Poznajemo osobe koji imaju veru u sebe, svoje sposobnosti i veštine da razmišljaju, uče, biraju, donose odluke, savladaju izazove i uhvate se u koštac sa životnim promena. Oni zrače samopouzdanjem, bave se aktivnostima koje vole i u kojima su dobri, promene doživljavaju kao izazove i nalaze način da im se prilagode koristeći se svojim sposobnostima i veštinama. Znaju da preuzmu kontrolu u teškim situacijama, prihvataju odgovornost i kritiku kada ne ide sve po planu. Veruju da svojim kvalitetima, znanjem i sposobnostima mogu da ostvare svoje planove i želje. U njima vidim ogromnu snagu da se snadju u svakakvim nedaćam, vidim hrabrost da ulete u nepoznato i snalažljivo povežu konce koji su većini nas nespojivi, a samo tako povezani dovode do cilja.
Poznajemo i one kojima nedostaje samopouzdanje da izaberu školu/fakultet, izadju na ispit, konkurišu za posao, pridju devojci/momku. Oni ne veruju u svoje sposobnosti da mogu da urade nešto dovoljno dobro ili kvalitetno, misle da nisu dovoljno spremni, da će se osramotiti ili da će biti kritikovani ako pokažu da nešto ne znaju. Izgledaju kao da nemaju dovoljno snage da se pokrenu na akciju, da nemaju dovoljno hrabrosti da se upuste u nepoznato, jer je to nešto što je nepojmljivo, suviše zamagljeno, strašno. Ako se upuste u neku životnu avanturu, pažljivo i detaljno planiraju rute, proučavaju okruženje i procenjuju rizike. Tako zadubljeni i detektivski nastrojeni počinju sve da dovode u pitanje, pa i sami sebe. Da li ću moći da izdržim, da savladam, predjem, povežem, izrazim…? Sumnja ulazi na velika vrata i grabi krupnim koracima zamagljujući ceo prostor. Tako izgubljeni lutaju sve dok se od umora ne sruše bez snage i ne odustanu od svojih želja. Neuspeh tada radja sumnju da sve što mogu ustvari ne umeju, da ono što hoće ne znaju, da ono što žele ne mogu da ostvare. Pred sobom vide samo blokade na životnom putu, vide prepreke veličine kratera oko kojih se sliva užarena lava, vide scenu beznadja. Put bez izlaza dovodi do osećaja nesigurnosti i odustajanja od borbe.
„Govorili su mi da nisam dovoljno savitljiva, snažna, spretna. Nisu mi ukazali kako da radim na tome. Nisam znala sa brojevima („Brojevi su za muškarce.“), komunikacija sa drugima mi nije bila jača strana, ni kroz umetnost se nisam izražavala. Nisam znala da pevam, govorili su mi da nemam sluha. Govorili su da sam lenja, pa mi je bilo teško da se pokrenem da bilo šta radim. Često sam slušala u čemu sve nisam dobra i mislila sam da ni za šta nisam sposobna.“
Ko utiče na razvoj samopouzdanja?
Samopouzdanje polazi od nas samih, od naše lične procene, tumačenja, vrednovanja da imamo sposobnosti i veštine da razmišljamo, učimo, biramo i da smo u tome dobri. Osoba za koju kažemo da je samopouzdana nije oslobodjena strahova, samo je spremna da donese odluku, krene u akciju, nosi se sa teškim situacijama, savlada izazove i promene i prihvati odgovornost za svoje postupke. Samopouzdanje nam nije dato rodjenjem, to je nešto što se razvija celog života i na čemu se radi.
Mi, kao društvena bića podložni smo uticajima iz okruženja. Možemo biti u kontaktu sa kritički nastojenim ljudima, koji u svemu traže manu, a ne ističu vrline, od kojih često čujemo osude, a retko pohvale i da imamo visoko samopouzdanje. Zašto? Iako je negativne uticaje u životu teško izbeći čuveni nemački pisac Bertolt Breht objašnjava: “Niko vam ne može usaditi osećanje manje vrednosti bez vašeg pristanka” i podseća nas da smo vlasnici svojih života i da imamo pravo da odlučimo šta ćemo prihvatiti, a šta ne.
Šta mogu da uradim?
Zamislimo da izmedju okruženja i nas postoji polupropusna membrana koja nam služi da proberemo uticaje tako da možemo sami da odlučimo da prihvatimo komplimente i pohvale koji će nam pomoći da se osećamo cenjeno i vredno, a stavove i izjave koji nas nipodaštavaju ostavimo sa druge strane. Možemo da odlučimo da filtriranjem poruke koje nam ne prijaju uzmemo u razmatranje i procenimo njihovu realnost i na osnovu procene odlučimo da li ih prihvatamo ili odbacujemo, a primamo uticaje koji nas podsećaju na kvalitete, negujemo ih i činimo izvorom svog samopouzdanja.
„Dugo mi je trebalo da se prisetim šta sve umem, šta sam sve naučila i šta sve znam. Teško mi je bilo da se okrenem svojim kvalitetima kada sam do skoro zapažala samo greške. U ogledalu nisam videla svoj odraz, već ono što se od mene očekivalo, što se tražilo, što sam vremenom oblikovala. Morala sam da obrišem prašinu vremena i pogledam lice koje se promenilo od poslednjeg puta kada je verovalo u sebe. Priznajem, prošle su godine od kada nisam stvarno gledala. Sada je trenutak da pogledam šta je iza i šta je ispred, šta je unutar i oko mene, jer to je jedini način da prihvatim da nisam cenila sebe i da je sada vreme da sebi dam šansu.“
Dodje momenat kada nam je dosta kritikovanja, sumnje u sebe, pasivnosti i nerada, to je trenutak za iskorak iz zone konfora i onoga na šta smo navikli, a ne prija nam. Vreme kada odlučimo da se pogledamo, preispitamo, procenimo i prisetimo šta sve znamo, možemo, za šta smo sposobni, vreme za rast. Vreme kada sami sebi dajemo šansu da verujemo u sebe, da menjamo ono što možemo i prihvatimo ono što nije moguće menjati. Vreme je da pustimo sebe da biramo, odlučujemo i grešimo, jer verujemo da je rast deo procesa učenja i da imamo snage i hrabrosti proći tim putem. Vreme za promenu je ono vreme kada sebi daš dozvolu da se menjaš, podršku da možeš, da skupiš hrabrost i kreneš, jer svaki dan je dobar dan da radiš na sebi, kada to odlučiš.
