bude nemire u pojedincima i kolektivu. Danas, kao i mesecima unazad je aktuelna trauma pandemije i novog načina života uz postojanje smrtonosnog virusa i društvenih nemira kao odgovora na novonastalu situaciju.

Efekti pandemije su mnogobrojni, intenzivni i mogu biti zbunjujući u momentima kada se nadjemo u procesu prilagodjavanja. Pritisnuti nametnutim merama opreza i ograničenja, a zatim i kažnjavanjima u slučaju nepoštovanja istih, na površinu izbijaju pobune, agresija i nemiri nezadovoljnih gradjana. Drugi se pak distanciraju, zatrpavaju i/ili zanemaruju svoja osećanja i posvećuju ličnim problemima. I jedni i drugi se bore sa novonastalom situacijom na najbolji mogući način i traže način da nastave da funkcionišu u novoj realnosti.

Iako bi najzdravije bilo pronaći balans izmedju posvećivanja ličnim temama i usmeravanje na društvene, najrealnije je usmeriti se na sada i ovde, na poštovanje trenutka i aktuelnih osećanja. Najbolja samonega je poštovanje sebe i davanje dovoljno vremena i prostora za obradu onoga sa čim se suočavamo, ponašati se prema sebi onako kako bismo voleli da se prema nama ponaša najbolji drug/drugarica je isceljujuće i poželjno.

Kako reagujemo u novoj situaciji?

Posted on

Porodično zimovanje na Alpima, idilična atmosfera u restoranu, mama, tata i deca, mala, nemaju više od 7 godina. Sede na terasi sa magičnim pogledom na planine prekrivene snegom, prvi zraci sunca odbijaju se o beli sjaj. Tek što je poslužena topla čokolada i sveže ispečena peciva sa planine se začuje hujanje i u nekoliko sekundi snažna lavina prekrije terasu. Tata je uspeo da pobegne, dok se mama sa decom izvukla. Naredna scena filma pokazuje ženu koja je besna na muža i uplašena stresnom situacijom u kojoj je ostala sa decom i muškarca koji ne razume njenu ljutnju.

Razmišljajući o filmu dugo mi je trebalo da razumem zašto je svako od njih odreagovao na odredjen način, sa kojim ciljem, koja osećanja je pokrenula jedna lavina i koje posledice je imalo na njihov dalji odnos. Put me je naveo da dublje istražim temu načina na koji reagujemo u odnosu na manje ili više (ne)poznatu situaciju i uz teoriju J.L. Morena otvorim dodatna pitanja i nedoumice. Kroz teoriju spontanosti i analizu njenih različitih formi Moreno nudi pojašnjenje kako, suočeni se sa novonastalom situacijom, reagujemo na jedan od načina:

Stari, već isproban način koji je dovodio do rezultata u sličnim situacijama ili onima koje nas podsećaju na novu. Primena isprobane i delotvorne akciju može nas dovesti do adekvatnog odgovora i rezultata dobrih za nas. U drugoj situaciji gde je samo jedan od parametara različit isti odgovor može da bude neprimeren. Jednom smo već preživeli poplavu gde smo, nešto ranije pripremi torbu sa dokumentima, novcem i dragocenostima. Kada je poplava počela da ugrožava naš dom, uzeli smo torbu i istrčali na bezbedno. Situacija se ponavlja, ali smo ovoga puta nespremni. I dok voda nadolazi mi ulazimo i tražimo po kući dragocenosti jer bez njih ne možemo da napustimo kuću. Iako deluje zbunjujuće, za onog ko je proživeo ovu situaciju njegovo ponašanje ima smisla i bilo je jedino moguće i adekvatno za tu osobu.

Ne reagovati uopšte bilo da nismo svesni novonastalih okolnosti ili da nemamo mogućnosti da prepoznamo da se nešto izmenjeno odvija. Kao rezultat novonastale situacije koju smo protumačili kao ugrožavajuću najčešće odustajemo od starih šablona ponašanja, a nismo u stanju, i uz najveće napore, da pronadjemo nove npr. u slučaju požara možemo biti toliko uplašeni da nismo u stanju da pozovemo vatrogasce niti na bilo koji način da odreagujemo. U mislima nam samo vrišti pitanje „Šta da uradim?“, a odgovora nigde. Stojimo i gledamo u vatru koja se razbuktava bez mogućnosti da učinimo bilo šta što ima smisla. Blokirani smo emotivno i funkcionalno toliko da nismo u mogućnosti da primenimo ni stari, ni novi odgovor. Nalazimo se u stanju šoka, gde ne verujemo da se nešto tako dramatično dogadja baš nama.

Novim odgovorom na novu situaciju uz korišćenje prećašnjeg iskustva, memorije, inteligencije, kreativnosti i spontanosti. Kako bi bio adekvatan, novi odgovor zahteva posedovanje osećaja za vreme u kome će biti primenjen (dobar vic i lošem tajmingu retko izazove iskren smeh) i prilagodjenost situaciji. Najbolji primer spontanosti i kreativnosti možemo pronaći u dečjoj igri u kojoj je sve moguće, u kojoj se deca lako prilagode različitim ulogama, svetovima i okolnostima.

Više je nego očigledno da se od nas u okruženju koje se brzo menja, očekuje da se prilagodjavamo i budemo fleksibilni. Medjutim, različite životne okolnosti crpe nam energiju i ponekad nismo spremni da odreagujemo ili dajemo samo odgovore koji su provereni, jer iziskuju najmanje energije. Uzimajući u obzir okolnosti pod kojima smo izneli taj minimum ako nam je životna situacija takva da prolazimo kroz različite krize (menjanje posla, kupovima stana, razvod, smrtni slučaj bliske osobe…), tada je i taj minimum pobeda s obzirom na to koliko smo snage uložili da je ostvarimo. Sa humanističke tačke, životne odluke i postignuća ne mogu se posmatrati nezavisno od okolnosti u kojima neko živi i elemenata koji utiču na te okolnosti. Jedino uzeti zajedno, prošlost, iskustvo, trenutne životne okolnosti, socijalni život osobe, okruženje i ponašanje mogu da nam otkriju kakvog smisla za tu osobu ima njegovo reagovanje.

Realnost se nalazi negde izmedju toga da naizmenično dajemo svoj maksimum, a zatim izguramo minimum postignuća sa poslednjim atomom snage. Kada nas okolnosti ugrožavaju na neki način na koji nismo u mogućnosti da se sa njima izborimo preporučljivo je potražiti pomoć u vidu podrške, prvenstveno od bliskih osoba ili nekog stručnog, ukoliko doživljavate da su „stvari izmakle kontroli“.

Jesenja iskustveno-terapijska grupa

Posted on

Poneseni talasom svakodnevnih aktivnosti najčešće ne primetimo da nas nešto opterećuje sve do momenta kada pritisak postane prevelik i shvatimo da ne znamo odakle da počnemo da rešavamo nagomilane probleme. Naime, iskustvo nam je pokazalo da se problemi mladih najčešće mogu grupisati na teme koje su vezane za: emocionalne (nesigurnost u sebe i svoje potencijale, osećanje krivice, bes, stid, strahovi, partnerski problemi…) i za praktično-životne izazove (konflikti, kašnjenje, odlaganje donošenja odluka, zastoj u učenju…), a čine ih nezadovoljnim i manje funkcionalnim u svakodnevnom životu. Činjenica da su mladi danas više nego ikada spremni da rade na sebi inspirisala me je da otvorim grupu u kojoj će učesnici imati slobodu da to i ostvare.

Šta se dobija radom u grupi?

Grupa kao reprezent društva u malom pruža kontekst u kome imate priliku da saznate kako Vas drugi vide, doživljavaju i na osnovu te slike dobijete priliku da bolje razumete sebe, svoje želje, potrebe i očekivanja. Pored drugog i/ili drugačijeg sagledavanja sebe razvijate osećaj pripadanja, što Vas čini spremnijim da se otvorite prema drugima i za druge, da ih suštinski vidite, razumete i empatišete sa njima. Sa druge strane, dajete sebi priliku da vidite i budete vidjeni, da prihvatite sebe i druge, da istražujete, vežbate, grešite i otkrivate uz podršku drugih.

Uklanjanjem barijera i skidanjem maski otvara se mreža recipročnih odnosa koja Vam omogućava da u bezbednom okruženju i uz podršku drugih vežbate socijalne i emocionalne veština. Kao rezultat angažovanja postajete svesniji svojih potreba i time smanjujete mogućnost nastanka interpersonalnih (partnerskih, profesionalnih, porodičnih i ličnih) nesporazuma u budućnosti. Dugoročno gledano, jasniji uvidi i saznanja o vlastitom ponašanju, osobinama i sklonostima podstiču na akciju u realnim životnim okolnostima, što dalje vodi željenim promenama, a Vas čini zadovoljnijima.

Šta se ne dobija u grupi?

U grupi se ne dobijaju: edukacija, saveti, niti čarobna rešenja problema.  

Kome je grupa namenjena?

Svim punoletnim mladim osobama do 30 godina, raspoloženim da rade na sebi, unaprede svoje veštine i kvalitet života.

Kako se prijaviti?

Dovoljno je poslati sms na broj 062/109-5005 sa osnovnim podacima (ime, prezime, godište) kako bismo ostvarili prvi kontakt :).

Dinamika rada

Grupa će se sastajati svakog ponedeljka tokom godinu dana, a sam susret će trajati 2,5 sata. Prvi susret će se održati: 4.11.2019. od 19:00 do 21:30.

Mesto:

U Novom Sadu na adresi Bulevar vojvode Stepe br 1.

Cena:

4500 din. za 4 susreta u toku jednog meseca.

Način rada:

Psihodrama je akciona forma grupne psihoterapije koja, pored razgovora u krugu, omogućava i odigravanje scena iz prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, kao i scena koje se možda nikada u realnosti neće desiti, a potrebne su nam. Psihodramska grupa nam pruža priliku da u sigurnom okruženju istražujemo unutrašnje realnosti, da sagledamo situaciju iz perspektive drugog, bolje razmemo i prihvatamo sebe i druge, isprobavamo i uvežbavamo nova ponašanja, razvijamo svoje potencijale, spontanost i kreativnost. Najvažnije je to što uz pomoć psihodrame učimo kako je važno živeti sada i ovde, voleti i prihvatiti sebe.

Voditeljka:

Dragoslava Savić-Grujić, psihodramska savetnica psihoterapije u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Kako da razvijem samopouzdanje?

Posted on

Iako verujete da vredite kao ličnost, da posedujete veštine i sposobnosti koje cenite i po kojima se razlikujete od drugih (svirate klavir, plešete, dobar ste matematičar/ka, sportista/kinja), često primećujete da ste okruženi onima koji znaju više, mogu bolje, postižu brže i u njihovom društvu osećate nelagodu. Poredite se sa drugima i zapažate osobine, sposobnosti, veštine koje ne posedujete i to smatrate svojim nedostatkom. Teže Vam je da se usredsredite na svoje kvalitete i ono što ste do sada postigli, dok pre primetite svoje greške ili propuste, ono što ne znate, ne možete, nemate razvijeno.

U društvu se retko ističete i delite svoje ideje i stavove jer smatrate da nisu dovoljno kvalitetni, stručni, nećete znati dobro da ih iznesete. Lako Vas pogodi kritika i uznemiri nedobravanje okoline, pa se u društvu češće povlačite. Teško donosite odluke, a i kada to uradite dovodite ih u pitanje i procenjujete do momenta kada taj proces počne da Vas „guši“ da bi na kraju, izmoreni preispitivanjem odustali.

Komplimente i pohvale odbacujete ili im ne priznajete dovoljno značaja jer su Vas vaspitali u duhu skromnosti, a zaslugu za svoja dostignuća pripisujete sreći ili spletu okolnosti. Skloni ste izbegavanju konflikata i traženju rešenja u vidu kompromisa ili popuštanja samo da biste izbegli nelagodu.

Nalazite se u situaciji, odnosu ili okolnostima koji Vam ne prijaju, ali se ne usudjujete da nešto promenite. Izbegavate zabavne aktivnosti jer mislite da ne zaslužujete da uživate.

Često Vam kroz glavu prodje neka od ovih misli:

„Nikada neću položiti ovaj ispit.“
„Nisam siguran/na da ću napraviti pravi izbor škole/fakulteta/posla.“
„Kako ću održati prezentaciju pred svim tim ljudima?“
„Nemam „petlju“ da joj/mu pridjem.“
„Neprijatno mi je i od pomisli šta bi drugi mogli reći/pomisliti ako ja…?“

Kada ovakvo stanje potraje osoba gubi veru da će moći da uradi nešto dobro za sebe, te se povlači i izoluje od životnih izazova koje smatra preplavljujućim. Teskoba koju oseća i unutrašnje blokade koje koče osobu da se uhvati u koštac sa životnim izazovima su sigurni znaci da se bori sa niskim samopouzdanjem. Ukoliko ovo stanje dobije šire razmere i produbi se u nepoštovanje i neprihvatanje sebe kao ličnosti, može se razviti nisko samopoštovanje. Rad na niskom samopouzdanju i samopoštovanju zahteva strpljenje, traže da im se posvetimo, što bolje razumemo, promenimo neadekvatne i prihvatimo nove, kreativnije odgovore na izazovnu situaciju.

Šta možete uraditi da povećate samopouzdanje?

Potrebno je prvo pronaći sigurno mesto, utočište iz kojeg će osoba moći sa bezbedne distance da sagleda u kojoj oblasti joj/mu je potrebna pomoć, u čemu da se ojača, koje veštine da razvije. Za mlade od 15 do 30 godina koji osećaju znake niskog samopouzdanja osmislili smo serijal psihodramskih radionica na kojima će tražiti uzroke, prekinu stare navike, prihvate nove, produktivnije, prigrle svoje potencijale i tako osnaženi nastaviti samopouzdano da koračaju kroz život.

Dinamika rada:
Radionice su iskustvenog tipa sa ograničenim trajanjem od 12 susreta. Susreti će se odvijati jedan put nedeljno, svakog četvrtka u trajanju od 2,5 sata.

Prvi susret će se održati: 14.3.2019. četvrtak od 19:00 do 21:30.

Mesto održavanja: u Novom Sadu.

Način prijavljivanja:
Zainteresovani se mogu prijaviti na broj telefona: 062/109-5005. U prijavi navesti: ime i prezime, broj telefona i godište.

Cena: 1000 din. po susretu.

Voditeljke radionica: Dragoslava Savić-Grujić dipl. pedagoškinja i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Psihodramska grupa za roditelje

Posted on

Iako je poznato da ne postoje savršen roditelj društvene mreže su preplavljene slikama srećnih roditelja sa nasmejanom decom koji nameću standard roditeljstvu. Spoljašnji pritisak i borba sa vremenom da majka, pa i otac ostvari sve svoje obaveze, provede kvalitetno vreme sa detetom, pa još bude uspešan/na u poslu, posveti se druženju i uživa u slobodnom vremenu nekada predstavljaju preveliki teret. Kada se tome doda velik izbor “najboljih” teorija roditeljstva, najkvalitetniji saveti dobronamernih iz okruženja, ne iznenadjuje činjenica da je prosečan roditelj preplavljen osećajem da nije dovoljno posvećen, da ne vlada emocijama, da nije dovoljno dobar uzor.

Nema roditelja kome kroz glavu, pa i naglas, nisu prošle neke od misli:

“Nemam strpljenja za svakodnevne izazove.”
“Iznerviram se kada me ne slušaju.”
“Nemam vremena da se igram sa svojim detetom.”
“Kada se obraćam svom detetu čujem reči moje mame/mog tate.”

Nema roditelja koji nije bar jednom osetio zbunjenost, zabrinutost, ljutnju, pa i krivicu, posumnjao u sebe i doveo u pitanje svoje sposobnosti. No, preplavljenost emocijama samo nam odmaže i dovode do toga da pomislimo da nismo u stanju da pronadjemo izlaz iz začaranog kruga životnih okolnosti koje nam ne prijaju. Istina je da se svako od nas našao u neočekivanom spletu okolnosti koji nas je omeo u uobičajenom funkcionisanju, a koji je prevazilazio naše mogućnosti da se nosimo sa novonastalom situacijom. Neki od nas su uz podršku bliskih osoba prevladali date okolnosti i iz njih izašli osnaženi, dok su drugi osetili posledice u vidu umora, slabije motivacije, češćeg pravljenja grešaka, nezainteresovanosti za druženje i komunikaciju, koje su se umnožavale.

Kako roditeljstvo ne treba da bude stalna borba, iako se u momentima tako čini, osmislili smo program za roditelje kojim želimo da Vam pružimo podršku da osnažite svoje potencijale, ponovo uspostavite balans i sa uživanjem prigrlite ulogu majke/oca.

Serijal psihodramskih radionica “Temelj roditeljstva” je iskustvenog tipa i namenjen je onima koji već jesu roditelji i onima “u nastajanju”, a koji se suočavaju sa svojim izazovima, sumnjama i zabrinutostima.  Osmišljene su tako da se kroz 10 susreta bavimo temama: sagledavanje identiteta, očekivanja i emocija, socijalnim veštinama, spontanosti i kreativnosti.

Ukoliko želite da budete okruženi razumevanjem, prihvatanjem i da osnažite svoje roditeljske potencijale pridružite nam se.

Dinamika rada:

Susreti će se odvijati jedan put nedeljno, svake srede u trajanju od 2,5 sata.

Prvi susret će se održati: 20.02.2019. sreda od 19h do 21:30.

Mesto održavanja:

Na adresi Pavla Papa 1 (interfon broj 1) u Novom Sadu, u prijatnoj atmosferi i u malim grupama vodićemo računa o razvoju i potrebama svakog pojedinca.

Način prijavljivanja:

Zainteresovani se mogu prijaviti na broj telefona: 062/109-5005 do 19.2.2019. U poruci navesti: ime i prezime, broj telefona i godište. 

Cena: promotivna cena pojedinačne radionice je 800 din.

Voditeljke radionica:    

Dragoslava Savić-Grujić dipl. pedagoškinja i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Ivana Kojić dipl. vaspitač i psihodramska savetnica u okviru Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije (RAIP)

Dobrodošli!

Poklanjanje za kraj školske godine

Posted on

“Davne, osamdeset i neke, nam se razbolela učiteljica i ubrzo otišla u penziju. Mnogo smo je voleli. Skupilo se nas nekoliko kupilo buket cveća u ime celog odeljenja i otišlo joj u posetu. Domaćinski nas je dočekala, skuvala belu kafu, pili smo iz fildžana, bilo je nezaboravno.”

Danas kao da se sistem vrednosti malo promenio. Vaučer za “Monu” (koji većina majki ne mogu sebi da priušte), HM, kožne torbe, pozlaćeni satovi, baštenski nameštaj, bicikl, mobilni i još kakve sitnice u vidu parfema i nakita, po principu što veće i/ili što skuplje. A pre toga dogovaranje u roditeljskoj viber grupi, koliko para, te malo je, te puno je, te ne zaslužuje, te samo je jednom kraj godine.

Šta poklanjamo i da li istinski znamo osobu kojoj poklanjamo? Šta poručujemo tim poklonima? Kakvu poruku poklonom šaljemo? I zbog čega poklanjamo?

Darujemo delom zato što želimo da usrećimo druge, delom iz tradicije. Nekada su deca poklanjala kreativne radove kao jedinstvena umetnička dela i znak pažnje. Godine su prolazile, menjali su se roditelji, menjala su se deca, tradicija poklanjanja se menjala. Postalo je isfurano da poklanjamo novčanike, pa smo prešli na torbe, kada su nam torbe dosadile, prešli smo na parfeme. Parfeme su zamenili zlato i satove, a njih vaučeri, koje su pogurali mobilni i tableti. Darujemo vaspitačice kada nam dete završi predškolsko, jer se to sada smatra malom maturom, pa učiteljice, jer božemoj više niko neće o deci brinuti kao što je ona/on, pa razredne starešine što su ih trpeli kroz pubertet, pronalaženje sebe i raznorazne krize.

Darujemo nastavni kadar za kraj četvorogodišnjeg školovanja kao oblik izražavanja zahvalnosti za trud koji je učitelj/ca uložio/la u njihov razvoj, kao sećanje na baš tu generaciju džaka i školski put koji su zajedno prošli. Znamo razlog zbog koga poklanjamo, još samo da se usaglasimo šta je prikladno da poklonimo jednom prosvetnom radniku. Nevolja je naše zemlje što prosvetni radnici nisu plaćeni u skladu sa onim koliko ulože truda u radu sa decom, pa spram toga roditelji smatraju da je primereno skupiti novca za skup poklon kako bi se nadoknadila neadekvatna plata. Još je veća nevolja kada se poklanja ono što bismo voleli sami da dobijemo, a ne uzimamo u obzir osobu kojoj poklanjamo. Tako nastaju dve razočarane strane. Pa kako onda pokloniti učitelju/ci?

Poklon treba da nosi značenje da nam je stalo do nekoga, da ga/je cenimo i poštujemo. “Poklon koji cenimo je onaj koji nas podseća na nekoga koga volimo”, kaže psiholanalitičar Samjuel Lepastier. Za takav poklon koji će kod primaoca pobuditi pozitivne emocije nam je potrebnija mašta, nego velika količina novca. Za takav poklon nam je potrebna dečja kreativnost i želja da nekoga obraduju. Poklon za koji smo se potrudili da pokrene emocije, ostaće u srcu onoga kome je poklonjen i govoriće da tu osobu prihvatamo takvu kakva jeste. Takav poklon će ostaviti pečat u sećanju onoga ko ga je primio i podsetiće na decu od kojih je dobijen. Poklonimo od srca, pa ćemo lako izabrati i ono “šta”.

Šta možemo da radimo sa dosadom?

Posted on

“Svaki dan mi je isti… Umorila sam se od toga da ustanem, gledam društvene mreže, odradim neke osnovne kućne obaveze, tek toliko koliko moram… Razvlačim se od kreveta do fotelje, od spavaće do dnevne sobe, kosti me bole od izležavanja… Nemam volje ni za šta, mrzi me da počnem da čitam… Započnem da gledam neki film, ali mi na pola misli odlutaju. Smaram se, ništa mi se ne radi…”

Prve nedelje izolacije smo uživali u neočekivanom, prinudnom odmoru, posle smo se reogranizovali i uskladili sa porodičnim, poslovnim i društvenim obavezama. Sada nam se ukazuje vreme sa kojim ne znamo šta da radimo. Većini nas je ovo stanje poznato kao dosada koja nastaje kada se nalazimo u situaciji u kojoj se ne dešava ništa što mi smatramo važnim, ništa što mi želimo. Dosadno nam je u školi/na faxu da slušamo gradivo kojem ne vidimo smisao i svrhu (Šta će mi to u životu?). Dosadno nam je na poslovnom sastanku da slušamo izveštaj koji nema nikakve veze sa našim poslom, a nije nam prijatno da izadjemo iz situacije (Šta mi to treba?). Dosadno nam je u izolaciji, kada su nam uobičajene aktivnosti koje smo obavljali van kuće nedostupne, a ne možemo da pronadjemo nešto čime bismo ispunili vreme (Šta sad?). Zajednički imenilac za ove primere je da se osećamo primoranim da sedimo u okruženju i situaciji koja nam ne prija i nad kojom nemamo kontrolu, te se isključujemo i sebe opterećujemo mislima da želimo da budemo na drugom mestu i radimo nešto drugo. Dosada je u suštini neprijatno osećanje koja nas pokreće na neku akciju u kojoj ćemo ili izaći iz situacije ili je promeniti. Šta možemo da radimo sa dosadom?

Za početak je važno da budemo svesni kada nam je dosadno, čime se to bavimo ili ne bavimo dok nam je dosadno, sa kim smo, gde se nalazimo, koja aktivnost nam je dosadna. Dok se dosadjujemo istražimo šta sve ne želimo da radimo, o čemu ne želimo da mislimo, čega ne želimo da se sećamo, istražimo sve što nas ne zanima, ne volimo, što nam je dosadno. Postanimo svesni uticaja koji dosada ima na nas, prisetimo se koliko nas dosada iscrpljuje, fizički nam oduzima energiju da se pokrenemo i bilo šta promenimo, te stoga ostajemo, smoreni i umorni.

Šta bi se dogodilo da nam nije dosadno? Šta bismo radili da se ne dosadjujemo? Odgovor je krajnje jednostavan, bavili bismo se onim što nas istinski zanima. Dosada blokira naša prava interesovanja koja nas iskreno iz dubine motivišu da se pokrenemo, stvaraju nam toplinu u stomaku i osmeh na licu. Medjutim, često nam je teško da odredimo šta je to što nas pokreće, šta su naša prava interesovanja. Dosada je tada pomoćnik koji nam obezbedjuje vreme u kome ćemo dopustiti sebi da se preispitamo šta nam je važno, prisetimo se u čemu smo uživali, da nam slobodu da probamo da napravimo nešto novo, da budemo kreativni, ponovo stvaramo. Iz dosade su u pećinama nastala prva umetnička dela, nešto kasnije neka od najvećih otkrića svih vremena. Iz dosade su nastale dečje igre, novi alati čija je ideja bila da nam olakšaju život, jedna od najlepštih književnih dela. Dosada je saveznik koji nas pokreće da nešto uradimo. Kako onda da se pokrenemo?

“Gledaj u tačku dok ti ne sine ideja šta da radiš”, pročitala sam na društvenim mrežama jedan citat. Može i tako, a možemo da prebiramo po sopstvenom iskustvu i otkrijemo konstruktivne načine da prekinemo dosadu. Možemo sebi da postavimo ova dva pitanja:
Šta bih sada mogao/la da radim?
Šta želim da radim?
Odgovori će biti smernice za maštu, kreacije, akcije koje planiramo da ostvarimo i u njima uživamo. Kada nam vreme stane i u isti mah proleti znaćemo da smo radili nešto što nas iskreno zanima, što nam zaokuplja pažnju u potpunosti, čini nas ispunjenim i zadovoljnim. To je znak da smo pobedili dosadu!