Dragoslava Savić-Grujić

Čemu smo se prilagodili?

Posted on

Ovih dana…
…kao da je sve normalno, uigrano, mirno
…kao da smo napravili svoj, novi ritam
…kao da smo zadovoljni, srećni, ispunjeni
…kao da nam ništa ne fali
…kao da je sve ok.

Nova situacija sama po sebi nosi neizvesnost, urušava osećaj sigurnosti i kao takva nas tera da se promenimo. Od nas se traži da izmenimo dotadašnji način života, prilagodimo svoje ponašanje i navike novononastalim okolnostima, traži se da radimo nešto novo kako bismo se uklopili u izmenjeno stanje. Tokom života smo se mnogo puta nalazili u situacijama da se prilagodjavamo, čak i kada toga nismo bili svesni. Prilagodjavali smo se na osobe koje su nas čuvale, na vrtić, na školu, sedenje u klupi i dugačke časove, na sportski tim, drugare, profesore, kolege, rodjake, komšije. Svaka nova životna faza zahtevala je od nas da se prilagodimo i suočimo sa novim izazovima. Tokom tih perioda preuzimali smo i odredjene uloge sa kojima smo bili zadovoljni ili ne, koje su nam bile nametnute (niko nas nije pitao da li želimo mladjeg brata/sestru, a opet smo ih dobili), koje smo sami izabrali (želeli smo da studiramo ili da se zaposlimo, ili smo rešili da nas drugaricina ćerka zove “tetka”). Za neke uloge smo sami doneli odluku (svojevoljno smo pristali da nekome budemo suprug/supruga), neke smo izgubili (došao je momenat kada smo u životu izgubili ulogu unuke/unuka), neke smo zamenili sa novim i boljim (završetkom fakulteta i pronalaskom posla ulogu studenta smo zamenili ulogom zaposlenog), a neke nikada nismo ni imali, a silno smo ih želeli (možda smo želeli da nekome budemo mama/tata, ali nam se to nije ostvarilo).

Sa svim tim promenama, koje su razvojne i uobičajene za većinu ljudi, smo se suočavali onako kako smo to u odredjenom uzrastu najbolje znali i umeli. Dogadjalo nam se da iz jedne faze u drugu predjemo bez većih teškoća, dok su nam neki stadijumi izuzetno teško pali. Vraćanjem unazad sigurno imamo sećanje da smo vidjali jednog druga/drugaricu kako sedi sam/a, izdvojen/a dok jede užinu. Možda je neko od nas bio taj dečak ili devojčica koji nikako nisu mogli da pronadju druga za igru, koga su svi izbegavali, ko se nikako nije uklopio i ko je zbog toga patio. Ipak većina nas se pronašla svoje mesto bar u jednoj grupici ili paru u kojem se oseća bezbedno i prihvaćeno i koja nam u ovom period izolacije predstavlja sigurno utočište.

Nova situacija, koja više i nije tako nova promenila je štošta u našim životima. Posle šoka i neverice da nam se nešto tako neodredjeno dogadja, većina nas je bila u situaciji da se na neki način protivi vanrednim merama, bilo aktivno, neprihvatanjem predloženih mera izolacije, bilo pasivno, sedeći u kući smo tiho tugovali ili bili besni na one koji ne vode računa o sebi i drugima. Ono što je sigurno jeste da ljudi različito reaguju na istu situaciju, što smo i doživeli ovih dana. Kako je vreme odmicalo svako se snalazio na svoj način. Jedni su se preselili na selo kod bližnjih, pojačali internet konekciju za rad od kuće, počeli da sade baštu, a deci raskrčili dvorište. Drugi su sedeli danima pokriveni ćebetom i tiho šaputali da se to njima ne dogadja, a potom uvideli da se planeta i dalje vrti, da svet nije stao, da biljke rasu, deca se radjaju. I jedni i drugi su odreagovali najbolje za sebe, u skladu sa svojim kapacitetima. Izazovna situacija je sve nas podstakla da se prilagodimo tako što smo bili prinudjeni da pogledamo u sebe i procenimo svoje sposobnosti, reorganizujemo snage i da u skladu sa emocija, društvenim životom i iskustvima nastavimo manje ili više ispunjen života u izmenjenim okolnostima i težimo ka tome da ponovo uspostavimo ravnotežu. Čemu smo se do sada prilagodili?

Vremenu

Vreme se za neke od nas ubrzalo, za neke usporilo. Bilo kako bilo, iako imamo isti broj sati sada ih možemo iskoristiti na drugačiji način. Nekima će prijati da rade od kuće, ne idu na predavanja, uspore svoj ritam i smanje obaveze koje su do sada imali. Drugi će biti motivisani da više uče i polože ispite koji su mu ostali. Neko će pronaći posao preko interneta i, možda prvi put u životu početi da zaradjuje. Neko će se povezati sa članovima svoje porodice više nego ikada u životu, dok će drugima život u zajednici u kojoj su i pre postojali problemi, teško pasti. Ono što smo nekada učili u školi sada je više nego očigledno, vreme je relativno :). Odatle proizilazi da vreme koje imamo možemo da organizujemo kako želimo, da ga isplaniramo do tančina, da ga spontano ispunimo onim što nam se u trenutku radi ili pak da ne menjamo rutinu u mnogome, nego samo da je više prilagodimo svojim potrebama. Možemo i poželjno je da uradimo ono što je najbolje za nas.

Sebi

Život u neobičnim okolnostima podsetio nas je da se okrenemo sebi, svojim željama i potrebama, da se bolje upoznamo i prisetimo šta sve možemo i želimo. Mene su poslednji dani naučili bez čega sve mogu da živim, kvalitetno i ispunjeno, šta mi je važno, a šta nije. Shvatila sam da mi je važnije da u kući imam kremu za lice od brašna, da su mi osnovne namirnice mleko, musli i čokolada, da mi je važnije da čitam, da se čujem sa prijateljima i da spremam kolače. Do čega ste Vi došli?

Promeni

Ono u šta sam još sigurna jeste da je promena konstantna (veliko otkriće :)) i da bismo savladali ovu veliku planinu promena koja se stvorila pred nama, možemo jedino da živimo dan za danom. Prve nedelje smo bili zbunjeni i vrteli se izmedju mahnite kupovine, ribanja stana i žongliranja sa poslovnim i školskim obavezama. Druge nedelje smo se manje ili više reogranizovali, uživali u odmaranju i prilagodjavali se na online svet. Polako smo počeli novu situaciju da ne doživljavamo kao pretnju, već kao šansu. Otvorili smo se za druge i drugačije poglede, sagledali moguća rešenja i posmatrali van okvira. Što više prigrlimo spontanost u sebi i primenimo je u životu više ćemo imati mogućnosti da detinjom zainteresovanošću ispitujemo situaciju i bez straha da će nam neko reći da grešimo (jer realno u ovoj situaciji niko ne zna šta je ispravno) oprobavamo moguća rešenja sve dok ne pronadjemo neko koje je za nas trenutno prihvatljivo. I zapamtite odluke koje donesemo podložne su promeni i u ovoj neobičnoj situaciji dozvoljeno je da budu neobične :).

Čemu ste se tokom trajanja izolacije Vi prilagodili do sada i na koji način?

Kako sačuvati sebe?

Posted on

Kako živimo ovih dana: odcepljeni, a zajedno. Izlazimo samo u nabavku, da izbacimo smeće i ako moramo na posao, pri čemu žurimo da se vratimo kući i da na tim putevima što više izbegnemo ljude. Ako se dogodi da se jedni drugima nadjemo na putu izvinjavamo se, spuštamo pogled i sklanjamo se što dalje. Bojimo se za decu, za sebe, za druge, za drage i voljene, za prijatelje, komšije, prolaznike. Bojimo se i sklanjamo se…

Zatim dolazimo u svoje sklonište i smenjujemo se ispred tv-a, računara, dogovaramo se  ko kada koristi koju sobu, a ko trpezarijski sto. Slušalice su nam u ušima, oči na ekranima, a glava često u frižideru ili špajzu, gde mama sakriva slatkiše i grickalice od ili za ukućane. Zujimo kao pčele nenaviknuti da nas je toliko po sobama, grickamo kao detlići doručak, užinu, ručak, užinu, večeru, užinu, užinu, užinu… Trudimo se da sačuvamo druge, a često sebe zanemarujemo. Dogodi nam se da zaboravljamo više nego inače, da se svadjamo čini se bez razloga, da previše/premalo jedemo, da iako smo premoreni veći deo noći ne možemo da zaspimo. Zavaravamo se da se to svima dogadja u ovoj neobičnoj situaciji i ne obraćamo pažnju na te znake. Zatim nam se znoje dlanovi, suši grlo, srce se uzlupa, dah nam postaje kraći i ne možemo da se nadišemo vazduha. Tada situacija postaje ozbiljnija i priznajemo da nešto nije u redu. Sve su to prirodne i normalne reakcije na opasnost, koja vlada u društvu i svetu u celini.

Pored opasnosti javlja se i neizvesnost koja nam često mnogo teže pada i dovodi do uznemirenosti jer nismo sigurni protiv čega se borimo. Tada mozak pretražuje svoje kartice sa sećanjima, procenjuje šta je u realnosti opasno, a šta ne i šta mu može pomoći u novoj situaciji. Kako ne pronalazi iskustvo koje je slično sadašnjoj situaciji, mozak je u stanju da napravi različite scenarije i da ih na celodnevnom nivou procenjuje jer je za njega neizvesnost ravna opasnosti. U praktičnom smislu to znači da sebe mučimo vrtenjem različitih scenarija po glavi gde je svaki gori od prethodnog i iscrpljujemo preko nam potrebne resurse za suočavanje sa situacijom. Šta umesto toga možemo da uradimo kako bismo sačuvali sebe? Možemo odvojiti potrebno vreme u kojem ćemo se prilagoditi novoj situaciji, vreme u kojem ćemo se okrenuti sebi i uraditi ono što je dobro za nas, a početi tako što ćemo se otvoriti…

Prihvatanje

…za bes, strah, tugu, stid, krivicu, ljubomoru, uznemirenost… otvoriti se za sva osećanja koja su izmešana i nerazumljiva… otvoriti se i priznati im da postoje, da su normalna i imati strpljenja za njih i za sebe. Emocije su tu da nam saopšte da nam se dogadja nešto važno, nešto što nam možda pokreće bolna i neprijatna sećanja sa kojima se nismo pomirili, da podsete na nerešene konflikte, nepreboljene dogadaje, prekinute odnose. Sada je prilika da se okrenemo ka unutra i kažemo sebi da se osećamo uznemireno i da je to sasvim u redu u ovim okolnostima, ali i da smo mi ti koji imaju kontrolu jer emocije jednostavno postoje, one nisu ni dobre, ni loše, već samo traže da budu primećene, te im stoga dajte tu priliku. Možete koristiti vežbe disanja, relaksacije, vizualizacije kako biste došli u kontakt sa njima ili jednostavno oslušnite svoje telo, ono nam govori mnogo više nego što smo obično spremni da čujemo. Možete da probate najjednostavniju vežbu, kao što je ova:

Smestite se udobro, ako poželite zatvorite oči, usmerite pažnju na svoje disanje, oslušnite ga. Udahnite duboko kroz nos, a potom lagano izdahnite kroz usta. Ponovite nekoliko puta i primetićete kako Vam se dah i lupanje srca umiruju. To je znak da ste svojom akcijom učinili da disanje dovedete pod kontrolu.

Fokus na sada i ovde

Kada ponegujemo svoj unutrašnji deo možemo se okrenuti u sada i ovde i biti prisutni medju ljudima koji su oko nas.  Prilika je da osobu sa kojom delite životni prostor upoznate na višem nivou, da joj se posvetite i da se ona posveti vama. Možemo sesti jedno naspram drugog i porazgovarati kao da se prvi put vidimo, tako da smo detinje iskreno zainteresovani za njega/nju, pitati i slušati, duboko i sa razumevanjem, otvoriti se za tudji svet i pustiti drugog u svoj. A šta je sa onima koji su sami? Njima je potrebna podrška okoline, potreban im je kontakt sa važnim osobama, potrebno je da se čuju na tradicionalan način telefonom ili savremen preko društvenih mreža. Svima su nam potrebni drugi, drugačiji ili slični, naši, oni sa kojima imamo sličnosti i od kojih se razlikujemo, oni koji slušaju i koje čujemo, oni koji su tu za nas kao što smo mi za njih. Potrebno nam je da se okružimo, realno ili virtuelno, onima koji nam znače i jedni drugima budemo podrška.

Preuzimanje kontrole

U vanrednim okolnosti lako možemo da se izgubimo u brigama oko stvari na koje ne možemo da utičemo kao što su ponašanje drugih, kada će škole početi da rade, kada će u prodavnicama da bude dovoljno robe, a u apotekama maski i sredstava za dezinfekciju, kada će lekari pronaći lek, bolesni ozdraviti, da nam najbliži ostanu zdravi… Medjutim, većinu ovih stvari ne možemo da kontrolišemo. Ono što možemo da kontrolišemo jeste naše ponašanje. Sami možemo da odlučimo da li ćemo se ponašati u skladu sa preporukama zdravstvenih institucija kako bismo zaštitili sebe i druge, da li ćemo pomagati komšijama, podržati zdravstvene radnike, učitelje, trgovce aplauzom u 8 ili nešto treće. Odluka da se ponašamo na odredjeni način, da ispunimo svoje vreme je ono nad čim imamo kontrolu. Svako ima pravo da odluči za sebe kako će rasporediti i ispuniti svoje vreme u ovim posve neobičnim okolnostima. Kako možemo da preuzmemo kontrolu?

Rituali donose predvidivost da će se odredjena radnja obaviti u tom delu dana, da će se baš ta akcija ostvariti sprovesti u delo, stvaraju osećaj preko nam potrebne sigurnosti. Stoga se držite uobičajenoj načina funkcionisanja ili ga prilagodite tako da više odgovara Vašem tempu i trenutnim okolnostima.

U toku dana pored obaveza ostavite vreme za odmor i zabavu. Gledajte smešne klipove, igrajte se društvenih igara, pričajte viceve.

Pravilno se hranite kako biste imali više energije i vežbajte na način koji Vam prija. Internet je trenutno preplavljen besplatnim online programima za vežbanje, pravljenje zdravih obroka i različitih saveta za zdrav život. Ovo se čini kao dobra prilika da oprobamo ono za šta do sada nismo imali vremena.

Naučite nešto novo. Idealna je prilika za sticanje novih iskustava i saznanja. Pored otvaranja desetina tabova i čitanja raznovrsnih članaka, možete se vratiti hobijima koje ste, poneseni svakodnevnim obavezama zamenarili. Izvadite gitaru, igle za štrikanje, slikarski pribor i ponovo ih vratite u upotrebu. Ili jednostavno naučite nešto novo bilo da je to brzo kucanje, origami, kuvanje, ulepšavanje kose i noktiju. Kada počnete shvatićete za šta ste sve sposobni i šta sve možete sami da uradite.

Maštajte jer je to dozvoljeno, a i poželjno.

Planirajte budućnost, jer će se ovo neobično vreme završiti i vratićemo se u dobro poznate okvire. Postavite ciljeve i pripremite se za ono što će doći.

Ukoliko ste preopterećeni obavezama poradite na prioritetima i dozvolite sebi da usporite.

Prepoznajte svoje snage

Čujemo od drugih: da smo brižni, strpljivi, društveni, marljivi, organizovani, vredni, imamo smisla za humor… Sve su to naše snage, naši resursi koji nas bogate i omogućavaju da se izborimo sa različitim okolnostima. I ova trenutno ne tako laka, a po svemu neobična situacija koja nas stavlja pred izazove angažuje naše snage, može dovesti do našeg jačanja, do toga da budemo fleksibilniji, razvijemo sposobnosti i veštine koje su nam potrebne za snalaženje u novim, teškim okolnostima. Možemo se podsetiti koliko smo spremni da proširimo svoje vidike, da naučimo novo, preoblikujemo staro. Možemo se podsetiti koliko vredimo, baš takvi kakvi jesmo. A najvažnije od svega jeste da damo sebi prostora i vremena da prihvatimo novonastalu situaciju, da pronadjemo mesta gde ćemo biti sigurni, mesto na kome ćemo pregurati ove dane na način koji je najbolji baš za nas.

Ostati normalan u nenormalnim okolnostima

Posted on
Breakfastgranolaweb-8026

Prvi dani proleća u jednom malom običnom gradu, pod neobičnim okolnostima gde je, kako se čini, vrag odneo šalu protiču u neverici. Ljudi otporni na sve i oni koji se boje svega i svih, oni koji prete i oni koji obećavaju, rafovi koji su prazni, ulice koje su puste, duše koje su suvišne ponosne da priznaju da im nedostaju drugi, slični ili različiti, samo da su tu, pa makar se svadjali, pevali, vikali, tapšali sa drugog prozora, na kratko… Ljudi koji su se zavili da se zaštite, da zaštite druge, da zaobidju u širokom luku, kao da smo posvadjani, a ne brižni. Ljudi koji su se zbili u ono kvadrata što imaju na raspolaganju, sad bliži više nego ikada u životu traže način za miran saživot.

U vazduhu lebdi prisećanje na neki zaboravljeni život, na godine kada nismo bili svesni prave opasnosti, kada se deci nije govorilo jer su još mali da bi shvatili, kada nismo znali, ni razumeli zašto naši roditelji viču jedno na drugo, a ustvari su duboko zabrinuti. U magli lebdi sećanje na devedesete, poplave, zemljotrese, razne gripove, bombarovanja, ratove. U realnosti vlada virus o kome se malo zna, a koga od milja zovu korona. Prazni rafovi u prodavnicama najavljuju nestašice stvari koji su nam realno neophodne za život, dok nas na vestima ubedjuju da imamo svega. Čekamo u redovima da bismo nabavili lekove samo da bismo pregurali naredni period i nadamo se da neće biti gore. Ne mogu, a da se ne zapitam: kako ostati normalan u nenormalnim okolnostima? Ne mogu ni da odgovorim na ovo, ali mogu da razmišljam i nadam se da će meni i/ili nekome drugom moj brainstorming nečemu poslužiti.

Svakodnevica

Trudim se da se meni i mojoj porodica dnevna rutina ne promeni mnogo, da su obroci u slično vreme, da se radi, uči, čita, odmara i spava u vreme na koje smo navikli. Rutina me čini sigurnom. Želim da znam da ujutru ustajem da gledam online školu, da radim, spremam ručak, pomažem oko školskim i domaćih radova, da se predveče družimo, smejemo i zaspimo sa novom nadom.

Rad u skladu sa okolnostima i kapacitetima

Radimo online, družimo se online, posećujemo se online, samo je kafa, na sreću prava i baš onakva kakvu volim, hladna, gorka i jaka. Iako u izmenjenim okolnostima nastavljamo da radimo poslove iz svojih soba, hodnika, špajzova, udobno zavaljeni u omiljenoj fotelji, u opuštenoj garderobi i na mestu gde je signal za Internet najjači. Ne moramo da izadjemo po lošem vremenu da bismo stigli na mesto sastanka, ne koristimo gradski prevoz i ne gubimo, tako nam dragoceno vreme koje tako uštedjeno možemo iskoristiti za nešto što više volimo. Imaju nove okolnosti i svojih prednosti…

No, mnogo važnije je raditi u skladu sa svojim kapacitetima koji su sada, u skladu sa novonastalom situacijom okrnjeni i gde su nam snage istrošene na brige i druge stvari koje nas more. Tako, pre nego što bude kasno, proverite koliko možete da preuzmete na sebe, gde možete da skratite, umanjite, oslobodite se kako biste se sačuvali za sutra, za narednu nedelju i mesec, i ostali dobro za period kada sve ovo prodje.

Osećam, mislim, reagujem

Na emotivnom planu primećujemo da nam se dogadja nešto drugačije, nešto važno, a neprijatno i ne znamo šta sa tim da uradimo. Dlanovi nam se znoje, imamo nesanicu, previše/premalo jedemo, nervozni smo, uznemireni, svadljiviji smo nego inače, plačemo za sve i svašta. U ovom trenutku, s obzirom na okolnosti ovo se može smatrati normalnim reakcijama. Dešava nam se nešto nad čime nemamo kontrolu, osećamo se ugroženi. Medjutim, ako ovo stanje potraje, a sami ne možete da se izborite sa njim, ako Vas ozbiljno remete u svakodnevnom funkcionisanju potražite podršku od bližnjih i/ili stručnu pomoć.

Kako sebi da pomognem?

Trenutno nam se dogadja nešto što se, bukvalno nikada nikome na svetu nije dogodilo, nešto što je novo i drugačije od svega što poznajemo. U toliko nepoznatih teško je pronaći šta je ispravno, ali se možemo prisetiti šta nam je pomagalo u situacijama kada smo osećali napetost, kada nam nije bilo prijatno i primeniti neko pozitivno prošlo iskustvo. Možda je ovo prilika da se setite i ponovo angažujete svoje zaboravljene talente i neiskorišćene veštine. Možda je ovo vreme da izvadite staru gitaru, slikarski pribor, vunicu i igle i započnete stvaranje. Možda je vreme za skakanje uz muziku iz mladosti, pilates vežbe ili kolce. Možda je samo vreme da se ušuškate, odgledate omiljenu seriju ili pročitate knjigu za koju do sada niste imali vremena i popijete čaj natenane.  Možda… Ja to ne znam, samo na glas razmišljam.

Kako doskočiti zavisnosti od društvenih mreža?

Posted on

Živeli smo u vreme kada su se telefon sa žicom i televizor u boji smatrani velikim tehnološkim napretkom. Brojčanik koji okreneš šest puta u krug ili, devet ako zoveš u drugu opštinu, izzvekeće brojeve i onda željno očekuješ da ti se javi neko sa druge strane, ako je, eventualno u kući u to vreme kada zoveš. Znalo se da se ne zove pre 9 ujutru, posle 9 uveče, u vreme odmora od 14 do 17 i u vreme dnevnika. Bez upotrebe telefona i dogovaranja, nekako se znalo ko će kod koga doći na kafu. Bez telefona se znalo gde ćemo se naći posle škole. Znali smo da iskoristimo vreme koje provodimo zajedno da se povežemo, šalimo i razmenimo nešto značajno. Cenili smo besciljne šetnje, slučajne susrete i nova poznanstva. Videli smo ljude, srećne i tužne, i bili prisutni jedni za druge. Danas čitamo postove, twitt-ove, story-je kojima prikazujemo život na društvenim mrežama, život koji je obojan i neizmernom srećom i beskrajnom tugom, život u slikama i kratkim snimcima koji želimo da podelimo sa svetom. Danas pišemo šta smo ručali, kako smo se obukli, koliko dobro smo se proveli. Danas prikazujemo umesto da živimo. Danas se borimo sami sa sobom da iskontrolišemo vreme koje provodimo na društvenim mrežama, a neretko u tome ne uspevamo

Šta je zavisnost od interneta?

Nedovoljno poznavanje odredjene teme je ono što nas koči da se uhvatimo u koštac sa njom i nešto promenimo. Tako možemo krenuti od činjenice da se zavisnošću smatra svaka aktivnost koja nam remeti normalan način funkcionisanja. Nadalje su stručnjaci definisali zavisnost od interneta (Internet Addiction Disorder – IAD) kao klinički poremećaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodično, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje ličnosti. Kao noviji oblik zavisnosti javlja se u vidu gubitka kontrole nad vremenom koje osoba provodi na internetu, a koje je sprečava u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Uzimajući u obzir navedeno, svako od nas je bar nekada “upao” u zavisnost od interneta, što guglajući do kasnih sati, što ćaskajući na društvenim mrežama. Na poslovni sastanak ili predavanje došli smo neispavani jer smo se začitali, zagledali i izgubili pojam o vremenu. U nekom trenutku smo postali svesni da nam aktivnosti na kompu kradu sate, pa smo se počeli kontrolisati.

Kako prepoznati zavisnost od interneta?

Osoba koja je preokupirana internetom na dnevnom nivou u većim vremenskim intervalima upotrebljava internet (a da nije kao način zaradjivanja, odnosno u sklopu posla kojim se bavi), često gubi osećaj koliko je vremena realno proveo/la na internetu i jedva čeka da mu se vrati, retko učestvuje u društvenim aktivnostima i teži da što više vremena provede za računarom. Kako vreme prolazi javlja se osećaj nemira i razdražljivosti, izlivi besa i anksioznosti, problem sa koncentracijom, učenjem i pamćenjem, zanemarivanje redovnih obaveza i prethodnih interesovanja. Navedene znake, medjutim potrebno je posmatrati samo kao smernice koje nas mogu uputiti na to da problem postoji i, u daljem radu, neophodno ih je povezati sa razvojnom fazom kroz koju osoba, najčešće mladi prolazi.

Prvi signali da problem postoji su promene u ponašanju koje odstupaju od uobičajenih, što je za svaku osobu i svaki razvojni stupanj individualno. Ono što roditelji najčešće prvo uoče je vreme koje dete/mladi provodi pred računarom. Iako nije jedini pokazatelj, vreme može biti signal koji upućuje da je momenat da porazgovarate sa svojim detetom. Kao rezultat razgovora trebalo bi da se dogovorite da upotrebu interneta držite pod kontrolom. Medjutim, ako ni posle nebrojenih pokušaja da ograničite vreme korišćenja računara, tableta ili mobilnog, ni posle neuspelih razgovora od kojih Vas hvata grč u stomaku, kada se ni posle beskrajnog razumevanja za razvojnu fazu Vaše dete vrati na staro, tada je vreme da se pokrenete i potražite pomoć.

Kako doskočiti zavisnosti od društvenih mreža?

Kako naučna i tehnološka otkrića ne možemo da usporimo, ignorišemo ili izbegnemo potrebno je da pronadjemo način da koegzistiramo sa njima. Internet je, kako se čini, izvor beskrajne zabave, ali najčešće služi kao način za izbegavanje problema u stvarnom svetu. Dobar odnos sa tehnologijom, stoga ćemo ostvariti ako preuzmemo odgovornost za sebe i svoje postojanje u njemu. U praktičnom smislu to podrazumeva da smo, kao roditelji odgovorni da najmladjima ponudimo svoje društvo umesto snimka sa youtuba (jer je roditelj, kažu pedagozi, najbolja igračka svom detetu), da se upoznamo sa drugim roditeljima na ulici, igralištu, razmenimo iskustva i medjusobno se podržimo. Nadalje je poželjno da izdvojimo vreme za svakodnevno druženje ne bi li stvorili naviku da se na dnevnom nivou pogledamo, proverimo kako smo i povežemo u okviru porodice. Možemo da usvojimo porodične rutualne u vidu nedeljne šetnje po prirodi, večeri društvenih igara, kuvanja ili bilo koje druge aktivnosti koja će postati tradicija važna samo za Vaše članove. Podsetite sebe ko i šta Vam je važno u životu i posvetite se onome ko i/ili šta Vam stoji na vrhu piramide.

Postanite dobar primer

Virtuelni svet nudi mladima, a neretko i odraslima sigurno mesto, utočište koje ne mogu da pronadju u realnosti koja sama po sebi nosi broje izazove. Iako mogu da budu iscrpljujući i stvaraju želju da pobegnemo od njih, izazovi su prekretnice na putu rasta i razvoja koje nas jačaju, čine otpornijim i sigurnijim u sebe, samosvesnijim i samopouzdanijim. Suočavanje sa životnim preprekama nas podseća da imamo snage da odlučimo šta je dobro za nas, šta nam koristi i šta nas čini srećnima. Realnost je puna izazova i kao takva, odlično mesto za vežbanje samokontrole, ako je tako doživimo. Neka Vam jedna vežba za današnji dan bude da kažete sebi da ste danas rešili da ne posegnete da proverite najnoviju vest koja Vam je iskočila na kompu i da se toga držite. Vremenom ćete prestati da obraćate pažnju na nebitne informacije koje nas lako zavedu i ukradu dragoceno vreme. Tako oslobodjeni dobićete prostor da se okrenete sebi, ponovo uspostavite odnose sa dragim osobama, kvalitetnije ispunite dan i budete zadovoljniji. Dan kada odlučite nešto da menjate je dobar dan da radite na sebi.

Šta mogu da uradim za svoje samopouzdanje?

Posted on

Poznajemo osobe koji imaju veru u sebe, svoje sposobnosti i veštine da razmišljaju, uče, biraju, donose odluke, savladaju izazove i uhvate se u koštac sa životnim promena. Oni zrače samopouzdanjem, bave se aktivnostima koje vole i u kojima su dobri, promene doživljavaju kao izazove i nalaze način da im se prilagode koristeći se svojim sposobnostima i veštinama. Znaju da preuzmu kontrolu u teškim situacijama, prihvataju odgovornost i kritiku kada ne ide sve po planu. Veruju da svojim kvalitetima, znanjem i sposobnostima mogu da ostvare svoje planove i želje. U njima vidim ogromnu snagu da se snadju u svakakvim nedaćam, vidim hrabrost da ulete u nepoznato i snalažljivo povežu konce koji su većini nas nespojivi, a samo tako povezani dovode do cilja.

Poznajemo i one kojima nedostaje samopouzdanje da izaberu školu/fakultet, izadju na ispit, konkurišu za posao, pridju devojci/momku. Oni ne veruju u svoje sposobnosti da mogu da urade nešto dovoljno dobro ili kvalitetno, misle da nisu dovoljno spremni, da će se osramotiti ili da će biti kritikovani ako pokažu da nešto ne znaju. Izgledaju kao da nemaju dovoljno snage da se pokrenu na akciju, da nemaju dovoljno hrabrosti da se upuste u nepoznato, jer je to nešto što je nepojmljivo, suviše zamagljeno, strašno. Ako se upuste u neku životnu avanturu, pažljivo i detaljno planiraju rute, proučavaju okruženje i procenjuju rizike. Tako zadubljeni i detektivski nastrojeni počinju sve da dovode u pitanje, pa i sami sebe. Da li ću moći da izdržim, da savladam, predjem, povežem, izrazim…? Sumnja ulazi na velika vrata i grabi krupnim koracima zamagljujući ceo prostor. Tako izgubljeni lutaju sve dok se od umora ne sruše bez snage i ne odustanu od svojih želja. Neuspeh tada radja sumnju da sve što mogu ustvari ne umeju, da ono što hoće ne znaju, da ono što žele ne mogu da ostvare. Pred sobom vide samo blokade na životnom putu, vide prepreke veličine kratera oko kojih se sliva užarena lava, vide scenu beznadja. Put bez izlaza dovodi do osećaja nesigurnosti i odustajanja od borbe.

„Govorili su mi da nisam dovoljno savitljiva, snažna, spretna. Nisu mi ukazali kako da radim na tome. Nisam znala sa brojevima („Brojevi su za muškarce.“), komunikacija sa drugima mi nije bila jača strana, ni kroz umetnost se nisam izražavala. Nisam znala da pevam, govorili su mi da nemam sluha. Govorili su da sam lenja, pa mi je bilo teško da se pokrenem da bilo šta radim. Često sam slušala u čemu sve nisam dobra i mislila sam da ni za šta nisam sposobna.“  

Ko utiče na razvoj samopouzdanja?

Samopouzdanje polazi od nas samih, od naše lične procene, tumačenja, vrednovanja da imamo sposobnosti i veštine da razmišljamo, učimo, biramo i da smo u tome dobri. Osoba za koju kažemo da je samopouzdana nije oslobodjena strahova, samo je spremna da donese odluku, krene u akciju, nosi se sa teškim situacijama, savlada izazove i promene i prihvati odgovornost za svoje postupke. Samopouzdanje nam nije dato rodjenjem, to je nešto što se razvija celog života i na čemu se radi.  

Mi, kao društvena bića podložni smo uticajima iz okruženja. Možemo biti u kontaktu sa kritički nastojenim ljudima, koji u svemu traže manu, a ne ističu vrline, od kojih često čujemo osude, a retko pohvale i da imamo visoko samopouzdanje. Zašto? Iako je negativne uticaje u životu teško izbeći čuveni nemački pisac Bertolt Breht objašnjava: “Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka” i podseća nas da smo vlasnici svojih života i da imamo pravo da odlučimo šta ćemo prihvatiti, a šta ne.

Šta mogu da uradim?

Zamislimo da izmedju okruženja i nas postoji polupropusna membrana koja nam služi da proberemo uticaje tako da možemo sami da odlučimo da prihvatimo komplimente i pohvale koji će nam pomoći da se osećamo cenjeno i vredno, a stavove i izjave koji nas nipodaštavaju ostavimo sa druge strane. Možemo da odlučimo da filtriranjem poruke koje nam ne prijaju uzmemo u razmatranje i procenimo njihovu realnost i na osnovu procene odlučimo da li ih prihvatamo ili odbacujemo, a primamo uticaje koji nas podsećaju na kvalitete, negujemo ih i činimo izvorom svog samopouzdanja.

 „Dugo mi je trebalo da se prisetim šta sve umem, šta sam sve naučila i šta sve znam. Teško mi je bilo da se okrenem svojim kvalitetima kada sam do skoro zapažala samo greške. U ogledalu nisam videla svoj odraz, već ono što se od mene očekivalo, što se tražilo, što sam vremenom oblikovala. Morala sam da obrišem prašinu vremena i pogledam lice koje se promenilo od poslednjeg puta kada je verovalo u sebe. Priznajem, prošle su godine od kada nisam stvarno gledala. Sada je trenutak da pogledam šta je iza i šta je ispred, šta je unutar i oko mene, jer to je jedini način da prihvatim da nisam cenila sebe i da je sada vreme da sebi dam šansu.“

Dodje momenat kada nam je dosta kritikovanja, sumnje u sebe, pasivnosti i nerada, to je trenutak za iskorak iz zone konfora i onoga na šta smo navikli, a ne prija nam. Vreme kada odlučimo da se pogledamo, preispitamo, procenimo i prisetimo šta sve znamo, možemo, za šta smo sposobni, vreme za rast. Vreme kada sami sebi dajemo šansu da verujemo u sebe, da menjamo ono što možemo i prihvatimo ono što nije moguće menjati. Vreme je da pustimo sebe da biramo, odlučujemo i grešimo, jer verujemo da je rast deo procesa učenja i da imamo snage i hrabrosti proći tim putem. Vreme za promenu je ono vreme kada sebi daš dozvolu da se menjaš, podršku da možeš, da skupiš hrabrost i kreneš, jer svaki dan je dobar dan da radiš na sebi, kada to odlučiš.

Šta kada nas preplave emocije?

Posted on

Emocije su moćni saveznici u našim životima, ali mnogima od nas još uvek nedovoljno poznate i istražene. O njima čitamo, slušamo, a veoma malo otvoreno govorimo. Zašto? Većina nas je naučena da se emocije ne pokazuju, da je ispoljavanje emocija, pogotovo onih koje su eksplozivne, burne, znak slabosti. Oni koji pokazuju emocije izgledaju kao da emocije vladaju njima, a ne obrnuto. Tako nadvladani obično nisu bezbedni ni po sebi, ni po okolinu, jer ko zna šta može uraditi čovek koji ne zna da se kontroliše. Vaspitani u duhu stoičkog suprotstavljanja ispoljavanju emocija (p)ostajemo zatvoreni za emocionalne reakcije i doživljaje.

Šta se onda posle nekog vremena dogodi?

Dodje onda dan kada ne želimo da ustanemo iz kreveta, ne želimo da vidimo i čujemo druge ljude, ne želimo bilo kakvu komunikaciju, već samo da se zatvorimo u sobu i ležimo u mraku. Osećamo sveopšti umor duha i tela, pad energije, telo nas izdaje, gubimo volju za akciju. Želimo da se odmorimo u sigurosti doma, majku koja će doneti topao šerbet, umesiti najvazdušastije mekike i pokriti ćebetom. Želimo da neosećamo sve ono što smo pažljivo skupljali i sakrivali ispod tepiha, što smo mislili da nikada neće ugledati svetlost dana i da će večno ostati u zaboravu. Medjutim, priroda se poigrala sa nama tako što je osmislila da emocije postoje iako ih ignorišemo. I što ih više ignorišemo, one sve više rastu, traže pažnju i kao dete ponavljaju da su tu i da je potrebno da ih pogledamo i pozabavimo se njima.

Šta onda uraditi kada nas preplave emocije?

Kao što je slučaj sa detetom, tako i sa emocijama, jeste da im se posvetimo. Umor koji je izazvan poplavom osećanja, neće sam od sebe nestati. Jedini ispravan put da ga se rasteretimo jeste da ga pogledamo, otvorimo i detaljno pretražimo čega smo sve mislili da smo se rešili.

Zaviri u kofer

Prvi korak putovanja koje vodi rasterećenju jeste da otvorimo kofer koji nosimo i vidimo šta sve ima u njemu. Otkrijemo sve davno zaboravljene slike lepih i manje lepih dogadjaja, poruke od ljudi koji su nekada bili manje ili više dragi, setimo se likova koji vredjaju samim prisećanjem, mesta koja bole pri samoj pomisli, setimo se kruga ljudi koji znaju da zagrle, uteše. Setimo se svega što smo mislili da smo zaboravili. 

Pusti da boli…

I kada zaboravimo ljude, dogadjaje, teme zbog kojih su nastali raskoli, svadje i sitne čarke koje i danas zabole, osećaj je ono što ostaje i pritiska, ljuti, razdire… Šta onda sa svim tim neobuzdanim emocijama? Kao detetu, pružimo im pažnju, osetimo ih i svakoj se posebno posvetimo. Pusti da boli, peče, štipa. Pusti da teku suze bola, sreće, izdaje. Otvori vrata za sva osećanja koja su gušena, koja su stiskana i ugurana u kofer. Otvori vrata širom i samo pusti… neka izlazi, teče, duva… neka oblači, grmi, lomi…neka plovi, talasa, nosi…

Potrebno je da pustimo da bismo se oslobodili, jer ćemo u protivnom nositi prvo torbicu, pa kofer, pa čitavu hrpu kutija. Ledja će osetiti teret pod kojim ćemo se saviti, pluća će osetiti da ne mogu da udahnu, glava će osetiti težinu kojom samo želi da dotakne jastuk. Postanimo svesni kada je previše, stvarno previše! Kada je došlo vreme da više ne moramo da nosimo, da vučemo i guramo težinu emocija, kada je vreme da dišemo slobodno, trčimo i pustimo glas. Kada je došlo vreme da sebi dozvolimo da se otvorimo, pustimo i budemo spremni za rasterećenje. Kada budemo spremni, okrenućemo se svojim emocijama i pustiti ih. Svako svojim tempom, u skladu sa sobom…

Postaćemo svesni da svaka od emocija ima svoj početak, sredinu i kraj. Kao kada iz daljine čuješ sirenu koja najavljuje dolazak voza, on ti sve bliže prilazi, a ti iščekuješ. Onda tutnji i klapara, duva sve oko sebe, nosi ti kosu, sipa prašinu, dok tebi skače pritisak, ubrzava ti se disanje, koža ti se ježi. I onda polako odlazi, a ti se umiruješ i gledaš ga u daljini, kao obrise negde na kraju puta. Tada uvidjaš da se završilo, ublažilo, izbledelo.

Razumi!

Ostalo nam je dalje da istražimo šta se dogodilo i zašto, da razumemo šta je dovelo do zataškavanja emocija, skrivanja i guranja pod tepih. Obično se bojimo onoga što nam je nepoznato i koliko nam je nešto strano, toliko nam se čini strašno. Tako je i sa emocijama, pogotovo onima koje su nedovoljno istražene, čije manifestacije izazivaju neprijatnost koje želimo da se rešimo. Naša reakcija na prvu loptu jeste da ih se rešimo, ali istraživanje zahteva suočavanje, jer i takve neprijatne emocije nam služe nečemu. Možda nam njihov smisao neće biti jasan, možda njihovo značenje nikada ne budemo razumeli, ali možemo da se potrudimo, da uložimo snage i pojmimo. Bilo da bolje upoznamo sebe, životnu situaciju, ljude kojima smo okruženi i šta želimo u životu, bilo da jačamo, da se prilagodjavamo ili menjamo, emocije nam prenose poruku. Takva pomoć je neprocenjiva.

Pusti…

I na kraju osvestimo da smo bili povredjeni, razočarani, da je bolelo, kuljalo i sevalo, ali da je prošlo. Da je oluja napravila štetu, da smo sami i/ili uz podršku počistili životno dvorište, okrečili ogradu i ukrasili novim detaljima. Pustili smo da prodje, a zatim se obogatili. Tek kada smo se ohrabrili da menjamo, dozvolili smo sebi da nam bude dobro, da osetimo nadahnuće i doživimo uspeh. Potapšimo sebe po ramenu i zahvalimo na neizmernoj hrabrosti za prvi i svaki naredni korak koji smo istrajali na putu promene. Ponesimo mudrost da su emocije deo nas, da nisu ni dobre, ni loše, već da postoje. Ponesimo snagu da ih pogledamo, prihvatimo kao svoje i sa njima koračamo kroz život, jer je lepše i lakše koračati sa nekim ruku pod ruku, prijateljski i saosećajno. Ponesimo širinu da pogledamo, doživimo, otpustimo i primimo. Zaslužili smo da sa emocijama živimo u saradnji, da smo povezani i nežni jedni prema drugima.

Novogodišnje želje ili?

Posted on

Decembar prepun završetaka proleti pored nas i izgubi se u svodjenju računa i pravljenju većinom poslovnih odluka. Tek se pred sam kraj godine okrenemo sebi i ukrademo ono malo prazničkog raspoloženja za odmaranje od planiranja, proslavimo postignute uspehe i sam završetak. Zatim se ubrzo vratimo redovnim obavezama i tek što dostignemo punu “radnu temperaturu” shvatimo da se sneg otopio, da je novogodišnju dekoraciju zamenila cvetna, osmomartovska i da smo, po ko zna koji put, zaboravili na sebe i svoje potrebe. Koliko puta Vam se nešto slično dogodilo?

Želim, želim…

Problem sa novogodišnjim odlukama je što ih pravimo zaneseni euforičnom prazničnom atmosferom najčešće u vreme godišnjeg odmora, pa umesto odluka sastavljamo beskrajan spisak želja i ne proveravamo koliko su one realno ostvarive. Razočarenja nas sustižu kada shvatimo da nismo dobili sedmicu na Lotou, ni nasledstvo od davno zaboravljenje tetke koja nema drugih rodjaka naslednika sem nas i da nam Deda Mraz pod jelkom nije ostavio nova kola ili drugi skroman poklon.

Drugi problem nastaje pri realizaciji odluka u delo kada nas preplavi osećaj da nije lako ni jednostavno menjati ustaljene obrasce ponašanja i razmišljanja. Odluka da se više družim iako sam povučen tip osobe, da spavam manje, radim, postižem i zaradjujem više, da smanjim kilažu koju sam uporno čuvao/la veći deo svog života, da se svima dopadnem, pronadjem ljubav svog života… Prevelik pritisak koji sebi namećemo u obliku ovakvih i sličnih odluka, najčešće dovodi do odustajanja i vraćanja na staro. Šta onda da uradimo/promenimo?

Planiram(o)

Kraj stare i početak nove godine obično nas podseća da pogledamo šta smo ostavili iza sebe, pohvalimo se uspesimo i razmislimo o neuspesima, ali i da napravimo planove za godinu koja dolazi. Običaj da pred početak nove godine procenimo šta smo želeli, a šta smo ostvarili i donesemo odluke o promeni, potiče još iz antičkog Rima i boga Janusa koji simbolizuje novi početak (po njemu je mesec januar dobio naziv). Janus je predstavljen sa dva lica kao dva aspekta vremena, prošlost i budućnost, a njegova poruka je bila da u budućnost ne smemo zakoračiti bez sagledavanja prošlosti. Simbolično se ovaj običaj zadržao i do današnjeg dana da se početak godine doživljava kao prekretnica, vreme za presabiranje i donošenje novih odluka.

Poznajem ljude koji prave manje ili više detaljne planove i odluke za godinu pred nama. Često se zapitam da li se njima dogodi da prolete praznici i taman kad se zagreju za rad pojave se prve visibake, doleti i proleti 8. Mart, a odluke ostanu samo na papiru. Koliko odluka ostvare? Koji planovi ostanu da vise u vazduhu? Šta ih spreči da sve ispune?

Kako planirati, a da se planovi ostvare?

Promena koja je dostižna krije se u svakom od nas, a put promena počinje prvim korakom. Kao što na put krećemo pripremanjem mape mesta u koje želimo da stignemo iliti sa GPS-om u vidnom polju, tako na put Nove godine krećemo što prvo postavimo sebi dostižan cilj/ciljeve.

Budimo realni

Individualno je šta je za koga dostižan cilj, ali ono što je važno jeste da bude što realniji, odnosno, bliži ostvarivom npr. “Želim da u 45. godini postanem balerina” je za nekoga realno, dok za druge nije. Prepreke u vidu godina života, razgibanosti  tela ili toga gde upisati školu/fakultet nam ukazuju na realnost koja nas koči pri ostvarivaju naših planova. Mnogo je realnije da će osobi koja je u nekom momentu školovanja prekinula baletsku školu/akademiju i želi naredne godine da je završi, plan o završetku biti blizu ostvarivom. Ukoliko se stvarnost kosi sa Vašim planom, velika je verovatnoća da ni plan neće biti realizovan.

Proverite čiji su planovi/želje?

Pre nego što spisak ispunite gomilom želja i napravite velike planova za njihovo ostvarivanje, proverite da li su one baš Vaše. Ovo je mesto gde se zapitate da li je to želja moje mame ili moja. Ukoliko uočite da niste sigurni, da sa nekom željom niste lagodni, da Vam “ne leži” postavite sebi pitanje: Da li ću se osećati srećno kada je ostvarim? Odgovor će Vam biti smernica da li da je stavite na spisak ili ne.

Prioritetizujte

Svi mi imamo mnogo malih i/ili velikih želja i pitanje je da li imamo dovoljno vremena da sve ostvarimo u narednom periodu. Da ne biste sagoreli od želja, napravite prioritet. Onu koju najviše želite stavite na prvo mesto za ostvarivanje, a ostale pomerite na nižu lestvicu.

Nekoliko praktičnih saveta:

Pišite

Zamišljanje često ostane u mislima, deo se zaboravi, dok se deo iskrivi u sećanju. Kako ne bi nastala papazjanija, zabeležite u nekom obliku u pisanoj formi svoje planove. Pišite u vidu teza, što kraće, konkretnije i jezikom koji je Vama razumljiv.

Hoću…

Stanite iza odluke da želite nešto da promenite, uradite, stvorite. Započinjanjem rečenice sa hoću zvučite odlučnije, snažnije, nego da je formulišete kao želju (“Želim da…”). Branite svoj stav da nečemu iskreno težite i da ste spremni da mu se posvetite.

Kako?

Polako se zaukavate: znate šta hoćete, znate da su to Vaši planovi, još samo da smislite kako da ih ostvarite. Svaku stavku u ovoj fazi po principu levka raščlanite na sitnije delove. Razmislite: šta Vam je potrebno da biste ispunili plan, gde treba da tražite, koga da pozovete, zamolite za pomoć, šta da pribavite… Postavite sva pitanja kojih se setite i u vidu podtezica odgovorite na njih. Time ćete dobiti još detaljniji plan kojim se možete voditi pri realizaciji.

Merite

“Naredne godine ću smršati.”

“Položiću ispite.”

“Počeću da vežbam.”

Jedne od najčešćih novogodišnjih odluka/želja ili planova koje čujemo ili izgovorimo i sami. Kod takvih planova nedostaju samo odgovori na pitanja: koliko kilograma, kojih ispita, kada ću početi, koliko vremena ću uložiti na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom periodu. Kada odgovorimo na pitanja, onda nam nije teško da formulišemo i konkretan plan npr. “Od januara do marta ću vežbati 3Xnedeljno po sat i po vremena.”

Upoznajte sebe

Pravljenje planova može da Vam bude prilika da upoznate sebe i svoje mogućnosti, svoje želje i odnos prema njima. Završnica u vidu napravljenog plana nije neophodan da biste se osećali u redu sa samim sobom. Već samo preispitivanje, praćenje toka sopstvenih misli i razmišljanje o sopstvenim potrebama veliki je korak u procesu rada na sebi. Možda niste osoba koja pravi planove pred Novu godinu, možda Vam više prija da odluke donosite u toku godine, “u hodu” i da rezultate proslavite odmah po završetku. Možda ćete pred kraj godine samo “baciti pogled” na protekli period i rešiti da u Novu udjete bez plana. Budite ubedjeni da šta god da odlučite je u redu. Živite život u skladu sa sobom i ponekad se setite srećnih trenutaka koji pune dušu.

(Pred)praznična depresija

Posted on

Već krajem novembra šetamo trgovima okićenim za najludju noć, prolazimo pored drvenih štandova sa rukotvorinama, domaćim djakonijama i rakijom koja greje dan, na ulazu u prodavnice nailazimo na jelke i ukrase na policama. Na šta Vas podsete praznici? Kako se osećate kada pomislite da će uskoro Nova godina? U kom delu tela Vam se javi iskrica? Bilo da je iskra ili plamen, tuge ili sreće, svesni smo da se dogadja promena. Neki od nas u ushićenju ne mogu da dočekaju proslave, dedamrazove, prazničnu dekoraciju, trpezu i fotografisanje, dok drugi ne dele to oduševljenje. Gde vidite sebe u prazničnoj euforiji?

Porodica kao sigurno utočište

Većinu na praznike podseti idilična slika porodice, bogate trpeze, nakindjurene jelke i muzike iz mladosti, Vaše ili Vaših roditelja. Deca, unuci, braća, sestre, zetovi i snaje, ostarele bake i deke, svi na okupu u staroj porodičnoj kući negde na kraju šora, u mirnom seocetu neke zemlje. Vlada sveukupna sreća, šale, smeh i cika najmladjih. Miriše pečenje, mešana salata, domaća kafa i vanil šećer pomešan sa dimom od cigareta i onim iz stare peći koja žari vazduh oko sebe. Na tv-u novogodišnji program i svečano raspoloženje ukućana i domaćih gostiju.

Nadate li se porodičnim scenama ili ih se pribojavate?

Praznici su vreme posvećeno porodici, okupljanju prijatelja i rodbine, vreme kada obnavljamo zapostavljene odnose, trudimo se da ih ponovo zagrejemo i prenesemo na potomstvo. Praznici su vreme koje budi sećanja, vraća u detinjstvo i uzburkava emocije. Pogled u prošlost mnogima pokrene suze i smeh, sreću, tugu i žal, toplinu i jezu i/ili ih prepliće. Mnoge od nas slike detinjstva podsećaju na bezbrižnost, na period kada nam je bilo dozvoljeno da uživamo u čaroliji praznika, da verujemo u čuda i nadamo im se. Nasuprot tome, odraslost nas zavija obavezama prema sebi i svom potomstvu, zahteva da preuzmemo uloge majke, oca, ćerke, unuke i nosimo se sa njima, iako im možda nismo dorasli. Sadašnjost nam nameće očekivanja roditelja koji žele da preuzmemo deo njihovih obaveze, očekivanja dece koja bi volela da im obezbedimo novogodišnju magiju, očekivanja prijatelja koji se nadaju da možete zajednički da očuvate dugo godina gajen odnos. Današnjica nam traži da preuzmemo uloge, neuzimajući u obzir to da li smo mi spremni. Ovdašnji trenutak nam postavlja težak zadatak: da odredimo prioritete, da stanemo iza odluke kada nam je važno da vreme provedemo samo sa najbližima, kada je značajno da se družimo i slavimo još jedan običan vikend, kada je vreme da se posvetimo sebi, svojim potrebama, mislima i bar na trenutak okrenemo se ka unutra i ponegujemo se.

Kada praznici bole

Praznici su i vreme prisećanja na one manje lepe trenutke. Vreme koje ponovo aktivira bolna sećanja koja žurimo da zakopamo i ponovo zaboravimo do narednih praznika. Vreme koje podseća na neprežaljene gubitke, budi težinu u grudima i preveliku želju da neučestvujemo u novogodišnjoj pompi, želju da se isključimo i budemo sami sa svojom tugom. I kada odlučimo da se prepustimo, da nas tuga svlada, shvatimo da smo okruženi prazničnom atmosferom gde se nameće dobro raspoloženje, gde se očekuje da svi učestvuju i u duhu praznika se dobro provedu i gde je neoprostivo i čak nedozvoljeno da se tuguje. Onome koga praznici bole, a kome se nameće pritisak okruženja da, makar u vreme praznika moramo biti srećni, pokreće se osećaj krivice što ne oseća sreću i što je ne deli sa svojim najbližima. Noseći tolike terete, svoje i tudje, ne čudi da osoba želi da prespava praznike i probudi se prvog radnog dana Nove godine.

Biti sam ili usamljen

Svako ima svoju priču, svoje želje, potrebe i osećanja. Nekima je potrebno da praznike provedu sami sa sobom uz omiljeno vino, tugaljiv film i muziku koja kida srce. Drugima je potrebno da budu sa nekim da se ne bi osetili usamljeno, bar te večeri. Dok prvi uživaju u vremenu koje posvete sebi, drugi traže slamku za spas, njima je problem da budu sami iz bilo kojih razloga. Usamljenost raste za praznike koji asociraju na bliskost, okupljanje dragih ljudi i deljenje radosti. Usamljenost raste kada mislimo da nemamo sa kim da provedemo tih nekoliko neradnih dana. Pomozite sebi tako što ćete se zapitati: sa kim biste voleli da provedete vreme? Šta Vas sprečava u tome da pozovete i napravite prvi kontakt? Šta je najgore što može da se desi ako zatražite nečije društvo? Čak iako se dogodi da Vas odbiju, a neće, jer je ovo vreme okupljanja, povezivanja, setite se da su Vam zadovoljene osnovne potrebe, da imate sigurno mesto sa koga polazite i u koje uvek  možete da se vratite. Setite se da iako se osećate usamljeno, niste sami i da uvek možete da zatražite pomoć drugih, da pozovete i čujete bar jedan dobro poznat glas i utehu.

Novogodišnje odluke ili…

Sami sa sobom na kraju decembra ili pravimo spisak novogodišnjih odluka ili se okrećemo sagledavanju toga šta smo sve postigli u protekloj godini. Odluke nas motivišu da se okrenemo nadi, pozitivnim očekivanjima i planiramo lepe trenutke kojima ćemo ispuniti naredni period. Pogled na proteklu godinu, posebno onima koji praznike doživljavaju više kao kaznu, nego kao proslavu, najverovatnije izmami one misli koje su preplavljene neizgovorenim rečima, propuštenim prilikama, neostvarenim snovima, razorenim odnosima i svim neuspesima koji se čine većim nego što realno jesu. Tada nam se dogodi da pomislimo:

“Ni ove godine nisam smršala.”

“Nisam završio/la fax.”

“Izgubio/la sam posao.”

“Još nismo dobili dete.”

“Ostaću ceo život sam/a.”

Prisetimo se svega što nismo uradili, svih očekivanja koja nismo zadovoljili i osetimo nezadovoljstvo.

Šta mogu da uradim za sebe

Budite svesni da su praznične reklame jedna velika varka. Da je iluzija očekivati dvogodišnjaka u beloj majici do kraja večeri nasmejanog, iluzija je da će svi članovi šire porodice biti na okupu baš taj dan i da će svi biti raspoloženi tokom cele večeri, da se bar neko neće sporečkati, posle pomiriti i uzdravlju dočekati Novu. Realnost jesu flekavi stolnjaci koje će možda Ariel moći da opere, realnost jeste zagorela korica pite, realno je da će okupljeni biti i nenaspavani, i umorni, i nervozni, ali i spremni da proslave. Realnost je mnogo nepredvidivija od idilične Coca-cola reklame. Realnost je stvarna i uzbudljiva.

Okružite se bliskim osobama i praznike provedite sa njima. Izaberite one u čijem Vam je prisustvu prijatno, do koga Vam je stalo i kome je stalo do Vas. Vodite se svojim unutrašnjim osećajem za izbor tih osoba i verujte mu.

Skupite hrabrosti da prvi pozovete, da pokrenete zaboravljen odnos i zakotrljate prijateljstvo. Odlučite da ćete da se potrenete i unesete sebe u taj odnos. Kada savladate taj prvi korak uzmite telefon i počnite. Mislite pozitivno, budite spremni na prilagodjavanje i menjanje. I uživajte!

Ako odlučite da budete sami, ugodite sebi. Uzmite omiljenu knjigu, napravite prazničnu atmosferu u sobi, otvorite omiljenu čokoladu i/ili vino i uživajte. Verujte da bi mnogi voleli da su na Vašem mestu.

Otputujte, ako imate mogućnosti ili prosto prošetajte. Važno je da se izmestite iz poznatog prostora, da se aktivirate i dobro raspoloženi vratite u svoj dom.

Ukoliko Vam nesanica, gubitak volje, razdražljivost, tuga, neraspoloženje i nesnalaženje u životu traju duži periodu i utiču na kvalitet života, a niste u mogućnosti sami da ih rešite, potražite pomoć. I zapamtitet: svaki dan je dobar dan da počnete da radite na sebi.

Kako izgleda jedna psihodramska seansa?

Posted on

Psihodrama se odigrava u jednoj prostoriji koja je ispunjena stolicama postavljenim u krug. Nikakvi posebni uslovi nisu posebni sem da se učesnici osećaju prijatno dok rade. Sedenje u krugu poverenja predstavlja sigurno mesto, iz njega ništa ne izlazi, sadržaj ostaje izmedju učesnika/ca i voditelja/ke. Scene iz detinjstva, neostvarene ideje, planovi koje nismo podelili nigde. U psihodramskom krugu sedimo, gledamo jedni druge i pomno slušamo. Učesnici govore kada žele i ono što žele da podele. Iz kruga prelazimo na scenu, deo prostorije koji je nazvan po pozorišnoj sceni, jer se na njoj odvija sva akcija. Ustajao bi prvi, najhrabriji od učesnika i predstavljao svoju priču, a ostali bi mu pomagali. Njega smo zvali protagonista/kinja, prema starim Grcima onaj koji je bio prvi u akciji i prvi ulazio u borbu. Protagonista/kinja nam je predstavljao svoj svet, ljude kojima je bio okružen, odnose u kojima su se nalazili, mesto u kome je obitavao, prirodu koja ga je okruživala. On bi predstavljao, a ostali učesnici bi oživljavali taj svet na sceni. Postajali bi njegovi pomoćnici koji su se kretali ili stajali, govorili tekst koji im protagonista/kinja nameni, smejali se i plakali, psovali sa zadovoljstvom, ali se svaki put trudili da verodostojno predstave protagonistine/kinjine stavove, emocije, ponašanje. Moreno, osnivač psihodrame, je elemente koji su pomagali u odigravanju protagonistinog/kinjinog rada nazvao pomoćnim egoima.

Pomoćni egoi bi predstavljali i oslikavali protagonistin/kinjin svet, dok ih voditelj, psihoterapeut, u tom procesu usmerava. Ulaze u uloge mame, starijeg brata, nastavnika ili komšije. Na sceni se dešava nestvarno, a opet tako realno: reke teku po sredini prostorije, ćupovi pričaju, lampe pevaju, papagaji se svadjaju. Magija se odvija pred našim očima i svi učestvuju u njoj. Na sceni dominira spontanost koja povezuje dve realnosti: ovu svakodnevnu u kojoj svi učestvuju i ovu dramsku koju smo stvorili u našoj grupi sa ciljem da istražujemo unutrašnji svet protagoniste/kinje. Istraživanje polazi od periferije ka centru, od sadašnjosti ka bližoj i daljoj prošlosti, od trenutnog nemira, ka suštinskim osećanjima. Akcijom prolazimo, kao u Žil Vernovom „Putu u središte Zemlje“, kroz šarolike slojeve protagonistinog/kinjinog iskustva, isprepletane odnose značajnih i manje značajnih osoba u njegovom životu, izmiksane doživljaje, podsticane i/ili zabranjene emocije, (ne)izrečene nade, (ne)ostvarene snove. Protagonista/kinja se uživljava u svaku ulogu, scenu, dogadjaj i istražuje, povezuje, uvidja, do/proživljava.

Po završetku protagonista/kinja izlazi sa nečim novim, drugačijim ili starim, ali sa idejom da ga primeni na novi, do sada ne upotrebljen, način. Scena se raspušta i svi se vraćamo u krug gde delimo lične doživljaje, osećaje koji su se pokrenuli u nama u odnosu na temu. Moreno je taj element nazvao šering, a meni više liči na darovanje dela sebe onome ko se otvorio.

Svaki rad je priča za sebe, jedan deo života, jedna bolna točka koja traži zaceljenje. Predstavljanjem protagonista/kinja oživljava svoju temu, ali se distancira od nje i ima mogućnost da realnije sagleda i uvidi šta ga istinski muči. Povezujući staro i novo, otkriveno i naučeno, protagonista/kinja stvara uvide značajne za njega/nju i sa tim saznanjima odlazi u stvaran svet. Bilo da napravi neku praktičnu promenu u svom životu, da drugačije doživljava pojedine situacije ili da prihvati, uvek je na dobitku, jer posle rada ne ostaje isti/a. Protagonista/kinja postaje bogatiji/a za jedno novo iskustvo, novi osećaj, doživljaj, misao i tako raste, tempom koji mu/joj odgovara i prija.

Vreme praštanja

Posted on

Vraćajući se iz vrtića moj sin počne da priča: „Danas sam se igrao sa R. Prvo smo se posvadjali, pa se onda lepo igrali. Tako mi to!“ Počnem tada i još dugo posle, da razmišljam o praštanju i tome koliko je lako/teško preći preko nekih postupaka koji su nas povredili. Kako mi odrasli praštamo? Koliko smo spremni da nosimo teret neslaganja, sukoba i žestokih svadja? Koliko dugo nas boli, a nismo u stanju da izbacimo iz sebe gorčinu koja ostaje posle? Ili ne znamo kako?

Svako svoj kofer…

Nosi tako svako svoj kofer napunjen tugom, besom, nezadovoljstvom, nadom, iščekivanjem, očekivanjem… Svako sa svojim mislima, željama, snovima korača životom vukući breme oblikovano po sebi. Svako za sebe i u sebi traži utehu, smernice, puteve i puteljke kojima će dalje nastaviti, u sebi traži način da prevazidje ono što ga/je mori.

Okrenem se sebi…

Okrenut ka unutra svako vidi svoj odraz u ogledalu, a u daljini pojavljuje se slika sa nekog rodjendana na kojoj je mala devojčica u svečanoj haljinici sa karnerima i čipkanom kragnom okružena najbližom rodbinom, slika dečaka sa naherenom kapom, dedinim rukavicama, prevelikom jaknom kako sa drugarima iz ulice ponosno stoji pored Sneška u nekoj zabačenoj uličici malenog sela u nekom delu zemlje. Okreti ka sebi zapažamo druge, slične ili različite, njihova iskustva, greške, pobede, njihove misli, osmehe i duboke bore. U sebi nalazimo zaboravljene veze, izgubljenog prijatelja, dalekog rodjaka, nežnost majčine ruke, čvrst zagrljaj oca. U sebi nalazimo potrebu da volimo i budemo voljeni, da pružimo nežnost i zaspimo sa rukom u ruci, da trčimo, skačemo, smejemo se i plačemo. Traganje nas vodi korenima, detinjstvu i jednostavnosti. Traganje nas vodi odvajanju važnog od nevažnog, jednog od mnogih, biranju istinskih prijatelja, vrednih momenata, bitki vrednih borbe. Traganje nas vodi bliskosti, kreativnosti, praštanju. I tada odlučujem da oprostim…

Praštam tebi, praštam sebi…

Praštam tebi što si svoj sivi dan meni doneo, što si svoju brigu dala meni, što te je neostvarena želja vodila pohlepi, zavisti, što si izabrao nju umesto mene, što su te prethodna iskustva ogrubela za tudja osećanja, što te značaj da sebi udovoljiš vodio više od brige za druge. Praštam ti…

Praštam tebi, a praštam i sebi. Praštam što nisam znala bolje, što nisam mogla drugačije, što sam igrala kako drugi sviraju, što su mi granice zatvarale oči, što su me učili da budem poslušna, dobra, vredna, što je trebalo za druge se žrtvovati, podeliti, dati, što je sramota bilo tražiti, zamoliti, što se izražavanje mišljenja smatralo izrazom nepoštovanja, a ćutanje poslušnošću, što se verovalo da „tiha voda, breg roni“ i da će se sve menjati jako sporo. Praštam sebi jer znam da sam radila najbolje što sam mogla, što je to najbolje bilo u datim okolnostima i što je dolazilo iz mene. Praštam što sam bila ja, jer znam da neću ostati ista, znam da ću se menjati, nadogradjivati, dodavati boje, šare i čipke, bogatiću sebe i druge i verovati, jer sam to ja.

„Ne. Ne opraštam zato što sam naivan, glup i nemam ponosa. Sve vidim. Sve znam. Ali, i dalje verujem u dobro u ljudima. Opraštam, ali ne zaboravljam. Dajem još po jednu šansu i sebi i njima.“ Meša Selimović

Preuzeto sa bloga Izazovi roditeljstva: https://dragoslava.wordpress.com/psiholoske-price/vreme-prastanja/